,,Сава Мркаљ“ Ненаду Грујичићу

,,Сава Мркаљ“ Ненаду Грујичићу

На основу члана 19. тачка 4. Статута Књижевне заједнице Крајине – Београд, жири за доделу награде “Сава Мркаљ“, у саставу: Душан Ђаковић, председник, Милан Пађен и Никола Корица, на завршној седници 22. новембра донео је једногласну одлуку да се јубиларна, десета награда “Сава Мркаљ“, за 2017. годину, за изузетно значајна књижевна остварења на српском језику, додели Ненаду Грујичићу за две књиге: 1. Антологија српске избегличке поезије “Прогнани Орфеји“ (Бранково коло, 2016) 2. Антологија крајишких ојкача “Пјевај, ори, прозоре отвори“ (РТС и Бранково коло, 2017).
Жири је у образложењу навео да је познати песник Ненад Грујичић показао истанчан смисао и стваралачку храброст за састављање важних антологија. Оригиналан одабир песама и песника направио је и у својој запаженој “Антологији српске поезије (1847-2000)“, која је за кратко време доживела поновљено издање. Сада су пред нама две нове антологије Ненада Грујичића, које се баве, пре свега, поезијом и културом Срба Крајишника. Обе ове антологије нашле су се у судбинском кругу мотива везаних за вековну Војну крајину, али и за ново време избеглиштва и прогона на Балкану. У антологији “Прогнани Орфеји“, са компетентним Грујичићевим предговором, доминирају савремени аутори, српски песници, укупно 116. То су песници који су на својој кожи осетили жиг избеглиштва и прогона. Они су изгнани из својих домова у Хрватској, Босни и Херцеговини и са Косова и Метохије. Песнички свет у антологији “Прогнани Орфеји“ кореспондира са животом, поезијом и страдањем Саве Мркаља (1783-1833), свестраним српским интелектуалцем пореклом са Кордуна, који је је био претеча Вука Караџића. У другој књизи, “Пјевај, ори, прозоре отвори“, представљено је српско културно наслеђе, певано народно благо динарског човека – крајишка ојкача. То су минијатуре у десетерачком римованом двостиху, у 2000 примера, са најбољим литерарним карактеристикама. Осим богатог Грујичићевог поговора, по многим оригиналним потезима, радикалног по дубини засецања ове проблематике, те неколико битних напомена и записа, ова антологија по први пут у нашој култури доноси ризницу имена певача ојкаче, близу 1500 анонимних даровитих људи од средине 19. века наовамо, са географских простора Баније, Кордуна, Лике, Далматинске Загоре и Босанске Крајине. У првој антологији, “Прогнани Орфеји“, превладавају туга и бол, а у другој, “Пјевај, ори, прозоре отвори“, радост и оптимизам, духовитост и бараблук, са израженом вољом да живот у новим околностима буде обновљен и настављен. Ненад Грујичић је успео пре пет година да упише ојкачу у први Регистар нематријалног културног наслеђа Србије, где данас огроман број избеглих и прогнаних Срба, најпре у Војводини, Београду и другим деловима Србије, чува и негује своју крајишку традицију као доказ идентитета и животног континуитета. Међу досадашњим добитницима награде “Сава Мркаљ“ налазе се имена попут Матије Бећковића, Радомира Смиљанића и Душана Иванића. Награда “Сава Мркаљ“ свечано ће бити уручена Ненаду Грујичићу у Библиотеци Града Београда 14. децембра у 12 часова.
Изјаву Ненада Грујичића поводом награде ,,Сава Мркаљ“ преносимо у целости.
Аура Саве Мркаља, рођеног у Сјеничаку на Кордуну 1783. године, трпела је током земаљског живота жестоке ударце и искушења са околином. Објавивши 1810. године легендарно дело на свега 18 страна, са ироничним насловом, “Сало дебелога јера либо азбукопротрес“, одмах је изазавао лавину негирања. У ћириличној азбуци тога времена од 46 знакова, Мркаљ је одбацио чак 20. И пре Вука Стефановића Караџића написао је чувену изреку: “Пиши како што говориш.“ Без учења Саве Мркаља, Вук не би направио велике резултате. Сава Мркаљ је oдрастао у Војној крајини где уши Срба граничара стрижу на сваки шушањ, и где је све било подређено опрезу на живот и смрт, на учестала ратовања и изгибије за туђега цара. У шеснаестој години живота ослобођен је војне службе, а већ у седамнаестој, у Госпићу, био учитељ ђацима старијим од себе три-четири или чак седам-осам година, који су га игнорисали не разумевајући његову генијалност. У животу, што љубомором и неразумевањем других, што сопственом непредвидивом нарави, упадао је у нерешиве раскораке. Међутим, не заборавимо да је Сава Мркаљ у својој поезији дао одговоре на питања људског лицемерја и лажи: “Јао! Јао! Јао триста пута“. У људима и институцијама видео је змије-анаконде, вукове, рисове и лавове. Имао је потпуну дефиницију неправде и зла: “Зло је мучно садашње поднети,/ Зло нас бивше пече у памети,/ Будуће већ једе нас.“ Иако за живота у знаку звезде падалице, на небу српскога језика за сва времена остаје светлећи траг Саве Мркаља, јединственог песника, реформатора, полемичара, есејисте, ерудите, филозофа, богослова, математичара, учитеља, беседника, врсног познаваоца историје, логике, физике, хидротехнике, архитектуре, метафизике, а уза све одлично говорећи и читајући француски, немачки, руски, јеврејски, италијански, грчки и мађарски, те старогрчки, латински и старословенски језик. Велика је част у смутним временима добити награду са пречистим именом Саве Мркаља.

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена Потребна поља су означена *