ЈАБУКА ИЗ МОГА КРАЈА
Из ког сте краја? Упитах погурену жену
Ја сам из оног краја гдје кажу
Гром те убиће,
змија те ујела,
бог те убиће,
Ја сам из краја гдје жена није биће
Јер оно није хтјела
Јер је до удаје
Нико није пољубио
Ја сам из оног краја гдје жену само ноћу воле
Дању се стиде да кажу
Из краја у коме
Ни увреде не боле,
немају времена
јер жене од јабуке
чешће рађају
Они кажу чеду
јабуко моја
и куму кажу, куме јабуко
и Рудоњи и Вилашу
Само жени кажу куго
Ето из тог сам краја гдје је све испред жене
И во и ован, обор и тор
Сви питају:
Како отац, мајка, дјеца
Како Рудоња и Вилаш
За моје здравље нико не пита
Ја сам одатле и замислите, жена,
Жена с поносом
Зашто да питају, та ја сам добро
Ни гром ме неће
Ни болест
Марва воли док је тимарим
Други ће ме вољети касније
Када ме не буде било
Ја сам из краја гдје жена на леђима носи
И терет и печат
Гдје слова по стаблу пише
Само њој знаном азбуком
Рачуна брже од њега,
Од мотике испуцалом руком
Овдје за леђа кажу да су грбача
Згрбе се често испод дрва
На планини по снијегу од два метра
Ја сам с планине гдје грубо спомену Светога Петра
Ако чобани из сламе јабуке украду
Разосморила сам срце као јабуку у кришке
Рађајући, без јаука
Разбацала га свуда по свијету
Можда тамо јабуке боље рађају
Овдје је суша ко у прошлом љету
Ја сам из краја гдје жени јабуком кажу
Волим те
А како и да кажу кад јабуке
Ријетко рађају
Е, па волим и ја њега,
А јабуку немам
Због сушног љубавног љета
Молим те, ово му напиши
И ето, написах у име жене са планине
Која рађа чешће од јабуке.
БАЈКА О ЗОВИ
(мајкама које остају саме)
Живјела тако једна зова
на врх брежуљка, к’о на врх крова
Имала два осушена пања
по једног са сваке стране
И тако јутом прије но сунце гране
она се окупа капима росе.
Мокру је штите два стара пања
од вјетрова док о срећном животу сања
и тако прођоше јарка љета
прохуја брежуљком више хладних зима,
тек једног прољећа цио рој пчела
слети на круне зовиног цвијета
Осјети зова све балагодети
кад неком поклониш све од себе,
а тек два пања, што се не буне
поносни бјеху на њене цвијети
Изникну након кратког времена
неколико њежних тананих зова
Она их штити, пјева им, љуби
покрива лишћем, њише у крилу
данима тако, као свака мати
Видје да су и пањеви стари
живнули, добили руке у априлу
да могу унуке помиловати.
Прође тако неколико љета
стигоше људи са лопатама
и младе зове, гранчице здраве
почеше из мајчиног крила чупати.
Зова је црне сузе пустила
крв се просула по њежном листу,
Мајка је у њој завапила
– Не могу, ох, још не могу без крила!
Остаде зова поред два пања
чије се сузе осушише
и руке танане и очи сузне
у далеку вјечност уронише.
Сама је зова на врху брежуљка
Пчеле јој понекад донесу гласе
да су јој дјеца добро и здрава
да туђе дворове граде и красе
А црне сузе, крв је то зовина
капљу на груди без подмлатка
умријеће сама, напуштена
у земљи гдје сама остаје мајка.
Живјела тако једна зова
на врх брежуљка к’о на врх крова
само јој мјесец понекад сврати
и вјетар шапне – не плачи мати!
ДАН СА ТОБОМ
Све дане иза
За један бих дала
Ма како био
Тмуран и хладан
Све дане оне
Сунчане, ведре
За кишни један
Студени један
Све дане смијеха
Весеља, плеса
За сузни, болни,
Али са тобом.
ЛАКУ НОЋ
Нисам ја ријека
Да јаде однесем далеко
Нити сам планиан
Да о њима причам ехом
Ја сама јадујем јаде…
Нисам ја ноћ
Да ружно скријем у њедра,
Нити сам јутро
Да га одбљеском перем…
Ја сам окамењена његова жеља
Недовршен његов сан
НЕСАНИЦА
Никако да убиједим
ону половину
која машта
да заспи
Још теже ми је
пробудити јутром
половину
којој се не устаје…
Састављена сам
из два несложна дијела,
више никада нећу бити
цијела,
Јер, дијелим дан
поваздан,
дијелим ноћ
посвуноћ,
водим сан
у несан
Ни сањати ја не знам!