29. август 1941. године
Путељком на пропланку планине Медведник обраслом боровима и јелама, из даљине према нама кренуло је неко људско створење. Ко је сад? Што се више нејасна контура приближавала, све јасније се препознавало да нам долази у сусрет смеђа и омања жена средњих година, грабила је дугим корацима право нама у сусрет, као да је мушкарац, као војник. Када нам се приближи скоро да зачусмо бат њених корака, била је насмејана и радосна, рашири радосна руке у загрљај.
Мама је препознаде, радосно узвикнувши:„Милка!”
Милка сва задихана загрли и пољуби маму, па онда и нас децу, мога старијег брата, и мене, тада сам имао свега пет година, онда три године млађег брата. Наш отац је тада био у немачком заробљеништву у Нирнбергу, а ми смо били пред Немцима доле у долини Дрине, избегли у бежанију у србијанским планинама изнад Дрине.
Љубећи се са мајком, она рече, као да јавља најважнију вест: „Јавио чича Велизар да су се Нијемци повукли, да је све мирно, можете се вратити у Узовницу.“
Била је пресрећна што нас види, па опет радосно загрли маму и рече: „Ајте, Зоро, свратите мало до нас, није далеко.“
Мама нам објасни да је Милка рођака нашег оца, одавде, са ове зелене планине. Претходне ноћи је падала киша, земља је била мокра и клизава. Кренусмо за њом, отвори нам се видик на нове бескрајне пропланке Медведника. Загазисмо у зелене равнице падине; наједном се магла изли и заклони нам видик. Иако је био летњи дан, повремено се не би видео ни прст пред оком. Милка је одавде, са планине, познаје сваку стазу и богазу, поведе нас самоуверено кроз маглу, преко пропланка. Повремено ветар развуче маглу, као завесе, па изроне околна брда.
„Још мало па ће поток, а онда смо код куће“, рече Милка, весело нас пригрливши. Мирисала је на сено од горских трава.
Истог часа се зачуше из даљине неки врло чудни звуци, као да неко дува у малу трубу. Затим се звук претвори у некакво стењање и брундање. Милка се поче преплашено освртати. Из магле изрони грдосија: медвед, гегајући се као пијанац, доброћудан човек, скоро као неки шаљивџија; он крете према нама, као да је радознао и да нешто од нас тражи.
„Полако!“, рече смирено Милка, „будимо мирни, и не обраћајмо пажњу“.
Смирисмо се, а медвед је био удаљен од нас само неколико десетина метара. Грдосија убрза кораке и поче да нам се приближава, све гласније мумлајући. Као да је од нас нешто тражио?
Милка се замисли, пита се шта да радимо, она познаје ћуд медведа, зна како треба са њим, зна она како да га се отарасимо. Зна како треба са овом огромном дивљом звери, која уме бити опасна, али и мирна, па гурну руку у сукњу.
„Данас нам је била у гостима моја сестра удата у Лазама, и донела по киле шећера у коцки, ево, ту је“, маши се, сва радосна, руком за сукњу. Извади неколико кристално белих коцкица, па их хитну опрезно у правцу медведа, као да му махну, трудећи се да замах руке не буде нимало претећи, да медведа не онерасположи.
Одмакосмо се на пристојну раздаљину, медвед се приближи сјајним коцкама шећера у мокрој трави, поче да њушка, онда стави опрезно једну коцку у њушку, смрви је зубима полако, ослади му се, поче и друге да језиком претура једну по једну по устима.
Иако охрабрени видећи како му Милка даје коцке шећера. а он задовољан иде за нама, ипак помало забринути убрзасмо мирним корацима, да не узнемиримо медведа, да га се отарасимо. Осврнух се, он је мирно цупкао иза нас, није нимало изгледао опасан, гегао се као сеоски весељак.
Милка мало застаде иза нас, па у његовом правцу баци још неколико кристалних коцкица, то се поновило неколико пута, медвед би увек обрадован застао да их језиком халапљиво покупи из траве..
Питао сам се докле ће ово да траје са медведом? Шта ће бити када не буде више белих коцкица у Милкином џепу?
Заузети храњењем медведа, приближисмо се потоку, који се назирао кроз маглу. „Ух, ух, ух! “, ухвати се за главу Милка, гледајући у поток: „Од кише је надош’о.“
То више није био поток, већ мутна речица, матица само вуче, назиру се дубоки вирови хладне воде, која је клокотала наниже отичући великом брзином.
Стадосмо. Зачу се опет мумлање, али мало подаље. Милка му баци још неколико шећерних коцки. Медвед се поново заустави, њушкајући по влажној трави у потрази за слатким залогајима.
Како прећи преко набујалог потока? Са наше стране је био један повећи камен белутак, сав мокар од налета мутне матице. Са друге стране два-три метра даље, био је други велики камен, а између њих још неколико повећих, клизавих каменова. Около каменова само хучи и ковитла мутна матица, стварајући дубоке вирове.
Спас је био у томе да се набујали поток некако пређе, скачући са камена на камен. То је искушење и за одрасле особе, а камоли за малу децу.
Милка стаде поред бујице, да може да нас спасава, ако неко од нас, не дај Боже, оклизне се са камена и стрмекне у дубоку ледену матицу. То је за нас био велики испит зрелости, знали смо да је врло опасно, али да нема другог пута.
А медвед нам је био за петама.
Ипак смо сви били смирени и самоуверени. Пробуди нам се одбрамбени инстинкт и неки необјашњиви оптимизам, као и сигурност у себе и нада да ћемо лако прећи.
Да ли ће нас медвед оставити на миру, да ли ће прегазити речицу?
Прво крете опрезно наша мајка, са двогодишњим братом у рукама, закорачивши са једног камена на други, стиже безбедно на другу обалу. Онда се залетех и ја, скочих, радостан победнички се нађох на другој страни набујалог потока, па мој четири године старији брат. Последња пређе Милка, сасвим сигурно и самоуверено.
Само што пређосмо на другу страну, као руком однесена нестаде магла, сину сунце и указа се небо, плаво и пуно облака. Пред нама се, као изронила из бајке, указа кућа наших рођака, на брежуљку Рађевине на падинама Медведника: велика, бела, са сјајним стакленим прозорима и црвеним кровом, који је сијао под зрацима сунца.
Око ње су се уздизали стеновити висови обавијени маглом и облацима, зјапили су мрачни улази у пећине.
Према нама однекле од куће дојури пас, и стаде нам се радосно увијати око ногу и лизати руке.
Спасени смо, помислисмо, и похитасмо ка кући рођака на брегу, испред које су стајали, препознали нас, радосно су нам махали.
Магла поче да се спушта у до из кога смо дошли, обави онога медведа, и више га нисмо ни чули ни видели.