9.септембар 1970.
Прочитао сам Вонегатову Колевку за мацу. Мрачна књига. И веома смело написана. Ипак, песимизам нема много везе са уметношћу. Књижeвност је, као и уметност уопште, религиозна. У својој највишој манифестацији она даје снагу, износи наду пред лице савременог, чудовишно суровог света који је у свом бесмислу дошао до апсурда. Савременој уметности данашњице потребна је катарза којом би очистила људе пред наступајућим катастрофама или можда јасном катастрофом.
Нека је и нада и обмана, она ипак даје могућност да се живи и воли оно лепо. Без наде нема човека. Уметност треба да прикаже сав онај ужас у којем људи живе, али само ако постоји начин да се на крају стигне до Вере и Наде. У шта? Вере у то да је, без обзира на све, човек испуњен добром вољом и осећањем сопствене вредности. Чак и пред лицем смрти. Наде у то да никада неће издати идеал – фатаморгану – своју људску мисију.
Чудно, када се на основу једног показатеља заједништва уједине у производњи или по географском принципу, људи почињу да мрзе и малтретирају једни друге. Зато што свако воли само себе. Заједница је илузија, која ће пре или касније резултирати појавом злосутних облака у облику печурака изнад тла.
Људска заједница која тежи једном једином циљу – да се наједе, осуђена је на пропаст, распад, антагонизам. „Не само од хлеба!“ Човек је створен као спој противречних особина. Историја нам аргументовано показује да њен развој заиста иде најнегативнијим путем. Тачније, човек или нема снаге да управља њоме или, ако и управља, уме само да је одгурне на најстрашнији и нежељени пут. Не постоји ниједан пример који би доказао супротно. Људи нису способни да управљају људима. Способни су само да разарају. А материјализам ће, овако разуздан и циничан, довршити то разарање.
Без обзира на то што у души свакога човека живи Бог, способност акумулације вечног и доброг, људи живући неповезани у својој заједници могу само да је униште. Јер се нису ујединили око идеала, него око материјалне идеје. Човечанство је пожурило да заштити своје тело (можда захваљујући логичном и несвесном поступку, који је послужио као почетак такозваног прогреса). А није поразмислило о томе како да заштити душу. Црква (не религија) то није успела да уради.
На путу историје цивилизације духовна половина човека све се више и више удаљава од оне животне, материјалне, и сада у тами бесконачног пространства ми једва да видимо светло воза који одлази – то заувек и бесповратно нестаје друга половина нашега бића. Дух и тело, осећање и разум никада више неће моћи поново да се сједине. Прекасно је. За сада смо само још увек само обогаљени страшном болешћу која се зове недостатак духовности, али та болест је смртоносна. Човечанство је учинило све да себе уништи. Најпре морално, а физичка смрт је само резултат тога.
Како су ништавни, јадни, беспомоћни људи када размишљају о „хлебу“ и само о „хлебу“, не схватајући да их тај начин размишљања води у смрт. Једино достигнуће човековог разума било је спознавање принципа дијалектике. И када би човек био доследан. И када не би био склон самоубиству, он би много схватио, руководећи се тим принципом.
Сви могу да се спасу, али једино спасавајући се појединачно, свако за себе. Дошло је време личног херојства. Пир у време куге. Спасавајући себе, човек може да спасе све. У духовном смислу, наравно. Заједнички напори су јалови. Ми смо људи и лишени смо инстинкта за очување врсте, који имају мрави и пчеле. Али нам је зато дата бесмртна душа, на коју је човечанство пљунуло са злурадошћу. Инстинкт нас неће спасити. Његово непостојањенас уништава. А на духовне, моралне темеље смо пљунули. Шта треба учинити за спасење? Па сигурно не треба веровати у вође! Сада човечанство може спасити само геније – не пророк, не, него геније који ће формулисати нови морални идеал. Али, где је он, тај Месија?
Једино што нам преостаје јесте да научимо да умиремо достојанствено. Цинизам још никога није спасио. Он је судбина малодушних.
Историја човечанства исувише личи на неки чудовишни експеримент над људима, који изводи неко сурово биће неспособно да осети сажаљење. Нешто попут вивисекције. Хоће ли нам то икада бити објашњено? Зар је могуће да је судбина људи само циклус у бесконачном прцесу, чији смисао они нису у стању да разумеју? Страшна је и сам помисао на то. Па човек, без обзира на све, и на цинизам и на материјализам, верује у бесконачно, у бесмртност. Реците му да се на свету неће родити више ниједан човек, и он ће пуцати себи у чело. Човека су убедили да је смртан, али када се нађе пред опасношћу која му заиста одузима право на бесмртност, он ће се бранити као да њега лично тог тренутка неко хоће да убије. Човек је, једноставно, морално искварен. Тачније, људи су постепено једни друге искварили. А они који су размишљали о души током много векова, све до дана данашњег – физички су уништавани, што се и данас догађа. Једино што може да нас спасе јесте нова јерес, која ће успети да сруши све идеолошке институције нашег несрећног варварског света.
Узвишеност савременог човека је у протесту. Слава ономе ко из протеста спаљује самога себе пред немом гомилом, и онима који излазе на тргове и протествује са плакатима и паролама осуђујући себе на репресију, и свима који кажу „не“ егоистима и каријеристима и безбожницима. Треба се уздићи изнад права на живот, у пракси, спознати смртност нашег тела у име будућности, у име бесмртности…
Ако је човечанство способно за то, онда још није све изгубљено. Још увек имамо шансе. Човечанство је превише страдало, и осећај за патњу у њему је постепено атрофирао. То је опасно. Јер се човечанство сада не може спасити крвљу и патњом. Боже, какво је ово време у којем живимо!
Одломак из дневника Андреја Tарковског „Мартирологијум 1970 – 1986“.
Објављено у културном додатку дневног листа „Политика“ 03.06.2017. године