Увече кад смо хлеб оплакивали
и мачке месец крали,
уза зид шћућурено
напола измишљене снове
један другом редали,
исцифрано, надуго, пожудно
(међу нама дрипцима није био тумач снова).
Сиромаштво смо исмејавали,
горким устима псовали,
сухим грлима хлаптали,
немилосрдно.
Ако су нам наше снове додијале,
приче наше Шехерезаде, грбавог
Вак Кучија у полусну слушали.
Зајахавши његове речи,
небо у сјајном оделу шарали,
кочоперено.
И стигло је јутро!
Јама од черпића је пала на голењаче наше,
на попут инсеката сјајна рамена се срушила.
Ужарено сунце је наше потиљке пржио,
око нас звоњава цркве,
ручка нигде!
Наша љубавница кал поред нас је секла,
мирис кухиње ни она није познавала;
њен хладан уздах тек ноћу се чуло,
кад већ и бајка стварност постала.
Препјевао са мађарског:
И. Фехер