Стево Грабовац: СВАКОДНЕВИЦА

Стево Грабовац: СВАКОДНЕВИЦА

У некој пријатној завјетрини двојица разговарају о могућности почетка новог глобалног рата. Сједе и испијају сваки своје пиво, без неке журбе и без велике потребе или могућности да нешто промијене. Рутина прољетних поподнева – вријеме се мијења; час је облачно, час је ведро, у неком моменту отпочне јак вјетар, али тајанствено утихне. Сасвим уобичајене гужве на улицама. Људи који чекају на аутобуским стајалиштима, голубови на које нико не обраћа пажњу, голубови који не обраћају пажњу ни на ког. Недалеко од трга три старија Рома покушавају да свирају неку мелодију на својим похабаним инструментима, у међувремену – о нечему разговарају па губе сваки траг интонације и музика постаје неразговјетна. На сред трга велико лимено срце, у њему цвјеће, фотографије убијеног младића и трагични вапаји за правду. Људи који чекају неког, одмах поред Кривог сата, на клупама или око њих. Људи који не чекају никог само су застали да одморе. Људи што вуку своје најлонске кесе, руксаке, торбе. Млади јапији који су изашли из велелепних пословних објеката на своје паузе за ручак или кафу, угланцани у новим одјелима, са готово идентичним краватама у некој нијанси црвене.
Послије: један од њих двојице стоји у аутобусу градског превоза и гледа кроз прозор. И размишља: шта би се заиста десило да почне нови глобални рат, да ли би све било изненада онако као што почне грмљавина која најављује олују што неће скоро престати или се све већ одвија, полако и прецизно по мјери и науму оних што су себи дали за право да буду господари живота и смрти. Ове мисли остављају му бљутав укус у устима и он их тјера од себе као досадну муху.

*

Човјек разматра понуду за посао на аутопраоници. И рачуна: ако дан има двадесет четири сата, од којих се ради тринаест, с тим да му треба још по сат до посла и назад, то је онда укупно петнаест сати, ако му треба бар осам сати сна, онда му остаје сат времена дневно за себе. Шта човјек уопште може да постигне за један сат? Ради се свакодневно, каже власник праонице и додаје ону уобичајену „да посла има за оне који хоће да раде“. А човјек мисли – Боже, у каквом то свијету живимо, каква је онда разлика између древних робова и нас. Власник, као да чита његове мисли каже да је „зарада добра“, а човјек мисли – на шта бих је потрошио осим на лијекове, болницу и властиту сахрану!?
Послије одлази до прве кафане. Сједи и испија кафу. Ћути. Не зна да ли би се смијао или плакао. И то наглас, овдје, сад, пред свим тим зачуђеним погледима. Размишља: најтрагичније у свему је то што ће бити пар јадника који ће прихватити тај посао. Можда – нада се – радиће пар мјесеци да уштеде за пасош и визе а онда да запале одавде. Јер за нешто друго никад неће уштедјети. Човјек потом одлази до Кастела, пролази крај старих зидина, хладних камених блокова крај којих је ко зна колико људи прошло у свим овим вијековима што тврђава стоји на том истом мјесту. Посматра Врбас који мирно протиче, прољеће је у пуном сјају и све буја око њега. Клинци уз обалу пију пиво из пластичних флаша, смију се, разговарају, неко пушта музику са мобитела. Живот је за њих још увијек млад.

*

Он воли да одлази до градске библиотеке, обожава мирис књига, воли сатима да сједи и чита. Људи мисле да је чудак. И он мисли да је чудак, али се не замара пуно са тим. Он, из неког још увијек непознатог разлога – обожава бањалучке улице. Воли да шета њима. Обожава старе дијелове Мејдана у којима се најтечније осјети мирис прошлих времена, оних што припадају њему и оних што му не припадају. Воли да сједи на обали Врбаса, воли да прође Бориком у прољеће. Воли понекад да хода без реда и циља. Благослов је кад можеш ходати без реда и циља, он то зна. Воли да се вози у градском превозу, некад су му сметале све те силне гужве, сада више не – мора да је старији и да се помирио са неким стварима. Воли поподневну сијесту кад може себи да је приушти. То сматра необичним луксузом. Воли стари Португал у коме никад није био, филмове Вима Вендерса, поезију Хорхеа Луиса Борхеса, Шопенова ноктурна. Обожава да слуша музику у касно поподне или рано јутро, тада обично шета са слушалицама у ушима. Савршено је свјестан мјеста гдје живи. Он је вјероватно најнормалнији човјек којег знам.

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена Потребна поља су означена *