ГРИЈЕХ
Док је стриц Симон служио у војсци, мој отац је водио кућу. Био је много старији од Симона, али су били нераздвојни. Симонова жена Агафја живјела је у Тулици, као служавка код трговца државне винарије. Поново смо са оцем отишли у Тулицу, како би продали јунца. Тридесет врста хода од нас. Посјетили смо Агафју. Сва се заруменила. Послужила нас је чајем. Сјела је, али као да нешто крије, стомак је прислањала столу.
− Дајте ми пасош − рече она − У Москву ћу, овдје више не могу…
Сузе, сузе. Отац размисли па рече:
− Морам да се посавјетујем са мојима, можда смислимо нешто мудро.
Кад смо се вратили кући, позвао нас је све к себи и рекао баби:
− Баш плаче! Како само плаче!
Бакица рече:
− Ама, што сад плаче? Морамо некако жени помоћи. Идемо ми вршити, а ти полази.
− Не − рече отац − боље да идем када се смрачи.
− Када се смрачи, треба већ да се вратиш. Не, не! Ево ми ћемо вршити, а ти се спреми као да идеш по дрва, а када се смркне, ти се са њом и врати, да је нико не види. А онда ћемо направити пасош, нека у Москви роди.
Тако су и урадили. Само ју је комшиница, бакица Александра, видјела. Стала је под прозор да се одмори од шеткања око нас.
− Шта је ово, дошла је Агафја? Зашто пак она са вама не врше?
А наша бакица јој одбруси:
− Само што је дошла, па одмах у вршидбу! Нека одахне душом.
Агафја је сјела, рукама придржавајући главу.
− Узалуд се скривам! − рече.
− Па, када се већ не желиш скривати, онда ћеш и вршити, а док сами не сазнају, ништа не говори!
Отишла је бакица са татом, направили су јој пасош и послали је у Москву. Након двије недјеље је родила. Писала нам је: „Веома љепушкаста дјевојчица, дођите да је видите”. Бакица је и отпутовала.
Вратила се.
Дакле, лијепа дјевојчица! Баба је туговала: Агафја је ни за шта на свијету не жели дати у дом. Питала ју је за савјет.
Отац рече:
− Идем да погледам па ћу одлучити.
Отишао је. И стварно, дјевојчица је била прелијепа. Издржљива, здрава. Посавјетовао је Агафју:
− Напиши мужу, да ти он каже правицу.
Написала му је депешу. А ујак Симон се прво код нас распитивао, да ли је истина да је дјевојчица прелијепа? Како смо му одговорили потврдно, тако је и он жени отписао: „Будеш ли ту дјевојчицу у дом дала, више ми жена ниси. Ако је, пак, будеш одгајала, све ћу ти опростити” .
Ето, прошло је неко вријеме, двије или три године. Одслужио је ујак Симон војску, онолико колико је требало, па се за Божић вратио кући. А жену његову прије празника нису отпустили: „Прослави празнике, па онда иди кући”.
Стриц Симон је био радостан, иако смо примијетили да, док је стојао покрај пећи, ни са ким ријечи није проговорио. Цијелу ноћ је пресједио код Сергејевних. Тако нам је Аљенка ујутру рекла:
− Што сте га к нама довели? Бакица Александра га је свега помутила. Само му је трубила: твоја жена неће доћи, опет је трудна.
Стала му је мати његова, бакица наша, правдати је али ју је он зауставио презриво:
− Развратнице једна!
Празници су прошли. Његова жена је дошла. Он се не помјера. Мајка говори:
− Иди, иди, жена ти стиже.
А он:
− Снахе се мијешају!
Агафја је ушла. Видимо: сама. Симон ћути, ништа не пита. Нама незгодно. Изашао је. Тата најзад упита:
− Дјевојчица, гдје је?
− Умрла је. Како смо њему кренули, тад је и умрла.
Све се до вечери ријешило. Агафја ми рече:
− Бојим се с њим остати: Можда ме истуче! Мала, ослушкуј пред вратима!
− Саслушаће те!
Ушли смо заједно у хладну брвнару. Стајала сам пред вратима и слушала. Он рече:
− Говори, колико си дјеце без мене родила?
− Двоје, дјевојчицу па дјечака.
− Гдје су, пак, они?
− Умрли.
− Лажеш!
− Овдје је Богородица, не лажем.
− Покажи ми потврду о сахрањивању.
Отишла је до сандука, извадила потврду и показала му је. Све је пажљиво прегледао.
− Па, добро, код тебе је све у реду, али сам овако размишљао: ако без дјеце дођеш, ако си их у дом дала, отјерао бих те од куће назад по њих…
И тако све се код њих добро завршило. И није је истукао.
Превела са руског:
Миланка Марић