У ХАЉИНИ ЈОШ МИРИШЕ ЛАН
У хаљини још лепо мирише лан
И усне су твоје шумне као море.
Светлост се ломи и пада на длан
Док прсти најлепше речи говоре.
Тело боје кајсије и немир руку,
Љубоморан сам на звезду у пасу.
Као немирни брод пловим у луку,
Звук опојног греха слутим у гласу.
Небо се бојама лана прелива.
Гледам у очи као капи кише
Док се рој звезда на лице слива.
Далеко од свега, на крају света,
Сад све на тебе заносно мирише.
Уснула смо деца у чамцу лета.
ГАЛЕБ
Тај небески крманош, горе дубоко…
Лежим на плажи наузнак у песку.
Он ми одједном улеће у око –
Донесен ветром у сунчевом блеску.
Тишина затона, сенка маслине,
Учас заплових морем плаве пене.
Небесно лака крила ми се чине,
Док лебдимо високо изнад стене.
Стоји на месту, крилима не миче,
Тај морски хедонист овога часа
Тишину летом ко азбуку сриче.
Ниоткуд звука, трепета ни гласа,
Тек незнатан шум морског таласа
У пенушању слова летње приче.
14. 7. 2011.
КАД РУКА ЗАСТАНЕ
Рука застала у најлепшем стиху…
У часу као да је минуо век –
Јер, када звезде испуне ноћ тиху,
Како је мали, како ситан човек!
А усред тишине и морског блеска,
Док ми рука мирно лежи на столу,
Само сам суви јасен, можда леска –
Или натруло једро на јарболу.
Па, ипак рука се нагло тргне потом,
Кад ко цвет у врту процвета мисао,
Нови стих залепрша пуним животом.
Жуборе слова, разиграна, густа,
Ко да је сам Бог ноћнину збрисао –
Полете речи ко на поља пуста.
22. 5. 2011.
ПЕПЕО ЗГАСЛОГ ЛЕТА
Свеж пепео тек згаслог лета
И њене тужне очи боје воде.
О, нас је тиха опхрвала сета
Што као пчела зна да убоде.
У помами тело се телу даје
Опијени од толике лепоте.
Кад би могао вечито да траје
Тај август ког непознати оте.
Шта ради море око твог врата
Бескрајно понављајући етиду,
Топећи се у слику неповрата?
Ми стопљени у вечерњој сени,
Ко деца која не знају куд иду,
Преспаваћемо век занесени.