ДОК СУ НЕКИ БИЛИ МРТВИ
И ЖИВИ СУ УМИРАЛИ
На храсту старом преко сто година, који памти многа ратове, поплаве и пожаре, који је, како и прије тако и данас, био резервисан за наслањање бицикла оронулих и бесмислених алкоса који су љети пили пиво покрај трафике; који је служио за љепљење и кламерисање плаката, огласа и обавјештавање јавног мњења о умирању људи, нашле су се двије нове и свјеже кламоване смртовнице. Јутро је прије само три сата испраћало маглу угошћујући Сунце које није имало топлотног ефекта.
Обје смртовнице биле су уоквирене у плаво. Непозната и анонимна бивша људска створења имала су двадесет једну и двадесет три година. Дјевојка и младић. Прочуло се увелико по граду и кварту да је он био из добростојеће буржујске породице са угледом (докторска породица која је тешко стечени углед преносила са кољена на кољено). Дјевојка из обичне радничке породице, имала је несрећу да је била анђеоски лијепа, гајила је манекенске амбиције. Њих двоје су били пар, она је имала љепоту коју је он куповао својим новцем, а који је зарађивао неко други…
Из новина се сазнало да су се двоје младих враћали са ноћног провода, опијени и дрогирани, те су се аутом забили у бетонски стуб вијадукта на аутопуту при брзини од двјеста километара на час. У Завод за судску медицину су их однијели у дијеловима гдје се патолог поиграо лего, односно, пузла триковима да их сложи. Радни и нерадни људи су се заустављали, хватајући се за главу, згражавајући се од невјерице, испољавајући своја саосјећања иако то никоме није било важно нити је ишта мијењало.
Старије госпође, у пролазу међусобно коментаришући, драматично су узвикивале: „Боже, сачувај их Пакла“, „Па ја познајем ово дијете, како је била лијепа, о Господе“, „Шта су они Богу згријешили да би отишли тако млади“, „Каква трагедија“, „О младости, шта радиш тој дјеци“, „Јадни им родитељи“, „Тек су почели живот…“. Господин нижег раста и великог опуштеног стомака на бициклу прокоментарисао је онако у пролазу: „Били су обијесни, ништа друго нису ни заслужили…“
Присутне даме нису могле да вјерују шта господин говори, узвраћајући му: „безобразна пијандура“, „битанга“, „хуља без срца“. Ако могу да дам своје скромно мишљење, мислим да је човјек је био сурови реалист.
Привукавши мелодрамом погледе ужурбаних људи који су пролазили, уочивши да су изазвале пажњу, госпође би се само окренуле и кренуле свака својим путем. Радни људи ишли су на посао, а „емотивне“ госпође-баке наставиле би по млијеко и хљеб, таблете у апотеку, пелене за своје мужеве…
Дједице пензионери, прикладно и с укусом обучени, остварених или неостварених идеја и животних снова, групишући се у борбене групе у парку играли су шах. Имали су свој slowmotion свијет, за њих вријеме није постојало, као што за никога не постоји. Али млад човјек је у заблуди да има све вријеме свијета док га живот не увјери у супротно. Казаљке би само одмицале, дани на календарима су се смјењивали и сви су били немоћни пред временом. Људи су падали као чуњеви које је обарала временска кугла.
Двоје младих са смртовнице већ данас биће заоборављени. Сутра ће бити јуче којег се нико неће сјећати, осим можда њихових родитеља. Фабрике су радиле, бирократија је цвјетала и воњала на покварена јаја, трамваји су возили, просјаци су просили, пси су лајали на мачке испод контејнера, кртице су копале своје ходнике, Морисон је био мртав, Амери су и даље мрзили Русе, Аркадије није двије године опрао фрижидер…
Ужас и грозница свакодневнице одзвањали су помпезно. Сурова бесконачност механичког понаваљања. Хаотична и болесна збрка људских појава, бројева, возила, семафора и звукова. Бука се улијевала у ушну дупљу стварајући акумулацију нервозе која се увијек накнадно манифестовала на различите, ријетко позитивне, а врло често на негативне начине. Кретала се кроз снопове кукавичних умова, гледајући њихову простодушну и ничим утемељну надуваност, ароганцију и дрскост, не схватајући такву јалову посвећеност животним и колотечним бригама. Сви они су пуцали од смисла. Ледених срца, сведени на банални степен живљења, достојни сажаљења. Људи су носили ознаке, имена која су их разликовала. Али нико се ни од кога није разликовао, сви су личили као јаје јајету. Физички и духовно. Мушкарци су носили одијела и кравате, били су исто подшишани, избријаног лица на којем су утрљаване кремице и лосиони. Углавном простодушни, нагонски устројени, болујући истовремено од ничим утемељене узвишености. А жене, увијек недефинисане и несхватљиве, као кловнови украшени разним бојама, имајући сличан одијевни штимунг такмичећи се међусобно. Једне другима завидећи и мрзећи се. Аркадије би се само искрено згражавао. Али по Дарвину, био је као и сви, једнина од људи. Човјек. Изопачена врста која еволуира.
Када погледате неке људе, не треба вам доказ да је човјек еволуцијски наставак мајмуна – из једне Аркадијеве приче.
За разлику од многих којима је посао био апсолут у животу, Аркадије је осјећао терет огромног бирократског крста на леђима своје душе која је била пробијена егзистенцијалним ексером.
Сагледавши га у глобалу, независно од свега што му се раније десило, био је заиста, неки би рекли позитивно необичан, а неки да је изопачено чудан човјек. Неки би га повучени конзервативним стереотипом због његовог изгледа сматрали наркоманом, мада је он био само повремени конзумент добро осушене конопље која је долазила из Албаније, а која се лако могла набавити од појединих другова органа у плавим униформама.
Али како год, кристално чиста, интелигентна и креативна душа, у себи као да је носила некакво проклество. Некако је падао људима у очи. Увијек би привлачио пажњу других људи, пријекорне, проницљиве и знатижељне погледе. Упадао је како необичним и узвишеним људима, тако и предрасудној множини из пословног и академског миљеа, коју су чинили глупаци, незналци, површни и ограничени људи.
Једне прилике док је сједио у једном кафићу, десило му се да се ниоткуда појавио старији човјек са дугачком бијелом брадом пожутјелом од дуванског дима, са старим наочалама која су имала дебело стакло. Никада раније га није видио. Носио је хлаче на пеглу, које су биле кратке па су се олако могле видјети бијеле чарапе на којима је писало Reebok. Изнад паса је носио кошуљу, а преко ње су се протезали трегери који су придржавали хлаче испод великог стомака. У рукама је носио нешто замотано у тубу, а у другој руци врећицу пуну некаквих старих књига. Обратио се Аркадију:
„Шта тако млад и лијеп човјек ради сам?“
Аркадије се трзнуо, отворивши широко своје сјајне и збуњене очи, упутивши поглед према непознатом господину. Прво што му је пало на памет, желећи да се ријеши господина, јер је желио на миру да попије кафу, било је:
„Чекам Богородицу с Урном Достојевског.“.
Господин је у том трену још ближе пришао столу за којим је сједио Аркадије па је без питања извукао столицу и сјео. Аркадије се чак у један трен престрашио и повукао у своју столицу. Свуда су ходали психијатријски случајеви и лудаци, шта би таквом значило извадити нож и избости нашег јунака. Али држећи тубу и врећицу у рукама, господин са брадом почео је да рецитује:
„ЧЕКАМ ТЕ. Чекам те јер још ниси кренула…
Чекам јер знам да нећеш доћи…
Чекам те јер ниси са мном…
Чекам те у ходнику, у хаустору…
Чекам те на клупи у парку.
Чекам те када спавам и кад сам будан.
Чекам те када се небо отвара и зове ме да пођем теби…“
Било га је тешко разумјети, јер није имао зуба, а није имао протезу. По завршетку рецитала, Аркадије хтједе да му се обрати, али је господин прије но што је он ишта проговорио, само устао, окренуо леђа и дао петама вјетра носећи у рукама своје богатство. Аркадије га је испратио погледом саосјећања и препознавања.
Био је то тек један од сличних примјера када су га различити људи заустављали на улици; од клошара, психијатријских болесника, трафик-алкоса, пјесника, књижевника, пролупалих професора у гуменим чизмама, академика… С Њима се најбоље разумио и уклапао.
Умјетници су лутали свијетом, тражећи оно нешто. Слободу, срећу, бол, љубав, жену, мир или су просто тражили себи сличне „поремећене“ људе, јер с обичним људима нису могли. Умарала их је статика.
Након што би човјек упознао Аркадија, могао је само да га истински воли или да га мрзи.
За њега никада ни у чему није била резервисана средина. Крајности су биле његов дом и тло по коме хода.
Многи би хтјели да га упознају, разговарају са њим, гњавећи га бесмисленим питањима, док је он стоички и с поносом носио у себи мистерију своје личности и неизвијесност дјеловања. Био је човјек који се није устручавао да свакоме каже у лице што га иде.
Измореног погледа, развученог лица према доље као шарпланинац, мада препуног некаквог сабласног и мистериозног сјаја (смореност и меланхолија била су Аркадијева природна стања), помало немаран и неоптерећен својим изгледом. Није много марио за облачење, да ли су ствари упарене и да ли се подударају са бојом обуће. На први поглед изгледао је запуштено, али је заиста страшно водио рачуна о хигијени. Мрзио је људе који смрде на зној и који се не купају.
Био је то одраз њиховог карактера!, говорио је.
Био је чврстих увјерења, челично самоувјерен, неповодљив, имајући свој став и мишљење о свему, болујући од хроничног брзозасићења.
Зато би често био сморен, што је једна од одлика високо интелигентних људи.
Понекад промућуран, сурово подругљив и надасве неповјерљив, према људима које би процијенио као прорачунате…
Био је један од оних волшебних фигура које нису примјећивали људе, али то све није било његова свјесна воља, већ искључиво постојање посебног подсвјесног аутоматизма одбране, не желећи и не мислећи ништа лоше тим људима. Небројени број пута му се десило да се представља по два, три или више пута људима које је већ упознао. Никада није заборавио дјевојку (којој опет ни данас не зна име) своје давне пријатељице Тање, којој се сваки пут представљао када би срео Тању са њом. Она би му сваки пут потврђивала да су се упознали, а четврти пут му је рекла: „Је л’ ти то мене зајебаваш?“.
Повремено би био раздраженог нервног система који је знао ићи предалеко. Све што би коме рекао било би брутално и са смислом, али претходно није пролазило кроз механизме кориговања и ублажавања. Зато је често убирао лоше плодове са високих стабала друштва.
Његов изглед то није показивао, али је био дубоко емотиван, чак патолошки, вежући се за поједина бића до те мјере да је био за њих спреман дати и свој живот. Човјек који је мало причао, али с толико мало говорио довољно и кристално јасно. Креативно надарен, хранећи свој ментални генератор књигама и музиком, константно обогаћујући свој стваралачки дух. Али на несрећу, живећи у примитивном друштву гдје изузетне, креативне и умјетничке вриједности имају своје чврсто мјесто само под старим и подераним тепихом, у прашини и грињу.
Креативно испољавање било је много више од обичног задовољства, а које је долазило као разултат надвладавања и напуштања себе. Умјетност и стварање њему су били стил и начин живота, формула за опстанак, карта за искуство на мапи живота, емоцијална нужност, страст над страстима, јединство различитих, а опет истовјетних личности у једној. Просто јединство духа и тијела. Неколико пута би му се десило да данима не конзумира ни храну ни воду, мијењајући психичка стања од усхићења до понирања, неодвајајући се од књига, оловке, хартије, алкохола и цигарета. Падао би у несвјест од исцрпљености, а два пута је завршавао у хитној.
Међутим, сва његова надареност и креативни рад нису му могли обезбиједити живот достојан цивилизованог хомо сапиенса који има властиту вољу. Прослављена, лијепо упакована и форсирана умјетност полуумјетника доносила је славу и новац, али циљ умјетности као крајње реализације бића којој је Аркадије тежио није било то, већ искључиво постизање аутентичног изражаја, уздизање стања ума и свијести у тренутку стварања на праг истине.
Човјеку умјетнику, храбром шетачу кроз лавиринте покиданих и несређених мисли (нико ко се не бави креативним радом не зна какав је то мукотрпан рад, а такав дар проклетство), друштво је наметало улар потчињености, јер такав увијек представља пријетњу друштву. А људи и друштво су неповјерљиви према умјетницима искључиво зато што се плаше њихове маште, зато што умјетниково дјелање води у истину ствари, а истине врло често нису пријатне групацијама људи, као и цијелом човјечанству. Сјетимо се средњег вијека, Галилеја и Коперника…
Зато је морао, некаквим нужно одређеним редосљедом ствари од стране више интелигенције која је Господ или нешто више, још у вријеме када није имао никакве конкретније спознаје о себи и свијету, када се налазио на раскрсници путева између себе и реалног живота, а опет свјестан његове тежине, са 18 година уписати и завршити факултет који га уопште није занимао, али је обећавао донекле безбиједан живот у материјалном смислу. Школе и образовање су одувијек биле најзначајније оружје човјека, коријен знања, али оне би и данас имале врхунски значај ако би се образовни механизам квалитетно употребљавао. Код нас се образовни системи базирају на принципу учења напамет, што је савршен школски механизам за испирање мозгова и калупирање личности.
Ђаци и студенти који су имали високе оцјене скоро па у потпуности су били добро познати бубаши који нису разумјели оно што су учили. Фактички су били образовани, али знања нису имали, то се најбоље показивало у пракси. Слушајући студенте који су на тај начин задивљавали испитиваче, подсјећали су на аутомате за избацивање реченица, са опцијама Play и Stop. С тим да када би неко случајно притиснуо стоп, рецимо, логичним питањем зашто или због чега, из тог аутомата више ништа не би излазило…
Онај ко би се супроставио таквом систему, желећи да нешто разумије и да то докаже испитивачу, дупло више би се намучио док заврши школе и факултете имајући посла са одабраним кадром.
Али увијек су постојали генијални студенти који су својом лудошћу задивљујуће побјеђивали професоре. Аркадије је имао колегу који је приликом одговарања једног предмета, када су биле популарне клинике грађанског и кривичног права, тражио већу оцијену за свој одговор. Са њим су одговарале двије колегице које су похађале ове клинике и захваљујући томе умјесто осмице добиле су деветке. Када је професор дошао до Косте (тако се звао А.-ов колега), он је рекао професору:
„Професоре, мислим да и ја заслужујем већу оцјену.“
„А је ли, зашто?“
„Па знате, и ја сам био на клиници.“
„На којој клиници си био, не сјећам те се?“
„На психијатријској.“
Професор се прво намрштио, а онда схвативши шта је чуо праснуо у смијех, не вјерујући шта му је овај рекао и умјесто седам дао му десет. Уписујући оцијену додао је:
„Да могу, дао бих ти 12 за одговор. Честитам.“
Колега Коста један је од ријетких људи којих се Аркадије с радошћу сјећа. У једној од својих прича Аркадије је записао, што је и мене док сам читао његове биљешке, повукло на размишљање:
…Кад се само сјетим досадних предавања на факултету, сујетних и искомплексираних професора који су нешто неразумно, невјешто, без стила и папагајски мумљали док су ми у алкохолисаној глави тутњали возови са композицијима. Како сам успио побиједити све то? И сами су у подсвијести знали да имају досадну причу па су репресијом недавања потписа у индекс на предавању обезбијеђивали групе егзистенцијално престрашених и штреберско полтронских студената којих је увијек било у завидном броју. Сам се себи дивим како сам то издржавао. Заслужујем споменик! Или бар орден. Ја сам геније. Човјек је невјероватно прилагодљива животиња, може свашта да истрпи…
Наравно, међу свима њима истицали су се заиста познати, уважени академски и одлични професори које је и сам Аркадије изузетно поштовао, али они су били у мањини. Чак су се и сами гнушали својих колега, зато су били омражени и увијек су сметали. С њима А. није имао проблема, јер су Они тражили да се разумије оно што се учи. За натпросјечно интелигентне људе, знање је разумијевање ствари, а не подаци који се уче напамет.
Такве школе и факултети су масовно избацивали академске богаље. Студент пред професором је био као пацијент на психијатријској клиници. Сваки испит је посебна околност и врста психијатријског окружења и обољења. Па ако студент успјешно прође око 30 психијатријских третмана, колико је отприлике испита, тада заврши факултет, понијевши са собом у свијет социјалне дефекте. То што нико неће цијенити диплому само је доказ колико је обезвријеђен образовани човјек на којем се иживљавава систем који подржава такву машинерију…
Након завршетка студија А. је почео радити као приправник, прво у једној адвокатској канцеларији, потом приватном предузећу, а онда у суду.
Сулудо је објашњавати колико су за његов ниво интелигенције све то били формални, затупљујући и бизарни послови. Без обзира на струку и гдје је ко радио, али такви послови су били једино остварење претежног дијела радне популације, а која Аркадија нису нити интересовала нити емотивно испуњавала. Оно што је њему било потпуно схватљиво за неколико дана, многима је требао цијели живот да схвате логику ствари. Људи су остајали учмали у својој менталној биједи. Живот је ишчезавао из њих од учестале изложености бирократском оргијању.
Ријетки су били они који су сами стварали своју прошлост. У ствари, људи нису имали прошлост, ни садашњост, ни будућност. Имали су само обрисе друштвено кованих калупа које су звали својим животима. Њихово постојање од рођења до смрти било је обична варка. Они тога нису били свјесни и зато су били благословљени пред собом.
Кроз неколико година рада, не желећи да му се деси ништа слично, увидјевши сву биједу, просјечне циљеве и суморну слику радног живота човјека, почео је добијати прве симптоме психијатријских поремећаја. Тада је све почело. Борба са себе, еманципацију и дјелимично удаљавање од свега што је бирократско, површно и задато.
Због својих умјетничких тежњи, сопствених ставова и схватања живота, често би долазио у сукоб са својим окружењем. На свом путу, још од дјетињства имао је високо постављен зид ауторитета, правила, професора, квазипријатеља и интелектуалне елите са смрзнутим мозговима који су заударали на површност. Чудили су се зашто човјек који има диплому Правног факултета и обећавајуће услове за квалитетан живот, жели бити усамљени, суморни, депресивни и меланхолични писац. Они то просто нису разумијели, јер су имали само визију просјечног академског живота. И сами родитељи увијек некако очекују да их дјеца наслиједе у њиховом правцу и стилу живота. Ако ћемо искрено, дјеца без развијеног индивидуализма углавном остварују амбиције својих родитеља. Аркадије је изузетно поштовао своје родитеље и све што су они учинили за њега, али им није дозволио да нико па ни они од њега захтијевају накакав базични стил и правац живљења. Он је био то што јесте и то му је одговарало. Човјек не може да бира какав ће да буде, природа учини своје и поигра се с њим, па или је болесни умјетник или роб живота, обични чиновник са сакоом који има излизане лактове који му представљају централни проблем мјесеца.
Сувише интелигентан човјек, ма колико овладавао разумом кад-тад се одлучи на одвајање, напуштање, велико путовање у непознато, не знајући шта га негдје тамо чека, негдје на удаљеним зидовима свемира, негдје иза првог угла када замакне иза зграде и пренатрпаних контејнера гдје се мачке и пси боре за кост неке животиње која је до јуче пасла траву…
Аркадије ни по коју цијену није имао намјеру да постане нешто као канцеларијски преписивач, скромни чиновник Акакије Акакијевич из Гогољевог Шињела, који ће се задовољити обичним стварима, јер је дубоко вјеровао да је способан за много више и узвишеније. Није желио да постане човјек са боловима у леђима и хемороидима, подераних и излизаних џемпера, капута и сакоа, који је несвјесно огрезао у потпуном бесмислу свакодневнице под суровошћу животних ограничења и гладовања, са досадним циљевима који рађају простодушна и површна задовољства.
Највеће проклетство које човјека може задесити у животу јесте то да ради оно за шта није створен, а мора, јер нема право на алтернативу.