Стефан Елезовић: “ПРЕДЕО СЛИКАН ЧАЈЕМ“ МИЛОРАДА ПАВИЋА

Стефан Елезовић: “ПРЕДЕО СЛИКАН ЧАЈЕМ“ МИЛОРАДА ПАВИЋА

„Предео сликан чајем“ представља по многима један од оних романа који се за живота, барем на нашем подручју, морају прочитати. Истоимени роман Милорада Павића састављен је од двају књига. Прва књига је »Мали ноћни роман«. Из самог прелудијума прве књиге обавјештени смо о подјељености „једног“ народа. Припадници тог народа били су обиљежени једним од два знака; знаком јагњета или знаком рибе. Како аутор наводи – “Човек са срцем пуним ћутања и човек са срцем пуним тишине не могу бити слични.” Први, они у знаку јагњета, везани за Сунце и тишину, били су кенобити, или општежитељи, водили су заједнички живот и дијелили простор и бригу. Други, привржени води и ћутању, били су самци, проводили су вријеме самујући. Павић нам говори о начину, односно посебности њиховог кретања, о правцу тог кретања.
Атанасије Свилар, четрдесетпетогодишњи архитекта, раскриљује садржај прве књиге. Изванредно умијеће и преданост Атанасија нису довољни за његову успјешну каријеру. Као одговор на властиту затеченост, на питање које му се намеће, Атанасије претпоставља другог човјека. Човјек кога он бира је човјек који мрзи оне који су бољи од њега, и који то чини студиозно и енергично. Баш тај човјек, извјесни Опсеница, портрет је службеника, функционера једног народа коме грађење и није основна замисао. Опсеница је на основу мржње коју слиједи и према којој наступа надалеко чувен. Финансијски обезбјеђен, Опсеница бира одржати равнотежу, као што то обично бива, на заједничку штету (себе и непријатеља). Тај лик не одлучује се лишити једине предности коју има у односу на непријатеље, и на тај начин сваки од њих (мора бити да су били многи) остаје недоречен, недовршен и непотпун. Павић, ипак, сугерише како Опсеницина мржња није само његова.
Атанасије Свилар добио је одговор од поменутог “другог човјека”, али за такав одговор нико није спреман. Освјештење, које је истовремено и Свиларов одговор, упућује на нова питања и нове контрукције. Свилар биљежи властиту мапу љубави, налази траг љубљених жена, уписује у простор властиту присутност у “пјеву” љубави, на чему гради симболику која ће њега самог себи одговорити. Његово подсјећање напипава голему избочину, извјесну Витачу Милут, која је можда и мајка његовом сину.
Оно на што је читалац Павићевих романа сигурно навикао јесте посебан начин описивања ликова, предјела, односа, и дјела. За опис лика карактеристична је, готово увијек, нека неубичајена својественост, приврженост, особина или изглед карактера. Описани предјели простор су на којем се одиграва прича, тло поприма нијансу приче која се на њему одвија, али то не значи да им је значај умањен. Лик се дјелом или недјелом надовезује на предио, и тај му предио бива као саучесник, свједок чина, или строги судија који га не оставља на миру, али то је у Павићевом стваралаштву више случај него правило. Однос међу ликовима је, највећим дијелом, одређен нечим између, причама и мотивима који, представљени цјеловито или парцијално, говоре увијек поред њих (лица), или кажу више од међусобно и само-себи изреченог. Дјела ликова резултат су дјеловања супростављених замагљених цјелина које се не зову људским, нити надумним, дјела су њихов пресјек. Код Павића, као код мало кога, лик је предмет дјела, врло активан и грубо подређен збивањима у и око њега. Павић посједује одређену нит која је својествена само појединим великим писцима; карактеристичан начин описивања, аутентичну наративност и, што је главно, мотив који се провлачи кроз сва његова дјела. За његову славу највише су заслужни ловци на снове, сањана будућност и ликови који не могу стати у једно доба. “Предјели сликани чајем” сигурно нису најкомплетније Павићево дјело, али је у њему најизраженије представљено претакање времена у бића, и, обрнуто, бића у вријеме. Атанасије Свилар креће са сином на пут који је, “као сви путеви, мислио уместо њих још док је био празан.”
Никола, прати оца Атанасија који путује к родитељима, али он напослијетку одустаје од тог пута. У тек неколико страница вијекови се мијењају као дани, путује се од Синаја, преко Југославије, до Свете Горе. И ту, на монашком полуострву, оправдава се подвојеност, изриче се истина о благотворности раздвојености крста и кључа, књиге и ризнице. Свилар на Халкидикију тражи свог мртвог оца. Прва књига завршава на њемачком.
Друга књига је “Роман за љубитеље укрштених ријечи”. Та је књига заправо књига – укрштеница, састављена од прича које се одвијају паралелно, и у којима се крије рјешење поља укрштенице, то јесте одговора на саму књигу. Кретање Атанасија, из прве књиге, се наставља, али умјесто пута описују се путеви. Велико Павићево питање снова продубљује значење времена и временитости. Он (Павић) нам савјетује, у једном тренутку, живот у садашњости. “Јер, ми смо у ствари увек сви мртви за наше сутра. У сутрашњици нас нема као да никада нисмо били рођени, у сутрашњици смо сахрањени као у неком покретном гробу, који се сели кроз време и бежи испред нас одлажући крајни исход увек за наредна 24 часа.” Будућност је, заправо, кључни, непомјериви дио Павићеве сторије, који није ни на који начин подређен форми дјела. Будућност је у овом роману непомјерива у погледу њеног односа с другим дијеловима књиге и романа, али на њу се активно утиче. То је, у ствари, будућност једног народа, рода, једне културе, вјере. Стварност која предстоји продаје се, као што се продају и гробна мјеста.
“Поред оног старог начин израбљивања човека човеком или сталежа сталежом, сада се указује једно много практичније решење: експлоатација једног поколења од стране другог поколења.” Ликови Павићевог дјела, актери садашњости продају властито потомство. “Циљ је да се израбљује и добије и њихов животни простор, да се њихова земља, вода и ваздух поседну, попију и удахну већ сада… А уз воду, земљу и ваздух зна се шта још иде. Иде гроб…” Лица, начета и острашћена врше трансакције у времену које још не постоји, али то је реалан дуг. Истовремено, прошлост се прилагођава и реобликује, за одређену финансијску добит, наравно. Но, продаја времена и тијела чини се искључиво због простора, тај простор повезује Свету Гору и Павићеву домовину.

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена Потребна поља су означена *