Прво своје промишљање о богу везујем за смрт мога деде Сакиба. Умро је некако у невријеме, усред Олимпијаде, 14. фебруара. И то из чиста мира, у инат фамилији и хоџи и оном из Бакија и дежурном доктору у хитној, а поготово мом бабу који је сам моро да се нађе даиџи око свега. Доручковао фино и отишао до клозета да се никад не врати, а вазда је мени говорио кад анамо одем па ме нема дал ко да сам по смрт отишо. Бабо је имао карте за скокове на Игману, добио преко фирме, и да се могло он би џеназу за дан помако или бар увече да буде, али није се, једва су је и овако организовали. Нису ми дали да уђем и видим мртвог деду, али ме на крају бабо прошверцово.
– Ето ти, сад си га видијо и мош се јебат!
Мој стари није био неки емпатичан тип, али ми је својом безосјећајношћу увелико помогао да пребродим тај први сусрет са смрћу, који чак и дијете безусловно подсјећа на неминовност сопствене небесмртности. Својом наизглед суровом зидарском филозофијом, шта је било било је сад се мош јебат, заправо ми је, вјероватно нехотично, заувијек затворио простор ка промишљању о реинкарнацији, кад сам осјетио како дедо заудара. Из тог се смрада нови инсан неће зачети.
Тај предугачки кратки сусрет са дединим мејтом није уистину био мој први сусрет са смрћу. Прво умирање сам преживио кад је отишао Друг Тито. Свима нам је тад из куће неко умро. Нисам још кренуо у школу, требао јесам, али је мајка плакала и онесвјештавала се код педагога да се причека бар још једну годину док не оздравим, па кад ништа од тога није уродило плодом одјавили су ме из наше куће и пријавили код даиџе у Широкачи и кад је догодине требало кренути у школу, ови из Вука Караџића нису за мене хтјели ни да чују, па сам морао ићи у Разија Омановић сву малу школу, како смо је звали. Школа ко школа, у свакој је у холу била велика Титина слика. Некако сам и тад разумио да је непримјерено његову смрт доводити у везу с богом, јер богови ваљда не умиру, што је ваљда суштина сваке вјере људске. Као што ни Он умро није, у неком ваљда вишем смислу, јер у то нико није ни смио повјеровати, сем можда Чоле. И водило нас у кино Први мај да гледамо филм И послије Тита Тито. У та доба и 1. мај је живио. Кад смо полазили мислили смо да све о њему знамо што се могло и требало, а онда нас је филм научио толико тога, изузев тајни, које су самим тим тајне што су тајанствене. Мени је отад Тито био више жив, него док је био жив, али кад сам прве ноћи по џенази уснио дедин мејт, све је било ко право, и смрдило је право, само је дедо у сну био исти Друг Тито.
Ја сам одлучио да од тог дана за мене ипак има Бога и да је један, ма како ми ко рекао да се зове. Питах мајку зашто ја једини из улице не идем на мејтеф, а она се заплакала и мешчини рекла да не да бабо, али да нена пости за све нас, а знао сам да и сама пости кад је бабо уз Рамазан на терену. Питам је има ли ђе у кући Куран или код нене бар.
– Шта ће нени Куран?
Нена је имала у кући умјесто гоблена извезене оне записе које сам убрзо дешифровао, а сличне сам видио у Јакубовој кући. Од њега сам узео и Куран, донио им стари нов из Либије. Кад сам схватио да ту нема слова, сконто сам што се нико у њиховој кући и није бунио кад сам га узимо, а своје интересовање сам пребацио на Библију. Још нисам постао члан библиотеке па сам повео сестру да ми она дигне. Бибиотекарку смо чисто наљутили.
– Шта ће теби, драга моја Мирзана, Библија?
– Није за мене, него за њега.
– Па јел он луд?
– Јесте!
– А јел ти знаш читати, мали?
– Знам.
– Е онда има за тебе тета Злата нешто – и узе иза леђа неку сликовницу, не сјећам се наслова, али ми је у зјеници остао обрис ружно зеленог змаја који је у бришућем лету бљувао ватру на неког оклопника са исуканим мачем. Ни тад у мом оку није било мјеста за принцезе.
Ја се сјурим напоље, па брду кући смишљајући гдје да нађем ту књигу о богу, које ни у библиотеци нема. Није то мени падало чудно. У та доба у месари није било меса, у пекари кифли, у гранапу шећера ни уља, а кафе ниси имао купити нигдје, а сви су је пили. Пржили и пили, а дјеца мљела. Знао сам да мора бити у цркви, али одакле ми на Грдоњу црква, ако мајка сазна да сам на Вишњик силазио, одраће нас. У читавом је Грдоњу од Срба био само неки Рајко, али је и он одавно заборавио који је. Опет одем да га питам, он ме прво намршка, али кад се неки дан растријезнио, зове ме.
– Кемовац, дођдер! Кажу ми дјеца да ти толишни знаш читат. Ош Кему научит?
– Оћу и тебе.
Он ме финтира ко да ће ми клемпу опалити, али ме загрли и вели да је био на селу и да сјетио како је његов стари имо неку књигу поред иконе и да је све то његова сестра некуд на таван однијела и нашао ми.
– Сам је бог од оних курјака сачуво да је у хали не потроше.
Пружа ми неку свешчицу, ја се сјетих онолике Куранчине и све мислим зајебава ме, али узмем и још му се захвалим.
– Е, Кемовац, немој само наглас читат!
Ћушнем књижицу под јакну и уфурам у подрум. Није имала корице и на првој страни је писало… Шта је сад ово? Мало мени познатих слова, па непозната, па број 3. Исто тако унутра у књизи. Ја сам научио био и велика и мала слова и писана сам писат знао, све сам научио. Трпим дан-два, па упитам Мирзану.
– То ти је, болан, ћерилица.
– Да ли се то наућит?
– Тешко је, али море.
Контам, кад си је ти савладала, вала и ја ћу. Она ми рекне да испишем абецеду, а она поред азбуку. Мучио сам се до сутра вече, а онда са схватио шта пише изнад крста. Нови завјет Господа нашег Исуса Христа. Контам тај Исус, чим га зову господином, мора бити њихов Бог, а ово је онда његов завјет, а завјет ти дође ко неки аманет, и онда ако је он од Бога, онда је то моја књига. Прочитах је. Читао сам је поново, па Стари завјет, па онда прво Стари па Нови како и јесте ред, па Куран на нашем и још неке књиге и књижурине касније, али све што сам о Богу научио тад сам. Бог је један, нас је много, можда и превише, и кад год помислиш да те напустио, извини му се јер је он баш тад крај неког коме више треба.
(Одломак из романа Кад ће срећа па се зарати)