Човек је био на ивици снаге.
Са маском на лицу, обучен у заштитно одело, изнемоглим кораком полако је напредовао пределом. Око њега и свуда где је допирао његов помућени поглед простирао се једноличан пејзаж: сува, спржена, неплодна земља, покривена црвенкастом прашином.
Човек је био приморан да напусти атомско склониште, место свога рођења, детињства и зрелог доба. Остао је последњи становник склоништа чије су залихе хране и енергије коначно биле исцрпљене.
Колико дана већ лута? Зар нигде нема живе душе?
Грло му је било ужасно суво, испуцале усне вапиле су за водом. Посрнуо је и спузнуо на тло…
Из полусвести га прену снажан шум.
Tло је задрхтало под нечијим тешким кораком.
Подигао је поглед…
РОБОТ! ПРАВИ ГОЛИЈАТ!
Ништа слично није видео у животу, нити је знао да постоји. Црна громада уздизала се ка небу заклонивши му сунце и испунивши му цео видокруг кад је дигао поглед.
*
Праисконски страхови избише на површину. Човек је занемео. У једном тренутку помислио је да је ово његов крај…
Робот не сме да повреди људско биће, синуло му је. Да, али ко је творац овог робота? Непријатељи? Мења ли то ситуацију?
Зурио је у металне ноге, широке и велике као стубови неке монументалне грађевине. Једва чујан звук: при дну десне ноге покренуо се неки механизам и на металној грдосији указао се отвор.
Човек је оклевао, двоумио се… Онда је разум превагнуо. Он с муком устаде, тетуравим кораком приђе отвору и нестаде у њему.
Унутра га дочека пригушена светлост из скривеног извора. Покрену се нови механизам… Човек схвати да је кренуо горе, ка трупу робота.
Горе, па право, па десно, лавиринтом малих ходника металног одсјаја…
Покретна трака се заустави и човек се нађе у једној малој просторији. Стајао је и чекао.
Из зидова се појави мноштво разноликих, савитљивих пипака који га обујмише, вешто скинуше с њега маску и заштитно одело, остављајући га нагог.
Не, више није осећао страх. После свих догађаја протеклих дана, ово што му се сада дешавало не би требало да значи опасност за њега.
Ипак се тргнуо и узнемирио кад је осетио лаки убод игле у тело. Смири се, говорио је себи. Он ти само узима крв за анализу. Смири се, робот не може и не сме да повреди људско биће.
Пипци се повукоше у зидове. Одмах затим на човека се сручи пљусак освежавајућих капљица. Он осети како умор полако нестаје уступајући место благој опуштености. Затим уследи струја топлог ваздуха, која осуши и капљице с његовог тела и целупросторију.
А онда је уследило ново изненађење, врло пријатно изненађење − храна! Из отвора једног зида појави се послужавник са правом природном храном. Месо, поврће, воће. Посегнуо је за послужавником обуздавајући себе да једе полако, да не буде халапљив. После многих дана испуњених синтетичком храном, његов желудац реаговао је на природну храну као сушом измождена земља на коју се спустила благотворна киша.
Празан послужавник нестаде у отвору зида. Човек се сањиво спусти на пријатно загрејан под.
Тонуо је у сан, тела склупчаног у положај фетуса. Осетио је благо љуљање које га је успављивало…
То се Голијат покренуо. Робот је кренуо даље својим џиновским кораком, а његови осетљиви сензори анализирали су хоризонт…
Голијат је обавио половину свог програмираног задатка: нашао је Мушкарца. Сада је требало да нађе и Жену.