Борче Панов је савремени македонски пјесник, есејист и драмски писац. Рођен је 27. септембра 1961. у Радовишу. Дипломирао је 1986. на Катедри за македонски и јужнословенске језике на Филолошком факултету у Скопљу. Аутор је седам збирки поезије, превођен на неколико свјетских језика, награђиван. Живи и ствара у Радовишу.
Превео са македонског и биљешку сачинио: Никола Париповић
ДВОСЕКЛА СВАКОДНЕВИЦА
Пре но што га успава под сечивом секире
деда је вртео петла над главом,
а када му је главу одсекао,
плес обезглављени пусти га да игра
са крвљу врелом што му је лила из врата.
И ја, на јави, данас, тако,
мој обезглављени сан играм
и на три секунде –
између њега и јаве, желим да се сетим,
јер „када сањаш ни жив ни мртав ниси“ –
говорио је деда
и сетих се шта ми је говорио о прадеди,
када са главом одсеченом од јатагана турског
и обезглављен,
три безбројне секунде,
са камом, сред борбе прса у прса, − боде,
па мислио сам, пред каквим ли злом и ја тако
са двосеклом свакодневице моје машем
и да ли је то оно чега желим да се сетим,
као да ми свакога јутра од њега зависи
да ли ћу жив да се пробудим
„јер када сањаш ни жив ни мртав ниси“
од првог светла до последње мисли будне –
говорио ми је деда.
КАКО НА НЕБУ – ТАКО И НА ЗЕМЉИ
Повукох најтању, ужарену гранчицу
што шири топлоту и у најтамнијој собици
од ове зиме са белим распупеним пахуљицама −
како на небу – тако и на земљи.
Гранчица повуче грану са плодовима
у времену у коме постојимо недозрели
ни за смрт, ни за још једно рађање –
како на небу – тако и на земљи.
Грана са свим временом повуче корен,
корен повуче земљу, а ја је замолих
да ми опрости и врати сва нестална ја
у само једном трену једног прекрасног дана −
како на небу – тако и на земљи.
Најтању гранчицу са нераспупеним сунцем
повукох лагано да ми ум не застане
од небитија и пожелех да има будућност −
како на небу – тако и на земљи.
МИКЕЛАНЂЕЛО И ОЧЕВО СРЦЕ
Вољу Свевишњег Микеланђело наслика
као црвени плашт у облику отвореног мозга,
додирујући Адама кажипрстом бесмртности,
да нам каже да сви чворови на небу
у главама нашим су свезани,
да један чвор, понекад, се развезује
и као пупчана врпца
се спушта
и тихи ембрион речи у нама зачиње…
Мислио сам о овоме у болничком аутомобилу са оцем
и његовим слабим срцем са импулсима пејсмејкера
и електродама забоденим у срчани мишић.
Мислио сам и на харфу што путује положена као отац
са жицама што вибрирају од неравног пута.
Мислио сам, држећи му руку и пулс
са којим се враћаше у животе наше по неравном путу…
ЗАДУШНИЦЕ
Седећи на клупи између два годишња доба,
као ехо што довикује речи
глас ме враћа моме првом плачу
плућним крилима,
још испуњеним плодовом водом −
много година пре но што загрми у костима.
Седећи на клупици између живих и мртвих,
глас мој, између људских планина одјекује.
На празно место, између просјака и мене,
слеће један врапчић. Заједно га хранимо –
он – мрвицама свога живота,
ја – хлепчићем што ми га дадоше на задушнице…