На каквом су гласу интелектуалци? У чему је њихова савременост и потреба за њиховом улогом, како се носе са етичким питањима и како разликујемо правог од лажног интелектулаца – одговоре ћемо потражити у Сартровом предавању одржаном у Токију и Кјоту у септембру и октобру 1965. године, које нози назив ПЛЕДОАЈЕ1 ЗА ИНТЕЛЕКТУАЛЦЕ2. Сартр ће нам рећи да су се интелектуалци обично третирали као чувари и преносиоци културе, те да им се упућује знатан број примједби и оптужби на рачун њиховог дјеловања. Међутим, Сартр се с правом пита – ко слуша интелектуалце? Одговор на ово питање нам доноси његов Пледоаје. До тада, Сартр нам у наставку и већ на самом почетку образлаже по чему се то интелектуалци „разликују“ од осталог становништва – нити су произвођачи, нити су у посједу било какве економске или друштвене моћи.
Оно што би им се могло приписати као негативна одредба јесте догматизам, у смислу позивања на неповредиве али апстрактне принципе на основу којих они даље рјешавају реалне проблеме. Сагледавши реално стање, како у Француској тако и у другим земљама, Сартр прориче смрт интелектуалаца. Интелектуалце ће, по Сартру, замијенити специјализовани истраживачи, не „људи који умишљају да све знају“, како се интелектуалци још називају.
Творећи заједнички именитељ одликама интелектуалаца о којима је ријеч, Сартр ће рећи:
„У изворном смислу ријечи, скуп интелектуалаца је заправо скупина различитих људи који, будући да су стекли извјесно признање својим дјелима која имају велику вриједност (егзактне науке, примијењене науке, медицина, књижевност итд.) злоупотребљавају ово признање да би изашли из свог домена и критиковали друштво и постојеће моћи у име глобалне и догматске концепције човјека (неодређене или одређене, моралистичке или марксистичке).“3
И овдје ће се Сартр, након освртања на Драјфусову аферу4, позвати на ову злоупотребу и видјети је заправо у етичком ангажману (на примјер) научника, који ће, примјера ради, потписивањем манифеста о упозорењу на опасност коју може проузроковати једна атомска бомба, постати интелектуалци.
У наставку ћемо се упознати са главним разликама које Сартр чини између једног техничара знања и једног интелектуалца. Наиме, техничари знања сви заједно јесу потенцијални интелектуалци – до момента када увиђају да је универзалност технике у ствари привидно универзална до оног момента када закони владајуће идеологије ступе на сцену: „Као производ поцијепаних друштава, интелектуалац свједочи о њима, јер је поунутрио њихову поцијепаност. Он је, дакле, историјски производ.“5
Оно што једном немоћном интелектуалцу стоји као задатак може се подијелити на два предмета његовог испитивања. Најприје је потребно да схвати самог себе у друштву, као појединачни производ тог друштва, или пројекат. На другом мјесту је потребно да схвати само друштво, као цјелину, на које ће након окончања прве фазе поново бити упућен, односно мора схватити да универзалност друштва као цјелине и његовог положаја у њему није остварена, него се ствара.
Ријеч је, дакле, о дијалектици, наметнутој дијалектици. Овдје је ријеч о заблуди апстрактне универзалности у којој живе органски интелектуалци поникли из буржоаске и средње класе, са којом се упознају (ако икад) оног момента када схвате да се у потрази за човјеком наилази само на буржуја. Оно чега се један интелектуалац треба чувати јесте лажни интелектуалац. Заједничко им је то што су техничари знања из једне области, а разликују се по томе што је лажни интелектуалац у служби владајуће класе и који ће у њену одбрану користити привидно строге аргументе, засноване на исто тако привидним резултатима егзактних метода: „Сви они који данас заузимају универзалистичко гледиште потврђују: универзално су створили лажни интелектуалци.“6 Истински интелектуалац се одликује радикалним заступањем одређених ставова, ангажовањем у свом времену, те налажење самог себе на страни угњетаваних.7
Интелектуалац се доводи пред своју противрјечност, ситуира се у вјечно побијајућем методу против владајуће идеологије, из оне из које је поникао, непрестано стичући свијест о себи, управо кроз те противрјечности. Посао који се пред њим поставља је сљедећи:
– да се константно бори против идеологије,
– да знањем које посједује гради могућности за појаву интелектуалаца и међу радничком класом,
– да слобода мишљења и истина постану прави циљ, једнак за све,
– да ипак универзализација буде један крајњи циљ, интелектуалца који се задужује да буде чувар културе.
Ова противрјечност – да је с једне стране издајник класе из које је потекао, а с друге да никада неће припадати оном слоју људи у којем се интелектуалац не може зачети – постаје функција интелектуалца. Функција и судбина.
_________________________
1 Види: пледоаје (фр. plaiodoyer) одбрамбени говор адвоката на суду; завршни говор, завршна реч државног тужиоца и браниоца у једној парници; Вујаклија, М. (1980): Лексикон страних речи и израза Београд, ПРОСВЕТА, 712. страна
2 Предавање је превео Мирко Зуровац, а користимо се преводом објављеном у тому 7 Изабраних дела Ж. П. Сартра под називом ПОРТРЕТИ, у Београду, за издавача Нолит.
3 Сартр, Ж.П. (1984): ПОРТРЕТИ. Београд, Нолит. 251.страна
4 За детаљне податке о оптужби и суђењу, те политичком скандалу који је потресао Француску у случају Драјфус, види Whyte, G. R. (2008) The Dreyfuss Affair/A Chronological History. Palgrave McMillan
5 Сартр, Ж.П. (1984) ПОРТРЕТИ. Београд, Нолит. 264.страна
6 Исто, 272. страна
7 Конкретно је овдје ријеч о сукобу у Вијетнаму, на шта би лажни интелектуалац одговорио користећи се универзализмом у смислу оправдања насиља који је Америка у то вријеме спроводила над становништвом Азије, док би истински интелектуалац био свјестан сваког моралисања и идеализирања, те би знао да би обустава и повлачење ратних трупа из Вијетанама значила најприје пораз САД-а, а онда и нешто више. Види Сартр, Ж.П. (1984): Друго предавање, Функција интелектуалца, Противрјечности у ПОРТРЕТИ. Београд, Нолит