Јовица Ђурђић: СНЕГ

Јовица Ђурђић: СНЕГ

Она ће тек након много времена сазнати да оно није био снег.
Стајала је уз прозор и зурила у сивило дана, кроз голе мокре крошње стабала, када јој се учинило да су с неба почеле да сипе ситне пахуљице. И рекла је то:
– Гле, почео је да пада снег!
У њеном гласу било је извесне радости, као код детета, као у раном детињству.
Друге жене нису рекле ништа, само су се погледале и остале свака на свом убогом лежају. На њиховим лицима није приметила никакву промену. Као да нису ни чуле шта је рекла. Или као да су желеле да је поштеде тог црног сазнања кога још није била свесна.
Она је била нова и најмлађа међу њима. Ситне грађе, танког струка, кестењасте косе и тамних очију. И увек се смејала, поред свега, с много вере и наде, верујући да је живот пун радости. Као да се и родила с осмехом на лицу.
Довели су је у новој групи, са старом и болесном мајком. Након неколико дана мајку су одвели с неколико жена, без повратка. Као толико пута раније. Она није знала куда и неутешно је плакала, а оне јој нису могле помоћи, мада су све знале. Једна од њих је тада пришла, загрлила је и привила на груди, да се исплаче. Остале су само немоћно могле да је сажаљевају.
Једног дана, након дужег времена, наоружани војник је ушао у бараку и питао да ли се нека од њих бави музиком. Само је она бојажљиво подигла мршаву руку.
– Како се зовеш? – упитао је.
– Хана – одговорила је дрхтећи, препуна страха.
– Како још?
– Хана Хас.
– Који инструмент знаш да свираш?
– Клавир. Концертна сам пијанисткиња.
– Од када свираш?
– Од своје пете године. И родитељи су ми музичари, а и муж.
– Где су они сада?
– Отац је умро, мајка је била са мном и некуда су је одвели. Муж са сином би требало да је у Прагу – одговорила је на чистом немачком.
Стражар је отишао. Након неколико дана дошли су по њу и она се побојала да је то крај. Тужно је погледала према женама које су је испратиле погледима све до врата. Већ је знала да су то одласци без повратка. Одвели су је у Праг. Када је након дуге вожње изашла из возила, напољу је у камиону угледала мужа Аврама и шестогодишњег сина Давида. Ноге су јој се одузеле, а срце стегло и помислила је на најгоре. На мужевљевом лицу није могла да прочита ништа. Ћутећи тужно је гледао према њој, а син је почео панично да је дозива:
– Мама! Мама!
Није могла да се помери. Војник је ипак није гурнуо, већ само ухватио за руку и повео према камиону. Чак јој је помогао и да се попне. Син је почео да плаче од радости и да је грли. Рукама ју је стезао као клештима. Чинило се да нема те снаге која би могла да га одвоји од њеног врата. Срце јој се цепало и сузе су грунуле низ лице. Муж је спустио руку на њено колено.
У камиону је било још мушакараца и жена. Неке је и познавала, као Ану, младу госпођицу црне косе и крупних милих очију, која је свирала флауту у градском оркестру и коју је сада чврсто стезала обема рукама на грудима. Личило је као да се плаши да јој је не отму и да ће је тако заштитити. Често су се виђале, а понекад и наступале заједно. Неки су у рукама држали неке друге инструменте. То ју је зачудило. Шта ће им они сада када су пошли можда на пут без повратка? Ускоро су кренули и брзо схватили да напуштају град. Њој се учинило да је опет почео да пада снег. Када је подигла поглед према небу, видела је да су то праве пахуљице, а не пепео који је тамо поред барака долазио из крематоријума и прекривао оголелеле гране и још зелену траву.
Ускоро је иза њих остао тај тужан и језив крај. Камион је јурио равницом према северу и ветар је дрмусао цераду увлачећи се унутра и у кости. Било је хладно и Аврам је поново узео Адама стављајући га под свој широки и дебели капут. Само му је црна главица једним делом вирила, са зачуђеним очима које су нетремице зуриле у Хану. Сви су ћутали, оборених погледа, престрашени.
– Ово је пут за Терезин – чула је нечији глас из дубине камиона. – Можда није најгоре.
Аврам јој се осмехну с мрвицом наде.
– Јеси ли добро, драга? – тек тада сможе снаге да је упита и загрли.
– Јесам – промуца тихо с нечим што је блеснуло и личило на болећив осмех на њеном лицу.
– Шта је било с мајком? Је ли остала тамо?
– Не. Одвели су је.
Њему је све било јасно. Није више ништа питао. Питала је она.
– Где сте вас двојица били?
– Скривали смо се у подруму у кући твојих родитеља. Док нас нису открили. Неко нас је проказао. Нисам могао да обуздам Давидов плач. Стално те дозивао, тражио је да те доведем…
Њој су сузе опет линуле низ лице. Није их могла зауставити. Давид је хтео њој и Аврам јој га је препустио, свлачећи свој капут и омотавајући их обоје, онако сићушне, успео је чак и дугмад да закопча. Она је осетила како је њен мишић топао, како јој завлачи руке међу груди, како му косица мирише. Ускоро је заспао.
Падала је ноћ. На суморном љубичастом небу појавњивала се понека звезда. Аврам је покушао да спусти задњу цераду, али му то није пошло за руком. Било је превише хладно. Сви људи унутра безуспешно су покушавали да се што више увуку у своју одећу, да се некако загреју. Али ту помоћи није било. Мислила је да је онима у предњем делу каросерије, ближе кабини, топлије. Она и Аврам, с Давидом готово у њеним недрима, налазили су се на самом улазу.
Пред зору су стигли у Терезин. Камион је ушао у логор и она је помислила како је из једног пакла ушла у други, само што сада није била сама. С њом су, нажалост, били и Давид и Аврам. Није знала шта их ту чека, сећајући се патњи из којих је дошла.
„Шта ли нас ту очекује, Боже!?” запитала се подижући главу према небу и гледајући у његову модрину.
– Hinaus! Hinaus! – дерали су се војници пожурујући их да се искрцају.
Промрзли, укочених удова, једва су успевали да сиђу, да се одрже на ногама. Аврам је у наручје узео Давида, а Хана се ослонила на њега и тако су некако добауљали до барака. У пролазу Ана јој се болећиво осмехнула, као да се поздравља. Заувек. У рукама је и даље стезала само своју флауту. Други су имали и понеки завежљај. И музички инструмент.
Ипак, када су ушли у просторију у коју су их сместили, видела је да је ту много боље него тамо одакле је дошла. Било је мање кревета, уредније, с више светла. Аврама су одмах одвојили, али је Давид остао с њом. То јој је била каква-таква утеха. Положила га је на кревет, ушушкала и сама легла. Нешто што је личило на јело на сточићу није ни окусила. Заспала је веома брзо.
Једна зелена ливада, пуна цвећа и мириса, по којој весела трчи смејући се гласно. У сусрет јој трчи Аврам, исто тако осмехнут и млад, као у време када су се упознали. И она схвата да је то оно време њене среће које је испуњава као некада. На себи има небески плаву хаљину, сандале од меке коже… на Авраму су тамне панталоне, карирана кошуља. Гологлав је, бујне црне косе, широког осмеха је дочекује у загрљај. Али, откуда ту Давид који је цима за хаљину и дозива: Мама?
– Aufstehen! Aufstehen! – буде је продорни и мрски гласови немачких војника.
Сада схвата где је, како се прекида њен сан, док Давид гласно плаче стежући је за руку.
Немац прилази, хоће да га помилује по коси, али се Давид заклања иза њене сукње.
Воде их некуда. Купање. Замена одеће, али не заробљеничке, него цивилне. Могу да бирају неке хаљине, сукње, мајице, оне жене. За Давида ту ничега нема. Изабрала је нешто, свеједно јој је шта, али Немица која их прати љутито прилази, наређује да свуче то што је узела и сама јој додаје оно што она сматра да јој боље пристаје.
На ручку који се чини људскијим среће Аврама. Размењују погледе и држе се за руке. И срећни су што су заједно са сином. Сада схвата да је у логору који се због нечега разликује, барем део у коме су она, Аврам и Давид, јер могу да се виђају. За сада само при ручку.
– Сазнао сам нешто – каже радосно Аврам. – У овим баракама су све сами музичари, сакупљени одасвуд.
– Шта смерају?
– Не знам, али ми се чини да смо барем за сада сигурни.
Човек за столом до њиховог укључује се у разговор.
– Ово је логор за показивање – каже равнодушно, готово не дижући поглед са свог тањира.
А када нису разумели, он покуша да објасни.
– Овде су нас довели да изводимо концерте, и тако показују представницима Црвеног крста. Све да би им доказали како се брину о затвореницима.
Хана и Аврам се погледаше с неверицом, али и с надом. Јело је било неукусно, али су ипак морали да једу. За Давида су бирали оно што им се чинило бољим и лепшим.
Следећих дана су их укључили у оркестар, почеле су пробе. Све је на неки начин било боље, али тај утисак да су у заточеништву није их напуштао. И храна је била укуснија, а били су и скупа, с Давидом који се играо око њихових ногу.
Добила је лепу хаљину којој би се сигурно у другим приликама веома обрадовала. Уредила је фризуру, подрезала нокте, покушала да негује руке. Аврам је добио ново одело, као и остали у оркестру. Све је изгледало као нормално да нису били опкољени високим зидом са бодљикавом жицом на врху и стражарима у кулама. Само је небо било слободно, звездано и широко.
Једног дана заузели су места у градској већници. Хана је имала концерт након дугог времена и била је испуњена срећом. Музика јој је значила све. Као веома млада, а и касније целог живота, сатима је вежбала и уживала у њој. Посебно је волела Шопена и његове етиде које су најзахтевније за вежбање. У оркестру је био и Аврам. И Ана с флаутом, као да није схватала где се налази. Унутра је било око сто педесет старих, беспомоћних, болесних и гладних људи. Они су живели за музику. Она им је била храна. Као да су слушајући музику одлагали смрт. Исто то је значила и за саме музичаре.
Концерти су се наставили, само се публика мењала. Многи су умирали или су одвођени у друге логоре где им се губио траг. На њихово место су долазили нови, слаби, јадни као и они раније. Слушали су музику и чекали, или спас или смрт.
У рану јесен, пред крај рата, Аврама су одвели у Аушвиц, па у Дахау, где је умро од тифуса. Када је сазнала за то, Хани се сломило срце. Остао јој је само Давид, весео и разигран, који није схватао много тога. Та вест покосила је Хану и мислила је да се никада неће опоравити. Очи су јој на мршавом али лепом лицу још више упале. Светлеле су неким чудним сјајем, у њима је било неизмерне туге, наде, и вере, али и пркоса.
Застрашујући звук каћуша у даљини сваким се даном све више приближавао. Они нису знали какво је и чије то моћно и страшно оружје, али су схватали да тамо где се пуца постоје две стране. Надали су се да ће једног дана и њиховим мукама доћи крај.
Био је почетак маја. Тако топао и мирисан, светао. Небо над логором имало је посебан плавичасти сјај, ноћу са звездама, које су јој док их је гледала, чинило се тако, говориле:
„Издржи! Само још мало издржи! Ускоро ћеш се вратити кући, у твој Праг. Можда те тамо чека и твој клавир.”
Руси су дошли једног посебно светлог јутра када је сунце било тако ниско, као да је и само желело да уђе у суморне бараке, међу испијена лица и онемоћала тела. Немци су се разбежали, а затвореници само чекали, немоћно лежали на креветима или као сенке, они који су то још могли, ходали по дворишту.
Када јој је један млади руски војник помогао да се укрца на камион, готово је подижући на рукама, а затим додајући Давида, она му се топло захвалила.
Тада је погледала у небо и помислила да пада снег. Сада је знала да су то само латице с воћака које је разносио ветар.
Насмејала се из дна душе, осећајући како се од тог смеха осећа веома лепо. Као да јој је неко уливао снагу у тело.
„Смех је лепа мисао”, помислила је и схватила да ју је он одржао здравом и чисте свести све те године. А осмехивала се топло и срдачно. Као да се тако нежна и крхка целог живота само осмехивала, у свакој прилици, сваким поводом. Свима, чак и онима који то нису заслуживали. Поред свих патњи и удараца, са свих страна, задржала је ведар дух и оптимизам.
Ускоро се с Давидом вратила у Праг. Било је то болно искуство. У њиховом стану готово да није било ништа. Највише је жалила за клавиром. Нико други од целе њене фамилије није се вратио. Цела породица њеног мужа, сви њени пријатељи, сви породични пријатељи, нико од њих. Било је то тешко време за њу.
Али, музичари су по њеном мишљењу, привилеговани. Знала је да музика од првог тона свакога одводи у неки други свет, свет мира и лепоте. Музика је врло важна за здравље, веровала је у то.
Поред свих лоших ствари она је увек гледала тамо где је добро.
– Свет је диван, пун лепоте и чудеса, међу којима је на првом месту музика, сјај душе… – говорила је уверена да је то једина истина.
Само је, сваки пут када би видела пахуљице у ваздуху, осећала како јој цело тело дрхти и дуго јој је требало да се смири.

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена Потребна поља су означена *