Или кичма ил’ гузица
Нешто се подметнути мора
Од главе одавно ’леба нема
То већ знају и врапци на грани
А и да не знају – боли их курац
Они се не баве генетичким инжењерингом
Укрштањем идеја
И преименовањем ствари
И сасвим им је довољно
Да зобају своје мрве
Своје црве
Ил’ шта већ
И да повремено заскоче
Своју врабицу
Ил’ туђу
И за то им се јебе
Кô што им се јебе углавном за све
И за мене наравно
И за то што већ шесту ноћ заредом
Глођем ножне прсте
Јер немам за пиво
Док гледам филмове о америчким песницима
Који по цео дан јебу и пију виски
И којима се
Као и врапцима
Јебе за све остало
И за све остале
За милионе оних
Који би ноћас да вриште
Склупчани у смотуљке страха
Иза прозора који не дихтују
Али се боје да не пробуде комшилук
Па онда разрогачених очију
У тишини гутају
Све своје будуће ужасе
Све туђе будуће ужасе
Надајући се да ће једном
На све то огуглати
Али се то не дешава
Јер они једноставно нису
Амерички песници
Који тугују уз виски
У паузи између два сношаја
Док им се кита не дигне
И док опет не забораве
На оне који ће устати
Ујутро у шест
Да нахране мир у свету
Својим прљавим рукама
И да се врате пред мрак
Да воле своје знојаве лепотице
На језику Холивуда
Који је Гилгамеша прогласио за идиота
Свакако
Ја нисам геније
Нити се тиме заносим
Паметан сам тек толико
Да знам да нисам препаметан
И има много ствари које не разумем
Не разумем зашто реке уопште теку
Ако су већ толико водоравне
Не разумем боје на заставама
Не разумем ћошкове на логичком квадрату
И не умем да замислим
Квадратни корен из минус један
Не разумем псе који се враћају кући
Ни људе који пију мало пиво
И не разумем још много тога
Себе понајмање
А од онога што разумем
Не могу ни попару скувати
Тек прегршт пресних питања
На која не умем да одговорим
И опет све укруг
А нисам неки намћор
Ни баш толико блесав
Да повремено не пожелим
Све то што не разумем
Да каткад рецимо изађем
На насловној страни
Да возим бицикл с кочницама
Да имам кућу с двориштем
И двориште са кером
И кера са сјајном длаком
И неко клемпаво дерле
Да му причам како је све срање
Док му се толико не смучим
Да побегне од мене
И да разуме све оно
Што ја никада нисам
Да успут рецимо сањам
Нешто сасвим малецно
Фарму шумских корњача
Или плантажу хризантема
Или буђење уз шуштање мора
Крај какве жене која држи до себе
Каткад се бавим питањима
И то оде предалеко
А возови ми под прозором пролазе
Прави возови
Под правим прозором
Као у каквој јефтиној песми
Ја желим да пишем песме
Али не и да их живим
И у томе је сав неспоразум
Песме о превареној деци
Што се са иглом у руци
Котрљају по железничким станицама
И умиру у тридесетој
Уз шаку лепљивих суза
Но све то нема смисла
На мојим белим зидовима
Уместо исцртаних мапа
Старе рупе од рајснадли
Једу залутале комарце
У суседном стану
Успављује се старица
Са проширеним венама
И истопљеном кичмом
Док њен муж гледа Тренутак истине
Жалећи што никада није преварио жену
Ја сам ту тек
Да ми не буде јасно
И с тим сам се некако помирио
Мада ме повремено изудара
Какав бахати возач
Ил’ борци за људска права
Ил’ независни новинари
Ил’ амерички песници
Ловци на јелене
Узгајивачи чинчила
Ћелави ПР-ови
Који јебу у чарапама
Људи који су ме заборавили
Жене које ме нису запамтиле
Деца која једу лепак уместо сладоледа
ТВ који додељује Нобелову награду
Неком ко нема појма да ја постојим
Феминисткиње које ни пичку не би почешале
Због моје прве комшинице
Коју је муж управо одвалио од батина
А која не говори четири језика
И која посве издресирано кроз смех каже:
„Сигурна кућа?
Нек држе језик за зубима!ˮ
А онда покушава да заспи
Уз хркање свог мајмуна
Док јој под прозором не зацвркућу
Први безбрижни врапци
Који углавном знају све
А и да не знају – боли их курац
Они се не баве стварима
Од којих боли глава
Из књиге “Већи од живота (Буковски ово никада није радио)”
Преузето са сајта www.poenta.net