МОЛИМ МРАК НОЋНИ ДА МИ СЕ ВРАТИ
Недостаје ми ноћ са мрклим мраком
без звијезда црна ноћ непроходна
пуна вјештица и утвара индијанаца и каубоја
Молим мрак да се повуче из дана
који је на своју руку преко ноћи
окупирао
Молим људе
који су са мрклим мраком у сродству
или у било каквој тајној вези
да га убиједе да им више као заштитник
није потребан
Молим и мрак сопства
да ми се поново
у ноћ животну врати
Чвршће спавам у мрклом мраку
љепше снове сањам
о свјетлости сутрашњих дана
И не плашим се људи индијанаца
нити крезубих утвара
само по којег каубоја
који је научио да пуца први
из мрака а без најаве
ЗБИГЊЕВ А ХЕРБЕРТ
Још стојим пред трафиком са новинама
у Бањој Луци испред парка Петар Кочић
журно прелијећем очима по насловима
београдске Књижевне речи
тражим позната имена или визуелни акценат
који ће заокупити моју пажњу у времену
које познавало је само ред само склад мисли и пароле
великих комунистичких идола
У горњем десном углу на лијевој страници
ријетко великих књижевних новина за младе
на страници монотоној предодређеној за прозу
читам једну усамљену посве кратку стршећу пјесму
Театар
мени непознатог пјесника по имену Збигњев Херберт
Од тада до данас прошло је четрдесет година
а ја још стојим на тротоару испред парка Петар Кочић
једнако загледан у ту кратку пјесму о позоришту
не видим пролазнике и не чујем њихов жагор
нити буку механизованог урлика са улице
Збигњев Херберт – Збигњев а Херберт
Збигњев – који се у сагласју фонема имена
чини затвореним и недокучивим за спољни свијет – као печурка
Херберт – фонски контрапункт имену
који се сучељава са његовим наизгледним миром
као и са мислећим бићем свакодневице
бацајући јој у очи њен прљав веш
У рајском театру Господа бога на периферији збивања
далеко од Београда, Париза или Варшаве на уличном тротоару
играм животну улогу сам пред собом читам наглас
пјесму Театар Збигњева Херберта
једном гаврану који на грани трошног дрвета
у кљуну држи кестен и размишља да ли да га баци
на мене или на своју разиграну сјенку на плочнику
и једном врапцу што ме са неповјерењем мотри
прилазећи ближе по своју мрвицу хљеба
Али не и пролазницима што само журе и пролазе
смртно загледани у себе и даљину
Тај Херберт има изгледа да постане Неко
због терета земље и непредвидивости ватре коју носи у себи
упркос Збигњеву који га мири са собом и успорава у радњи
– говорим бићем цијелим предан заданој улози
Можда се у звучном контрапункту имена и презимана и скрива
кључ склада
танана нит смисла између ироније и похвале
За коју ће му и неумољиви господин Когито честитати
и некоћ млади надобудни пјесник из Бање Луке
што још слави час кад прочитао је једну велику
посве кратку пјесму
Театар
у горњем углу на лијевој страници београдске Књижевне речи
неког до тада њему непознатог пољског пјесника
по имену Збигњев Херберт
ДОК ИРТИШ ЈЕДНАКО ТЕЧЕ
Mилионe година људског живота у свијести
испрала је вода a cве чини се као да почело je јуче
уз подршку снова и надања
Замор материјала шкрипи тандрчу федери свијета
галаксије су све ближе и свијетлост сажиже дан
кроз наших руку дјело – мрачне рупице на своду
Шетачи усамљени сањарећ још опијевају слободу
други с мислима у покрету мада одвећ мртви
лијек за бесмртност траже и спас сред црне рупе
у невидљивом космичком гротлу
Поуздана је само нада и не очекуј више –
тихо ми рече испод звијериње маске један
Из шума мрачних све мање излази мрака
ријека вјетра звижди празним коритом
градови сунчају бетон на површини стварности
дуге цмилаве траве таласају морске немани из креде
пијавице идеја упијају преостало добро човјекољубља
у лутке прошлих миленијума претворили су се људи
мислећи да ће тако бити ближи милости надобудних
А Иртиш митски кроз Омск хучећ једнако тече
запљускујућ таласима иза оштрог сибирског завоја
и моје погледе на свијет и рибарску крхку лађу
натоварену сновима и сољеном рибом
Омск, 2012.
Објављивање омогућило Удружење књижевника Републике Српске.