ЛУТАЊЕ УЛИЦАМА ГРАДА
Укрцавши се у аутобус градског превоза, Аркадије се нашао у центру града. У трену је застао, окрећући се око себе, не знајући на коју страну да крене. Док су очи гледале низ улице, у небо, непозната лица и трамваје, у њему су се низале мисли:
Човјек стално за нечим мора да трчи или од нечега бјежи, имао патике или не имао, било по мекој трави, трњу и храпавом бетону. Живот је саздан од непредвидивих околности које су немилосрдне и тешке као велики ђон гигантског стопала који безмилосно гази. Али до када му бјежати? Стално бјежим од нечега, не суочавам се. Зар бјежати до смрти? Њу једино не могу да одгодим, то што је сигурно свима нама, једина истина наших смјешних живота. Бјежао сам од правог себе глумећи за посао и ево како сам завршио. Да ли се уопште исплати жртвовати за било шта у животу, јер неријетко за све плаћамо превисоку цијену… Више улажемо него што икада добијемо назад.
Нису му у том тренутку били важни ни Марина нити било ко. Било је једино важно достојанствено и храбро поднијети пораз, који није био узрокован његовом кривицом. Муљ живота се постепено таложио у устима и грлу, желећи да удави.
Једино топло наручје тог трена, као и раније, налазио је у наручју алкохола који би га у тренуцима опијености слушао и лагао о истини. Свако утапање у њему било је само привремено удаљавање од реалних проблема. Знао је када се пробуди следећи дан да ће све бити како је било и претходни дан. Али ипак свјестан свега овога рекао би себи:
Немој да се пренемажеш, о томе да ли је нешто бјежање или није, размислићеш сутра, а сада си наточи, запали цигарету и гледај у небо. Већ ће се нешто десити. Живот ће ти нешто донијети.
Након дилеме која је увијек имала исти исход, врло брзо је завршио у најближој продавници купивши себе четири лименке пива и пакло цигарета. Сјео је на прву слободну клупу на коју је наишао. Ни сам не зна како је ту доспио, али се нашао близу цркве у дијелу града гдје никада није зашао. Човјек се запрепасти када се некада нађе у непознатој улици. Као да није у свом граду, све је некако другачије. Али сјећање на станиште угаси сваки облик усхићења.
Ноге те однесу тамо гдје ниси ни мислио да ћеш доћи. Кад се угаси свијест и пажња, ноге су инстинктивни мозак, мислио је у себи.
Сједећи на клупи, испијајући пиво уз цигарету, угледао је већу групу људи, „побожних“ грађана како излазе из цркве. У том трену га је обузела стравична језа. Видно се стресао, осјетивши некакав страх. Ни сам није знао зашто. Они су представљали „чисте“ људе. Барем је то тако требало да се схвати, с обзиром на то да су излазили из цркве. Међу свима њима било је старијих госпођа које су вани везале мараме, затим младе „невине“ дјевојке и „невини“ младићи, мушкарци у одијелима, разголићене средовјечне даме, пословни миље града и политичари. Можда је био некакав светац тога дана, Аркадије се није пуно замарао тим стварима.
Тешко је све то одгонетнути, комбинација цркве и свих тих људи који јој одају почаст. Можда би се човјек таквих требао понајвише бојати, оних што су већи хришћани од црквених великодостојника. И свих оних који „исцрпљујући“ посте, „поштују“ канонске творевине, који подржавају подизање темеља таквих институција и оних што проповиједају такву политику. У католичким црквама више су се упражњавале оргије него оргуље. Ако их човјек боље сагледа, њихове душе су можда понајвише биле укаљане гријесима, а чинови молитве и посјећивање храмова су били само параван на њиховим хладним љуштурама које крију праву изопаченост њихових умова. Само су они и Господин знали колико су тешки на ваги гријеха. То је Аркадија поново повукло на размишљање о Новом завјету. Много му је сметало што су свештеници књигу као што је Библија кроз историју тако олако искористили као што то и данас чине у сврху богаћења и владања масама којима је усађен механизам за сузбијање размишљања. Свештенство је било учитељ који је држао народ у незнању. Аркадије је запрепашћен буљио у људе и размишљао:
Како је могуће да су оволико слијепи? Да нисам прочитао оволико књига, сакупљајући поједина предзнања, што је увелико допринијело да имам свој став о свему, свако читање Библије или слушање проповиједи би ме учинило храмовским робом и одмах бих похрлио у некакву цркву да тамо тражим истину од некаквих бизнисмених и претилних свештеника који се и сами смију обредима и ритуалима… Паметног човјека васпита и усмјерава живот, а никаква колективна религијиа. Религије се пишу, живот се учи, с обзиром на то да се одиграва пред нашим очима…
Зато Аркадију нису требали ни црква ни свештеници као вајари његове судбине. Људи га нису схватали, како човјек који чита Библију, не иде у цркву. Из тог разлога би понекад бивао нападан због својих ставова према светим храмовима од стране оних који слијепо и задрто вјерују у њих.
Библија је за њега била само духовна вода и ништа више осим тога. Али он се није бранио, не желећи да са незналицама улази у било какве расправе, већ би им само одговорио:
Кад би храмови постојали без свештеника, само тада би их посјећивао, јер храмови су свети онолико колико носе ожиљке историје и истине и само је то вриједно у њима…
Резимирајући шта му се све догодило у задњих неколико мјесеци, размишљајући о Богу и Новом завјету, узео је блок из руксака и почео да записује:
Религија, као средство, као унутрашња потреба, као утопија, као свјетло на крају тунела…
Зашто да придајем значај више Исусовом рођењу него свом? Уствари, штавише, не придајем значаја свом рођењу, а тамо неком историјском лику још мање. Шта било ко зна о Исусу? Када људе било шта питате о томе или било чему што има везе са религијом, само се закуцају у тишину својих мисли. Ја им кажем, зајебите Исуса каквог вам сервира црква, он је превара, као пуно осталог у што се слијепо вјерује. Данас је много теже бити некакав Месија, поред храњеничког посла, силних рачуна за воду, струју, гријање, телефон, кабловску, смеће, личну слободу и нуклеарне бомбе. Трпећи све ове гадости, слободно тврдим да крварим много више него што је крварио Исус. Мој крст је много тежи, а ексери невидљиви…, зато нико и не види моју бол…
Ко смо ми, овако мали сапиенси, заробљени у оковима својих нагона и социјалних потреба, да би нам древна и масонска интелигенција тек тако открила праву истину догађаја који су условили све ово друштвено данас, према чему смо одређени као људска створења и према чему имамо сазнања оваква каква имамо? Откуд нам идеја да имамо право знати ишта друго осим оног што нам је сервирано од креатора свјетског поретка као једини и доступни корпус информација.
Не могу да вјерујем у нешто као што је Бог којег је извајао човјек. Могу да вјерујем у процесе природе, снагу и енергију, јер је тим све условљено. У том смислу могу да вјерујем у своју снагу, јер док год посједујем физички и емоционални потенцијал, могу да изазивам акцију, реакцију и промјене у свом окружењу. Вјерујем да тајанствени Бог постоји само у мени (Ја сам Бог), а не никако тамо негдје иза облака, још мање иза врата цркве у мишијој рупи на зиду испод олтара. Зато не могу да вјерујем нити у један облик религије кад у мноштву извора о истим стварима сазнајем потпуно различите чињенице које се међусобно искључују и које су контрадикторне. Колико би ми ум морао бити ретардиран да повјерује у нешто као што је политика хришћанске цркве (нарочито римокатоличке) пропагирана посредством Библије.
Проблем савременог сапиенса у смислу заузимања става према одређеним стварима, сакралности и вјеровањима, лежи у чињеници што недовољно или нимало не познаје историју. Историја балканских простора је млада и безначајна, јер нема аутенитичан, већ пројектовани слијед догађаја, па нам она не може открити пуно, али историја древних и средњовјековних народа и супериорних нација може да нам понуди круцијална сазнања о развијању религије и вјере.
Данас никада више вјерника по црквама и манастирима, а никада мање племенитости од стране истих. Зло и чисти злочин према својој врсти је све што постоји у људима, чак је и ротор дјеловања, а тако смо сви побожни и мирољубиви.
Вјера као вјера, као инитмна и емотивна рампа између живота и смрти, по логици ствари требала би да буде вјера у нешто што је извјесно и присутно као мистицизам у нама или међу нама, а не у нешто о чему немамо увјерљиве доказе. Вјеровање у недоказане догме, какве продаје црква користећи рецепте застрашивања из Библије, уствари је слабост и неспособност појединца да се издигне својом унутрашњом религијом изнад групе којој припада, јер су групе одувијек зброј глупака и примитиваца.
Ко зна да је тијело само бескорисна љуштура овоземаљска у којој обитава дух на свом путу преображаја? Но за све, и ове поменуте овоземаљске примате, поставља се питање постојања духа у њима, с обзиром да не живе сходно икаквом духу или личној вјери, већ искључиво својој вањштини, односно, нагону, на који су поносни.
Још у трећем основне, када сам први и посљедњи пут са мајком био у цркви, знао сам да прича коју је причао човјек у црном (тада нисам био сигуран да ли је то свештеник или нинџа) ништа не објашњава и од тада више нисам хтио у цркву. Мајка, иако строга, из мени необјашњивог разлога поштовала је моју одлуку. Послије сам пуно читао и сазнао, како у књижевности, тако и у историјским књигама, све гадости о цркви и свештеницима и драго ми је што сам на вријеме раскрстио са тим варкама и срањима за полуумне човјеколике творевине. Као да сам и тада знао да ми између Творца и мене не треба никакав посредник, нарочито не посредник као што је црква, свештеници и остала слична криминална гамад…
Неспорно је да свако размишљање о Богу, простору и свемиру води у скретање и збрку мисли, које је праћено осјећајем потпуне недораслости, јер, како објаснити материју, човјека и његов ум? Некако ми се чини да Хомо сапиенс још увијек није достигао довољан умни степен развоја да схвати простор, бесконачност, узрок материје, себе, а камоли да објасни Бога. Тора, Талмуд, Библија, Куран, Буда, Исус Христ, Мухамед и све друге творевине које је изрекламирао хомо сапиенс, само су лош покушај којима се вјероватно смије и наш Творац…
Сама Библија (сапиенсова творевина) није израсла у оно што је била главна идеја њених твораца, прво манипулативна мапа владања, која се огледала у концетрисању и покоравању народа, а тек потом рецепт за просвећење. Зато Библија није увјерљива, јер не може да разјасни поставку према којој све што настаје и расте мора нестати и завршити. Њен текст околиша, њени аутори намјерно ништа не откривају, док је Куран у односу на Библију много сажетији и јаснији.
Још прије настанка Библије, за коју се не зна ни када је тачно настала, јер сам у неколико историјских књига читао различите ставове о њеном коначном облику, ништа се не помиње о Сумерцима од којих су Египћани преузели највећи дио тековина и прича из Библије.
…И Мојсије оде у планину… И Господ рече Мојсију… И Мојсије поведе свој народ… раздвоји море и бла, бла, бла… И да, Том и Џери су Браћа Блуз.
Умови који су састављали и писали ове реченице дефинитвно су обиловали невјероватном, надразумном, истанчаном мудрошћу и духовношћу живота, али и узвишеним осјећајем аутократизма. Али сам читајући схватио и још нешто. У свим тим реченицама осјети се очигледан недостатак научних спознаја. О праисторији планете, о хомо сапиенсу још прије двадесет хиљада година, о томе како је покорио неандерталца. Библија у Старом авјету, који је уствари Тора (кривични законик Јевреја фарисеја) преведена на грчки, веже почетке за тамо некакву мистификовану силу која је обликована као диктаторска фигура, заснована на императиву силе, која сади клице страха и која непослушност награђује одмаздом принципом талиона; читаву једну етапу која се састојала од прогресије материје у човјека какав је био и Исус Христ и какви смо ми данас. Гдје су ту диносауруси и ледено доба…. Ако је такав императив створио планету и све што је на њој, зашто
у Библији нема трагова о томе, о великом и тајанственом праску, о млијечном путу, о галаксијама и звијездама? Све ово указује на закључак да су Библију (пре)писали људи који јесу по свему били узвишени, продуховљени, интелигентни, образовани, мудри, али и богати, довољно јаки да могу да владају и имају времена за такво умовање које је имало тачно одређен циљ…
Потомци тадашње „аристократије“, који су имали све вријеме свијета (по мом убјеђењу дан је тада имао бар 72 сата), јер су за њих диринчили робови, читајући претходнике свога времена, извлачећи закључке и претварајући их у бетонска и страхопоштована слова мудрости заснована на одмазди.
Неколицина која је владала и која је тлачила сиромашне увлаћечи страх у свијест тадашњем необразованом живљу. Сам Аристотел тврди да је човјек zoon politicon и да слобода човјека почива на приватном власништву које обезбијеђује моћ и власт, а да су сви остали само обични робови. Дакле, религија која се провлачи касније кроз црквене каноне резултат је идеје коју су имали тадашњи владари, што је имало за циљ владање обесправљеном и престрашеном масом. Изазивањем страха код исте, тражећи од ње да се покорава владарима који су себе називали изасланицима Богова на овом свијету. Колико је само задивљујућих историјских библијских прича које говоре о овом моделу владања. Само једна од многих, прије Аристотела и настанка Библије је и прича о Хамурабију из Вавилона.
И читава феудална епоха након хришћанске шизме обиловала је доминацијом католичке цркве као главног и јединог велепосједника, главног носиоца идеје да све што људи посједују буде у служби цркве и њених изасланика. Историја пише о продаји индулгенција, о инквизицијским поступцима против јеретика, папиним рецептима за кажњавање људи. И Достојевски је у једном од својих записа написао да је морални суноврат Европе настао оног трена када је Ватикан религију претворио у средсво, а не у облик просвећења. Гледајући на свијет око себе, ни данас се ништа није промијенило, осим што су модерније технике овладавања људским животима. Али људи поврх свега ипак иду у цркве и покоравају се бесједама док им се Они који проповиједају смију у очи.
Сва таква недостојанствена покоравања и вјеровања у догме и свештеничке манипулативне бесједе, као и раније кроз цивилизацију, углавном и јесу резултат необразованости и кукавичлука пред животом и очигледном истином која се шета кроз виша стања свјест, а која јесте живот на вишем степену разума. Сама Библија, није ништа до траг времена, историјска књига мудрости, књига одиграних и неодиграних догађаја, свједок историјске, књижевне и сликарске баштине. Жалосно је то што сапиенси вежу Библију за Цркву и што је схватају као нешто чега треба да се плаше.
Цјелокупно човјечанство, иако стоји на прагу реалних спознаја, у пољу технолошког прогреса које обилује информацијама о узроцима и посљедицама свих процеса, не види садржај ствари. Шета се као слијепац по ивици литице.
Многи немају представу о коријену религија нити како су оне настале још у првобитној заједници, какав развој, утицај и значај су имале на еволуцијског човјека и његов ум кроз усавршавање свијести. Ствари је довољно рашчланити на ситније дијелове, да би се схватила њихова дубља генеза. Религија, оваква какву је представља Црква је уточиште слабима; као таква је занимација за глупаке и незналице. Фанатицима је као рак, неизљечива овисност.
У религији је некако све било сведено на преписивање. Зар Хришћанство не почива на идеји Јудаизма? Зар Библија није увелико преписана из Талмуда, Торе и других нараторских и императивних списа, а чији су садржај Јевреји преузели од ранијих цивилизација, чак увелико од Египћана и Сумераца, а ови од народа Тибета одакле су дошли (побјегли). Ислам проповиједан Мухамедовим моделом се појавио тек шесто година послије тзв. Христовог рођења. Зар би Он написао Куран да претходно није читао Библију…
Оно што је непобитно, Библија није никакво чудо Божје, самим тим ни аутентично дјело, већ збирка вјековног стварања много прије њеног озваничења.
Примарни циљ Библије и јесте подаништво сиротиње и манипулација истима. На Њој су израсли сви модели и облици човјековог понашања и болесног владања. Њена историјска, умјетничка, мудросна и духовна дубина су тек друга димензија цијеле саге о Богу. Свако ко није учествовао у њеном креирању није могао нити је требао да ишта зна о ичему. Требало је само бити грло у тору које се плаши Творчеве одмазде.
Оно што је необориво и доминантно као факат, јесте то да је Универзални Творац неспорна имагинарна чињеница, свеприсутни просторни факт од прашине, ваздуха, воде и ватре, несазнајна космичка енергија која дише; која се одвија на раскрсницама између земље и свемира, нашим душевним очима неосјетна појава и неизоставна категорија у нашим мизерним животима. Па хтјели признати или не, али Његово присуство се осјећа кроз све наше кораке, патње, несреће и туге. Само човјек срећан, богат и неоптерећен обезбјеђивањем и спасавањем своје или нечије егзистенције неће га се сјетити, јер благостање не познаје Бога. Чак му се руга и исмијава га. Само човјек који дише на сламку, било због биолошке, било због умјетничке глади, мрмља кроз зубе Његово име.
Па зар ће богати и кретенасти адолесцент или његов задригли отац, који је власник некретнина и других покретних некретнина и покретнина, саздан од примитивизма, стомачине, неконтролисаних нагона и објести, који купује милионске ствари као хљеб у трговини, и коме су идоли дебилна лица Гранд параде, зар ће такав имати жељу, шансу или прилику да се обраћа било каквом Богу? Сигурно…
Људи се удаљавају од идеје Бога, а како од Њега тако и од умјетности.
Самим тим су довољно удаљени од самих себе.
Али питам се, зашто нико не осјећа Творца, унутрашњу религију у себи која ће бити водиља живота? Не оног Господина који је заснован на одмазди и казни, ту догматску и људску творевину мудро нарисану у Библији, Курану…, која је остала у неподобном покушају? Зашто је хомо сапиенс толико зависан од колективних илузија, вјере у колективну глупост и површност сазнања? Колико је савремени сапиенс уопште способан да разликује личну вјеру од религије, која није ништа лично? Чини ми се да проблем лежи баш у томе. Вјера је потреба (ментална глад) појединца да се свјест поклони одређеној сакралности, док религија представља грегарно поштивање оног што нема отјеловљење у појединцу, већ у маси која без преиспитивања поштује обрасце, ритуале…
Па зашто не сазнајемо, тихо кроз дух, ону несазнату унутрашњост сопствене свијести која се издиже изнад себе саме, према узвишености никада недокучених мисли и осјећаја ништавила? Зашто на том путу ослобођења, не осјетимо вјеру у моћ креације, вјеру у експресију сопствених осјећаја ма каква су, вјеру у способност аутентичног стварања. Јер све ово опипљиво и свакодневно је наметнуто и одређено, хомо сапиенс је само елемент који се уврштава у одређене односе сходно условима.
Огледала праве истине могу да заслијепе. Овдје смо само док смо живи, нисам нашао увјерљиве доказе да постоји прогресија духа у нешто савршеније или лошије. Све указује на то да када се биологија загаси са својим процесима и рефлексима, остајемо само гомила меса и костију подложних труљењу. Гдје је ту слободна воља? Тешко ми је вјеровати да су јединке попут Николе Тесле и Достојевског случајност и мислим да постоји некакав квантум енергије који све претвара у форму сопственог процеса чинећи садејство планете и живих бића.
Али док шетамо усамљени кроз лавиринте свјетла и мрака, дана и ноћи, догађаја и кретања, кроз снопове бола и шизоидних стања, зашто је баш најзакрченији и најскривенији пут што води до самога себе, тамо гдје објетава Тај Наш Господ? Јер, чини ми се да на том улазу–излазу менталног Мира стоји усидрена властита слободна воља, и то само док постоји самосвијесност бића које је тражи.
Застао је са писањем већ поприлично замореног погледа и утрнуле руке, због страха да му не побјегну мисли, питајући се зашто то уопште ради, јер та слова ништа нису мијењала, само су отежавала трку:
Чему писање и ове странице? Ко данас живи од књижевности, од књижевности која је књижевност? Шта ми ово уопште доноси? Све су ово гомиле и гомиле реченица које неће моћи да задовоље биологију, а камоли да ми плате кирију за кров над главом. Био бих много срећнији да ме не замарају овакве мисли или да сам крканска мјешина са ланцем око врата и да се бавим сплеткарењем, шпекулисањем и да у свему томе осјећам задовољство.
У црквеном дворишту људи су се већ били разишли. Узео је да прочита шта је написао. На лицу му се указивао благи осмијех, уз осјећај задовољства, али је био свјестан да то није ништа што већ нико није написао, ако не исто, онда само другачијим стилом.
Ипак ћу ово убацити у једну од својих прича или некакав роман, можда се уклопи у нешто, ко би то могао знати… Нека одстоји, полузадовољно је промрмљао Аркадије.
Њему је све било исувише јасно, неважно како објективно постојало. Није се дао заварати свештеничким и црквеним триковима који су били провидни као целофан. Али је и даље, изнад свега, изузетно цијенио свако слово написано у Библији. Цијенио је скоро сваког писца, свакога ко је знао написати квалитетних сто страница нечега што човјека замисли док га живот ломи, а камоли нешто попут Библије, јер је сваки креативни рад био робовски, суров и захтјеван посао који је захтијевао таленат, мирноћу, проницљивост, претходна историјска и књижевна предзнања и наравно много храбрости која је лудост. Само је Лудост рађала дјела.
Читајући Нови Завјет искључиво је тражио свој пут у тами и своју срећу.
Рецепт живљења за данас у свој тој историјској бесједи какви треба да будемо.
Сав његов живот њему је био ружно сјећање већ виђеног и проживљеног.
А вријеме? Оно је заиста било жедно историјских дешавања, вапећи за некаквом спектакуларном промјеном револуционарног карактера какав је био Исус Христ.