Ходао је улицом спуштене главе, а ипак је могао да осети сваки поглед који су му упутили пролазници. Знао је да је другачији, некада је то сматрао предношћу, али у последње време му је све теже падала изолација коју му је то доносило. Када је долазио овде, један од разлога што је био изабран је то што веома личи на њих – обичне људе, у сваком случају више од својих сународника. Међутим, сваким даном је само све више схватао колико је различит. То је постајао све већи терет.
Покушавао је да се уклопи, то се донекле поклапало и са његовим послом – прикупљањем информација. Опонашање њихових обичаја може да буде корак ка прихватању. А дубоко у себи, он је желео управо то – прихватање. После толико година, то је постало важније и од његове мисије и од његовог порекла. Желео је да шета улицом, а да деца не прокоментаришу „буљави”, желео је барем један поглед пун симпатије, а не згражавања. До доласака међу ове људе нико га никада није сматрао ружним. Напротив, био је врло пожељан и популаран у својој домовини.
Усвојио је све навике које је могао да се уклопи. Научио је савршено да кува, иако никад неће окусити ту храну (додуше, претварао се и да је једе). Свакодневно је одлазио на посао у маркетиншкој агенцији и окретао бројеве телефона нудећи којештарије. Људи нису могли да га виде, али су примећивали да је странац јер никада није успео да усаврши акценат. Вероватно је зато имао најгори проценат уговорених послова – људи су били неповерљиви.
Пратио је моду, увек је био добро обучен, а поседовао је и завидну колекцију капа и шешира. Оне су могле донекле да га сакрију од радозналаца, али нису могле да сакрију његове крупне, тужне, нељудске очи. Покушао је да носи наочаре за сунце, али кроз њих није ништа видео. Дефинитивно је одустао од њих када се једном приликом сударио са женом таквом силином да су му спале и наочаре и шешир, а она је почела да вришти. Ту су се убрзо створили и полицајци, а чак су и они били згрожени његовим изгледом. Нису му ни тражили легитимацију.
Жељан друштва, често је одлазио у биоскоп. Како је све било различито од његове домовине! Сви ти пејзажи, зграде, реке… Све је било другачије. Гледао је филмове и размишљао о свему што је оставио када је кренуо на овај далек пут. Знао је да иде за цео живот. Тада је то деловало као огромна дивна авантура. Сасвим нови свет и прилика да помогне свом народу. Он, један од најперспективнијих примерака своје врсте, образован, наочит и пун идеала, није оклевао да испуни своју сврху. На крају, требао је само да седи и учи о овим људима, а
већ је био херој. Нико није помињао усамљеност.
Пре завршетка филма би се искрао из биоскопа и кренуо кући. Ни то није заправо била кућа, то је била истраживачка станица, али се он
трудио да што више личи на овдашње куће. Наређао је цигле преко металних зидова и поставио бескорисни црвени кров. Накачио је саксије и завесе на прозоре и махао је комшијама у пролазу (али му они нису одмахивали).
Данас је био петак и за 2 сата је био уговорен термин за недељно слање извештаја о Земљанима. То је значило да мора да одради још неке експерименте у лабораторији. „Ово је тренутак када би човек почео да плаче”, рекао је сам себи. Ако брзо заврши са субјектом Ц, стићи ће на време да одгледа своју омиљену сапуницу.
(Бокатин дијак, бр. 1)