57.
На пловидби до Каруље пристан манастира Свети Павле је последње успутно стајалиште. Чим трајект исплови и запути се ка свом крајњем одредишту, уз све заморнију спарину, приметно одсуство јата галебова и неколицину путника лежерно опружених и уснулих по палубним дрвеним клупама, обални крајолик се осетно мења. Стеновите рошаве литице преко којих се преливају густи слапови растиња, изникли са све ужег недогледног шљунчаног жала, све су више. У залеђу им шумовите падине атоских обронака за којима се каменита врлетност његова крије. Али, време, док се замајавамо зурењем у омамљујуће пљускање и пенушање таласа иза крме, неосетно цури, попут песка из клепсидре, и већ се над обалним кршем, међ ужџикљалим кипарисима, назиру раштркани обриси људских станишта. Најпре, четворострана стамена кула са подкровним доксатом од дрвета, онда појединачни објекти саграђени, ту и тамо, уврх обалних литица и наднесени над море. Нови Скит. У надлежности манастира Свети Павле. Посматрана, у пролазу, са бродске палубе, где једнолично заврдавање турбина из потпалубља упозорава на беспоштедну и циничну свемоћ духа времена, ова невелика монашка насеобина, основана 1760., са својим црвеним кровиштима изгрнутим и разасутим по благој шумовитој косини атоских обронака, чини се као какво туристичко одмаралиште слутало однекуд на ову тренутну благост светогорске обале. Али све то кратко траје и чини се као какво насумично богохулно снатрење чим се крајолик прозли нестанком шљунчаног жала и све громаднијим плазинама што се срозавају у море.
58.
Негде, у тој танушној, а ипак устрајној хармонији све суровије и окомитије обале и глазурног огледала морске површине, у омален стиснут шкољ утиснуо се и пристан, арсана, скита Свете Ане, раштркане монашке насеобине која је под јурисдикцијом Велике Лавре. Узверана уврх питоме живописне стране атоских стрмина и врлети још неких давних година прве половине 14. века, готово је неразазнатљива са мора у чијим дубинама, под непрозирним окриљем уљасто-тиркизна мирноћа водене површине, јата се витлају риба. Све пролази, па и овај трен у коме свет који се управо догађа не противречи ведрини небосклона који се, у диљ, и у шир разастире докле поглед сеже, и за којим тајанства столују чијом наклоношћу, или у чију славу, свеједно, овде смо присутни. И трајање се делотвори. У пуком просјају намрешкане воде, зинулој обалној шкработини, ил’ на ветру стиљалом опушку у руци.
59.
Свет се у себи догађа. И догађај је све, из света што исходи. У догађању, промени стања које му претходи, свет себе изискује. Да се овремени, уособи, собом испуни. Сам довољан себи. У свој својој укупности. Сачињеној, сада ил’ одвајкада, од наших појединачних сићушности, неретко узнапредовалих до јавне разине општости, ал’ увек безнадно уосовљених у злехуду неодвојивост предмета и речи. И, временско тројство које их тка и одређује, представља недељиво јединство у коме је прошлост непокрет у који се догађај истрошио, коначна форма, без одјека и садржине, али и трпка зановет на којој се садашњост искри, крхко и пролазно међустање, које опет узрокује будућност, потенцијални покрет, магловито комешање све док се не догоди, а не као могућност, већ као стварност која већ наредног трена у прошлост окоштава, собом се заогрће. Зато стварносни свет, разогромљен, стослив, онај у коме се збивамо, у коме се тако здушно додворавамо сопственој самодовољности, у нашим рукама не коначи. Али смо му приљежни. У својој лагодној немоћи. И стога, тушта и тма које нас тиште, испуњавају нам раздражене ноздрве, раздиру дух на за и против, само су пролазне безначајности којима не можемо одолети. У трајању које на престаје, већ се таложи у нигде. У пуноћу времена које није ни време пре ни време после, већ време прожимања унутрашњег и вањског, једног другим, ма шта они означавали, и време раскршћа које може да буде било где, и ту, и тамо, и у нигдини без путоказа, у којој смо се стекли. Сада, и заувек. Светогорски манастири, скитови и келије, догађају се, збивање које не престаје, устоличено у речи која у Богу беше, и од Бога беше, и по којој је све постало, и без које ништа не постоји.
60.
Визуелна бајковитост светогорских манастирских здања, заогрнутих изворним природним окружењем још увек неугроженим тржним центрима, паркинзима, саобраћајним петљама и киселим кишама, већма проистиче, за ововременог човека, из њихове, спонтано настале, дуалистичке матрице. С једне стране, они су оличење градитељског концепта који се подређује могућностима што их пружа амбијентална средина, било да им се потчињава, или им наглашава постојећу топографију. Са друге, њихов функционални склоп, заокружен одвајкада граничним ободним зидовима, неодољиво подсећа на савремене градске мегаструктуре које заустављају дах посматрача али су лишена печата трајања, ореола памћења.
У сваком случају, светогорски манастири, са својим портицима, портама, чесмама, фијалама, католиконима, гостопријемницама, конацима, келијама, трпезаријама, мутвацима, библиотекама, ризницама, параклисима, винским подрумима, житарницама и пирговима (у случају Хиландара, и болницом), представљају заумне идеје о сажетим градовима. Истини за вољу, градовима лишеним чина рађања и ограниченим на пешачки саобраћај, али ипак градовима сазданим на темељима непоколебљиве људске одлучности да посвећење духовној спознаји допре до јединочасних светова који нас, здушно предане глини од које смо сачињени, устоличује и самима себи.
Ако је град, а јесте, форма људског скупног опстојања, постојано чудо које, упркос свим могућим и немогућим турбуленцијама, траје у овој цивилизацијској измаглици којих шест хиљада година, претрајава и коначи, ако, по својим прагматичним и ониричним, саборним и раколним обележјима, представља градитељску структуру која обједињује све видове човековог егзистенцијалног и друштвеног, физиолошког и духовног бића, онда сваки светогорски манастир може да се сведе на појам града, монашког додуше, што неизоставно подразумева да су му темељи у небу а зидови засновани на устрајности испосништва, што ни једна друга градска агломерација нити има, нити икад је била упућена да досегне.
Данашњи облик светогорских манастира, настао на остацима фортификационе архитектуре раног средњег века, може се сматрати изворним. И то им даје сву особеност јер целина је састављена из сегмената грађених у разним временима који, иако, и наоко, различити, међусобно се допуњују и не искорачују из просторног и фактографског оквира, задатог полазним оквирима. Католикон уокружен високим одбрамбеним зидовима
са стаменим пирговима, био је полазна матрица. Тик уз бедеме, са унутрашње стране, грађене су подвижничке келије и помоћне просторије. А онда, како су се гомилала духовна и материјална богатства, а унутрашњи простор био све стешњенији већ успостављеним међашима, испели су се на властите зидине. И сада, баш оно, што је било оличење градског живота кроз векове (необавезност и присност конверзације и неоспорно право на медитацију), а што се глобализацијом света претворило у властите сурогате, овде се очувало. Минијатурно додуше, али свеобухватно и саборно, заувек.
Света Гора! Нит мањег територијалног окружења са више градова, нит више особених градских структура на сажетијој територији, у непатвореном просторном крајолику који из себе у небо се узноси и у њему таложи. Завидан скуп меморија православља – духовних отисака времена која су бивала, која јесу, и која ће доћи. Зачудно је, што су та здања грађена без икаквих просторно визуелних амбиција, од приручног материјала и са најскромнијим функционалним захтевима. Али, ни једна концептуална теорија дотакла их се није. Можда зато и задивљују. Без умишљаја.
61.
И док смо све запитанији зашто у нашим животима тако мало, или готово нимало, има сећања на оно што нас одређује да будемо то што јесмо, у небеску ведрину зурим што се, узјарила и неосетно премеће у сиво-окерасто. Изанђали монолог огољене обале, тавно море све осетније се узваљује и, у несносној врелини, сав бесмисао навешћује очекивања. Јер обално стење и све шкртије и осорније литице испузале из морских валова и пене ил’ сплазнули са све окомитијих огранака атоских врлети, наговештавају да овај свет дочекује нас неспремне за стварно, ил’ нестварно, што се оку нуде, Каруља. Најјужнија тачка Свете Горе. Одавде па на исток најближе копно је Мала Азија, а Крит је прва јужна обала. И нема ветра. Одсвуда оморина којој се довијамо леденом водом из пластичне амбалаже и папирним марамицама које се натопљене знојем труне. Падишах Ксерксес овде је изгубио половину флоте и био принуђен да се поврати, четрдесетак километара северније, до земљоуза кроз који је прокопао канал како би заобишао овдашње силно и неумољиво море. Пролазимо крај крста?! Громадне слитине узвинуте над крњавом оштрозубом хриди, отиснутом за лакат од стеновите обалне литице, да пучини објави где бездушна једноличност окончава се и ломи, а смерна здушност отпочиње. То је то, где јесмо, увек и сада, ма где били, у свом исконском зачетку, пред пустопољином мора из кога смо измигољили као из мајчине утробе, с криком и првим удисајем који нам означује упокојење. Опет у издашном мору. Свете тишине. И времена пре, и времена после. Једначењу векова.
62.
Било како било, ако ишта и игде, у овом испошћеном, у лавиринте капитала и сумануте потрошње узапћеном свету, још неоскврнуто и језгровито има, онда су то ове суре атоске обале суновраћене у море и узнесене у времена да буду изван времена. Готово под висак издижу се из зауљено-тиркизне воде и о дослуху сведоче. Смерне тихости и заглушних тресака. Неситих, додуше, свог истрајавања у колоплетима муклог гибања таласа, ил’ бесног мора и громовља што се из уолујеног отискују неба. Одмах после крста, док бродска утроба дахће носећи се са широким грбинама и зинулим завалама узваљаних таласа, високо, стотинак метара над непостојаном разином мора, усред окомите литице, у плиткој стеновитој ниши, ту и тамо уокруженој штркљавим џбуњем, стекао се кућерак, дашчара скуцана од приручне грађе, двоводно укровљена, и некуд у неизвесну, а тачну, истину пучине забуљена. Готово неуочљива. Станиште анахорета. Подвижника који видљиви свет присуством својим уокружује и кога невидљиво потиче да му се објави. У слеђеној слутњи која је неповратан закорак у постојанство, не умишљај, већ у разгрнути непојам да рука не задрхти док припаљује свећу, ушива скут или напросто устима залогај приноси.
63.
Пристан је скучен. Колико брод да га прамчаном рампом досегне, и то само ако таласи допуштају, ако не бију директно на искострешено стење. У противном, све уоколо јечало би и прштало од силине узгибане водене масе и успенушалог и узаврелог пљускања. Као пловак на концу делује брод испод ових стрмина. Кратко задржавање, колико да се некакви дењкови искрцају. Узвратно махање руку, и већ се погледи усхићено веру беспутним атоским колотечинама у врх, небу.