1
Мутна, загаситозелена, непрозирна, тиха, непокретна вода би узнемирена на трен. Баруштину нешто продрма, пробуди из деценијског сна. Нешто изнутра. Попут пуноглаваца, хитро, мењајући правац, час лево, час десно, кроз муљ пливаше два необична бића…
Мање од њих, налик гуштеру, или можда каквој јегуљи, застаде на час на површи мирне баре, помириса ваздух око себе и муњевито загњури дубље у воду. Kа дну. Већа сподоба, округласта, надувена и слузава, као барска жаба, само без очију и уста, са два уда налик перајима, стаде на сред баре осетивши да је напуштена, осврну се око себе, готово збуњено, и дрхтавом мембраном, која јој покрива горњу половину тела, као да осети некакву промену у атмосфери, скупи своје пераје уз себе, те се запути за дугуљастим сапутником, појуривши га ка муљевитом кориту.
Путнику, који све ово посматраше однекуд са стране, овај призор не беше необичан.
Јер путник зна да необичност произилази из предубеђења, предубеђења да спознајемо јаву. Да знамо њена правила, појавности у њој, те, што је још већа заблуда, да је можемо предвидети, ваљда на основу каквог искуства таворења у њој. Да јој наводно знамо ћуд, и да нас тешко може изненадити.
Путник зна да таква предубеђења воде самозаблуди. И стара се да никада, ама баш никада, не упадне у њу.
2
– Сети се само пролећа `78. Студентски град. Пице, пиво, промаја, провод, песма… Још гомила ствари које почињу са П, човече, као рецимо Пијанство, Пиздарија, Паметовање, Путовање… Пуно Пива! – високи, суви брадоња громко се смејао док је набрајао.
Његов пријатељ, онижи, дебељушкасти и проћелави човек, потврдно климну главом.
Трећи, који је управо прилазио овој двојици носећи нарамак сувих грана, којом ће одржати ватру још који сат, отпљунуо је на тле и реско рекао:
– П као Полиција, П као Проституција, Полуција, Претрес, Политика, Патња… Толико тога заборављаш у својим детињастим сањаријама, сетиш се само онога што ти је пружало задовољство. Безбрижне Перверзије. А намерно изоставиш све ово што ти је обележило живот… Промашаје!
Трећи је изгледао грубље, тврђе од остале двојице. Као да је на себи носио терет година двоструко већи од њих, иако су били исте доби. Уских прореза на месту очију које су се изгледа ретко смејале, избораног лица, жуљевитих руку.
Брадоња се и даље весело смејао, ничим не показавши да му је опаска засметала. Али, дебели ћелавко зарокта незадовољно:
– Увек паметујеш. Увек мрачиш. Не допушташ да барем једном, само једном, маштамо о временима прошлим, без једа и огорчења. Као да ништа друго није битно него наше страдање… упс, у духу овог нашег дијалога, назвао бих га Пострадавање… наравски, због свемоћног П.
Мрачни му одговори:
– Лако је теби да Пливаш у Прошлом, са све великим П. Ти си, да тако Поетски и Патетично употребим клише, Превише Пажен, Путовао Првокласно, Примао Писма, Пијано Плесао, Прцао Пријатеље, Политизирао, Паузирао Патњу, Престигао Превозе. А шта си нама оставио, је ли, директоре… Пишање, Пушење, Паљење, Пушку и Прошлост. Прошлост ништавну, јадну, испуњену болешћу, мржњом, сиромаштвом… Пенис!
Дебели уздахну:
– Ја ти ту, Пријатељу, не могу помоћи. Не умем да исправим тај осећај немоћи који је тако карактеристичан за тебе. Имаш дара да из свега
извучеш оно најгоре. Као да си ти једини на свету који је страдао и патио. Као да рецимо ја, или он, нисмо никада осетили тугу, били
сломљеног срца, гладни, уплашени… изгубљени. Као да ти, баш ти, имаш ту Привилегију да Први Прођеш кроз Пакао. Само зато што ниси,
шта, на Положају као ја… или немаш у себи Поезију као он… јер је твој дар Посао… који иначе обављаш савесно све време, без Поговора и са Послушношћу Пса, а Потом Патиш јер ти треба снаге да направиш Протест, Покренеш се и Промениш своју судбину. Нисам ти ја крив што ти фали Памет, што ниси довољно Писмен, што ти увек треба Пара… којих имам и не знам шта ћу више са њима. Пусти нас да Причамо. Прича је једино што је преостало међу нама. Када је већ избледело Пријатељство, нарушено Поверење, и када се осећа да нам време неумитно Пролази, а да не можемо да га више Паузирамо, као некада…
Брадоња, који је све ово весело слушао, не показујући жељу да се укључи, наједном од насмешеног лица направи сетни израз, те кратко рече:
– П као Плач…
Трећи пријатељ, мрачни, убаци гране у ватру. Пуцкетање Прави Пријатност. Превише, Превише Пријатно… Помало Прекасно.
Поноћ Пристиже.
3
Мајка је покрила дечака са јакном, иако је већ био удобно ушушкан у камперској врећи за спавање. Хладна је ноћ, није желела да га разболи. Малена, која је лежала поред брата у суседној врећи, већ је благо хркала, запушеног носића. Мајка је помази нежно по челу, пазећи да је не пробуди, и тихо рече сину који ју је гледао својим искошеним, доброћудним очима:
– Спавај, лепи. Сутра је нови дан. Сутра ће вас мама повести на малено језеро. Ту одмах иза нас, дубље у шуми. Да потражимо шумску вилу.
Имао је тело десетогодишњака, а разум трогодишњака. Био је њена клетва, њен крст, њена огромна љубав. Волела га је можда и више но себе. Њега и њу, девојчицу, млађу и здраву, несвесну да ће једнога дана морати да преузме мамину обавезу и стара се о неспособном брату.
Младић је климнуо главицом, са разумевањем, и рекао:
– Па, па, мама. Лаламо сад.
Више за себе, промрмљала је у браду:
– Лаламо сине, сан је добар за све. Све је другачије у сну. Само спавај и лепо ми сањај, чедо моје.
Покрила се ћебетом, угасила батеријску лампу и задремала, у немогућности да чврсто заспи, као да стално мора да стрепи, да буде на опрезу, да чува своје беспомоћно стадо, јер су напољу гладни чопори, који вребају трен њене несмотрености, непажње, ту на улазу пространог камперског шатора за троје.
4
Брадоња први прекиде тишину:
– Ако смо спремни, немамо разлога да одлажемо. Осећам Плен…
Дебели узе своју пушку и потврди:
– Мирис је јак, доле низ Пут…
Мрачни их одмери, процењивачки, као да сумња да су заиста способни за лов, те на послетку мукло прозбори:
– Када једном бацимо новчић, и када Фортуна уместо нас изабере, Повратка нема…
Извадио је мали, сребрни новчић из џепа и бацио га високо у ваздух. Пресијавао се на месечини док је летео у вис. Пао је тихо на проређену траву испред њих. Брадоња се сагнуо и подигао га полако:
– Писмо!
– Увек је Писмо – отпљуну мрачни и извуче свој дугачки нож из појаса.
Завијали су као гладни пси, миришући крв, смрт и бол… Луди од радости коју доноси нови лов.
5
Извукли су је из шатора за косу.
Ипак је заспала. Ипак су је изненадили. Није ни стигла да прекори себе, већ је била у њиховим чељустима. У шоку.
Дечак је вриснуо пробуђен из сна. Није могао да разуме шта се то дешава.
Девојчица је плакала и тражила маму, док ју је груба рука повлачила из шатора у шуму, у ноћ…
6
Путник је запалио цигарету. Била му је последња из кутије. Знао је да на ово путовање мора носити више залиха. Више хране, воде… цигара. Увек би кренуо у своје ходочашће неспреман.
Још пре који сат угледао је дим логорске ватре на месечини. Кренуо је тада ка њој, пратио јој траг кроз ноћ, али ево већ пуних четрдесет и пет минута није је више било. Ко год је упалио ватру, сада је или спавао или више није био на истом месту.
Без обзира, морао је да провери, да потражи неког… Због онога што је видео.
Морао је са неким то да подели. Предсказање. Предзнак. П…
7
Преклињала је да јој не дирају децу.
Није могла да им види лица у мраку, деловали су сабласно.Чинило јој се да сва тројица носе маске. Неке накарадне костиме из филмова страве и ужаса, које је гледала као девојчица, кришом од маме. Видела им је само злокобне беоњаче кроз прорезе за очи.
Гладне, вучије, крваве беоњаче.
Смејали су се. Све их је ово забављало. Као да су били пијани. Или дрогирани.
Била је очајна, желела је да вришти. Али није смела да плаши своју децу, која су ионако била у потпуној одузетости, морала је да глуми храброст. Да брзо размишља, тражи могући излаз.
Дечак није плакао, само се тресао, од хладноће, збуњености, страха. Тупо је гледао у људе који су их опколили и срушили им шатор. Малена је вриштала, један од њих држао ју је чврсто руком и није је пуштао у мајчин загрљај. Били су бездушни. Безумни. Мајка је јецала у стиску једног од њих који јој је прислонио хладну цев ловачке пушке под грло. Чинило јој се да је све ово један сулуди кошмар из којег ће се ускоро пробудити.
Мора да се пробуди. Ово се не дешава… не њој. Не њеним чедима.
– Права Пица, Пријатељи… – рече један од њих.
– Посластица! – настави други, држећи је и даље са леђа, дахћући јој у врат, не склањајући пушку са њеног врата.
Трећи, који је држао девојчицу за надлактицу тако чврсто да јој је готово прекинуо циркулацију, а другом, слободном руком вртео велики нож чије се сечиво пресијавало на месечини, прорежа:
– Правила Прво! Пустите Плен… Почиње Потера!
И онда их гурнуше ка шуми. Пустише да трче. Мајка је загрлила девојчицу неспособна да коракне, од страха, шока, избезумљености. Позва сина и рече му:
– Бежи, мили, трчи. Бежи што даље и не окрећи се!
Само ју је гледао својим неинтелигентим погледом, дрхтаво рекао:
– Мама, не волим ову игру…
И заплакао. Прекини, Прекини… мамице…
8
Када је пола часа касније, у локви тамноцрвене крви, путник наишао на тело младе жене, искасапљено ножем, плаво од модрица, подеране одеће… знао је да је опет закаснио. Да се опет десило исто.
Дотакао је врат несретнице у танкој нади да је још увек жива. Ништа.
Већ трећи пут ове јесени стиже прекасно.
За Помоћ.
Пацови Поново Пролазе Путем…
Повика Повређен, Пркосно.
Пратиће Путоказе, Прићиће Проклетницима, Почеће Покољ.
Платиће Пацови Путнику Путарину…
Текст преузет из трећег броја Бокатиног дијака.