НОВИ ПОРАЗ
Кроз неколико минута, ходајући путем, нашао се пред предузећем. Није знао колико је сати, јер су му телефон уништили пси, али још није било људи па је отприлике знао да је дошао прије почетка радног времена. Портир је, чим је угледао Аркадија, истрчао из портирнице као ношен ураганом узвикнувши на сав глас:
„Па човјече, гдје си ти? Провео сам читаву ноћ чекајући те.“
„Извини друже…“, бранио се Аркадије тихим тоном.
Одмах га у његовом обраћању прекиде портир, пљујући док је изговарао ријечи:
„Ти мени сада тек онако извини, провео сам у портирници двадесет четири сата. Имам ја кућу, није моје да одрађујем твоју смјену…“
Стари Аркадије, који није подносио простодушне и површне људе само би га зазидао у патос својим ријечима, не водећи рачуна о посљедицама, али од када је одлучио носити маску и претварати се када је у интеракцији са људима, већ довољно изнервиран хистерисањем портира, ипак је наставио тихим тоном:
„Извини, молим те. Дозволи да ти објасним?“
Заиста је мислио да ће моћи објаснити разлог свог недоласка и да ће га успјети замолити да ником не спомиње да није дошао на посао. Међутим, Аркадије није предвидио једну чињеницу која му је потпуно закопала планове.
„Немаш шта да објашњаваш. Ја сам ноћас звао директора да кажем да ниси дошао и да ми каже шта да радим. Морао сам остати. Неко све ово треба да чува. Рекао је да ће те одмах отпустити.“
У том се у даљини на путу указа аутомобил које се приближавало предузећу муњевитом брзином.
„Ево директора.“
Узвикну портир сав насмијан као да је уживао што ће Аркадија задесити оно најгоре.
Ауто затамњених стакала јурио је великом брзином, а онда застао пред капијом. Спуштао се прозор на вратима. Био је то директор. Изгледао је као да су кенгури скакали по њему. Био је необријан, разбарушене косе, одвезане кравате, крвавих очију. Из аута је сукљао мирис помијешаног алкохола и цигарета. Покрај њега је сједила његова секретарица Весна, такође уморног погледа и потрошеног лица.
Вјероватно се враћају из оне викендице разврата и блуда. Нису ни ишли својој кући, мислио је у себи Аркадије.
„Дошао си по отказ, ах, ти луди умјетниче“, рече директор подозриво са подсмијехом гледајући у Аркадија.
„Дозволите да вам објасним…“
„Нећеш ти мени ништа да објашњаваш. Добићеш назад своју радну књижицу и да те више нисам видио овде. Да се губиш.“
Продерао се као навијачка сирене стиснувши гас, након чега се нашао са својим лименим поносом испред предузећа. Био је поносан на агресивну животињу коју је носио у себи. Обоје су изашли из аута и ушли унутра.
„Жао ми је, али нисам имао избора. Схвати ме, имам и ја свој живот, породицу коју храним“, рече портир обраћајући се Аркадију.
Аркадије се само окренуо и погледао у њега не рекавши ништа. Можда ни ја не бих повјеровао у причу коју сам им мислио испричати да ми је неко причао. Боље што је нису чули, мислио је Аркадије у себи.
Затим се удаљио неколико корака од круга предузећа и сјео на свој руксак покрај пута. Иако је био видно исцрпљен и уморан, извадио је из њега раскупусани блок, загледао се уморних очију у небо држећи оловку и папир те се сагнуо и почео да пише:
Колико рађања и умирања, колико овоземаљских живота је потребно проживјети да би човјек израстао у херојско биће које је способно за недаће и чари живота? Ако је овај живот прво што се дешава, а ако други, трећи или пети чекају у некаквим својим устајалим редовима, онда није ни чудо што се рађамо несазнајни, глупи и смијешни као идиоти. А такви претежно и умиремо…
Тада се сјетио ријечи свога дједа. Аркадијев дјед у позним годинама пред смрт је говорио: Кад схватиш сопствени значај за себе или друге, ако препознаш семафор мудрости, умјеће је знати кренути у правом правцу кад добијеш знак, имати мјеру у испољавању. Бити довољно мали да би био велики. Довољно тих да те сви могу чути. Бити довољно геније да би био умјетник. Јер живјети живот мимо записаних канона више је од Умјетности. Али и ја сам читав свој живот учио, како на туђим тако и на сопственим грешкама, а опет ћу умријети као будала.
Размишљајући о свему што му је његов покојни дјед говорио пред смрт, Аркадије се поново дубоко замислио забринутог погледа, те је онако кратко записао питање:
Да ли ћу икада бити довољно надспособан, надпаметан, надмудар и надзрео да откријем или у сјени свога живота или у неким од бројних књига како се уздићи, вјешто надмудрити и побиједити све постављене замке овоземаљског постојања? Да ли је уопште могуће пронаћи услове и мјесто гдје се човјек открива и уздиже?
Тада су се указали ходајући облици који су личили на људе. Радили су у овом предузећу, ишли су на посао док је Аркадије записивао у свој блок све што му је притискало ум. Сви су га гледали зачуђених и упитних погледа.
Након што је завршио не обраћајући пуно пажњу на пролазнике, устао је и све потрпао у руксак. Ни сам није знао зашто је било шта покушао да пише.
Затим се упутио у предузеће да узме своју радну књижицу. Прошао је покрај портира не погледавши уопште у њега. Он је опет истрчао и узвикнуо:
„Куда си ти пошао, зар ниси добио отказ? Не изазивај зло…“
У Аркадију је заврео лонац страсти, требало га је само истрести некоме на лице. Али је ипак одлучио остати сабрани и добро пројектовани човјек. Тренирао се, мада послије свега није знао чему је све то водило.
„Идем по радну књижицу, зар се не сјећаш да је директор рекао да дођем по њу?“, одговори Аркадије.
„Не могу те пустити! Не сјећам се, директор је рекао да се више не приближаваш предузећу. Морам ипак назвати управу да провјерим. Сачекај.“
Рекавши то, ушао је у портирницу и узео телефон. Аркадије је вани остао чекајући, не желећи да ради ништа мимо задатог протокола.
Какав човјек, ја сам сањао да радим исто радно мјесто, ствари које он не може ни да сања, а камоли да разумије. Његови дани су само блејење у празно, а да не примијети било шта што би га нагнало на размишљање. Можда је он зато срећан онако како ни ја не могу да сањам, вукло се Аркадију кроз главу…
„Можеш да прођеш. Весна је рекла да ће код ње бити радна књижица.“ „У реду, хвала.“
Упутио се брзим корацима кроз исти улаз и исти ходник кроз који је пролазио дан прије те се нашао пред канцеларијом директора. Врата су била одшкринута. Аркадије је покуцао и ушао унутра гдје је ординирала секретарица.
„Дошао сам по радну књижицу“, рече Аркадије.
Весна је стајала нагнута кроз прозор према вани истичући своју задњицу која је била обложена танком и уско прибијеном тканином.
Полако се окренула забацивши косу. И овај пут је била сурово деколтована.
Изгледала је као улична проститутка, уморно и потрошено.
„А, то си ти момче“, рече пућећи усне.
„Као што рекох, дошао сам по радну књижицу, портир ми је рекао да ће бити код тебе.“
„Ето је на столу, узми је.“, одговорила је хладног погледа, дубоко удахнувши поприличну запремину ваздуха како би јој искочиле груди.
Аркадије је пришао столу и баш када је хтио да узме књижицу, Весна се испријечила испред њега. Застао је, загледавши јој се у походне очи. Позив на нагон био је више до експлицитан. Затим је кренуо у лијеву страну да је заобиђе, она га је пратила. Кренуо је у десно, она га је поново пратила стојећи тик испред његовог лица. Тада ју је Аркадије без размишљања лагано одгурнуо на страну пришавши столу. Али се брзо повратила и док је Аркадије узимао књижицу, ухватила га је за међуножје стиснувши га свом силином. Испала му је радна књижица из руку на под. Осјећај бола од стиска изашао је на лице које је носило ружну гримасу.
„Знам да ти се свиђам, видим ти у очима. Желиш моје тијело, зар не“, говорила је исплазивши језик и лизнувши Аркадија по устима док се из њених уста осјећао задах алкохола. Аркадије ју је одгурнуо од себе:
„Не желим те, и схвати, не свиђаш ми се. Не тјерај ме да ти кажем зашто…“ Након што га је пустила, он се окренуо и пошао ка вратима, међутим Весна га је пратила и ухватила за рукав, говорећи му:
„Шта хоћеш да кажеш са тим? Хајде, реци ми, видиш ли ти како ја изгледам? Јадниче…“
„Видим, изгледаш као дроља, јефтина и потрошена. Шминка је само скупа фарба која површно крије твоју јефтиноћу.“
Суровим и тешким ријечима, запетим као стријела, гађао је Аркадије у мету, иако је у исти трен осјећао сажаљење над њом. Била је беспомоћна, до грла се утапајући у својој истини. Свака истина која се тиче нас самих, много боли, хтјели ми то признати или не. У овом случају се потврдила патологија оваквих жена. Уколико је одбијена од мушкарца који јој не узвраћа, она тада почиње да га мрзи и презире, али и даље се дивећи његовој хладноћи и величини. И заиста, нема ништа горе од жене којој није узвраћено од мушкарца, тада је способна да га презире као кугу и прегази као мрава.
„Како се усуђујеш називати ме дрољом“, хистерисала је и вриштала на Аркадија.
У том је из своје канцеларије изашао директор, узвикнувши:
„Шта се овдје догађа, зашто ти вриштиш?“ Истовремено је угледао и Аркадија, додавши: „Шта ти радиш овдје, јеси ли узео радну књижицу?“
Аркадије није ништа одговорио, већ је само подигао књижицу са пода и показао му је…
„Шта још онда тражиш овдје, шта сам ти ја рекао“, упитао га је Миленко поново. И баш када је Аркадије хтио да изађе вани, Весна се обрати Миленку: „Рекао ми је да сам дроља, да сам јефтина и прљава.“
Миленко се разјарено окренуо према Аркадију који му се одмах обратио: „Курва је хтјела да ме пољуби, ухватила ме за међуножје. Зато сам рекао да је дроља“, рече Аркадије у самоодбрану не желећи никакву терапију засновану на физичком обрачуну.
Миленко се тада окренуо према Весни:
„Добро ти је рекао. Јеси дроља. Дроља коју ја плаћам. Опет то радиш. Не можеш да одолиш, ааа? Курветино!“
Говорећи то, опалио јој шамарчину да јој се коса омотала око главе. Истовремено је пала на под од силине ударца. Аркадије је тада одреаговао, скинувши маску мирног и повинованог типа, те је скочио на Миленка одгурнувши стрвину што се обрушавала над њом.
„Ви сте идиоти, преваранти и блудници, обоје заслужујете да умрете! Ви сте потпуно недостојни својих живота и свијести која вам је дата од Бога. Дабогда цркли!“ Рекавши све ово пун бијеса и гађења које је осјећао према њима, узео је радну књижицу која му је поново пала на под те је изашао вани не окрећући се иза себе. Док је силазио чуло се:
„Хтјела си да се јебеш са њим… Па он је нула, тамо некакав умјетник, шта он може да ти да? Била би нула без мене са оним својим јадом који те чека кући. Ти си курва, како ћу те набити ногом.“