Том Ган: ПОЕЗИЈА (избор)

Том Ган: ПОЕЗИЈА (избор)

ЗАГРЉАЈ

Био је твој рођендан, пили смо и вечерали
До пола ноћи са нашим старим пријатељем
Који нас је на крају испратио
До кревета до ког сам стигао у једном пијаном скоку.
Одмах сам удобно легао,
И поспан од вина задремао на боку.

Дремао сам, спавао. Мој сан је прекинуо загрљај,
Изненадан, с трага,
У ком су се наша тела целом дужином додирнула:
Твој чланак на мојој пети,
Моје плећке уз твоје груди.
То није био секс, али сам могао да осетим
Како се твоје тело и цела његова снага
Приљубљује уз моје,
И прикопчавајући ме за тебе као пре
Као да нам је још увек двадесет и две
Када наша велика страст још није
Постала обична.
Сан који ми је брзо дошао избрисао је све
Детаље који су сведочили о измени времена и краја
Знао сам само
За котву твог сигурног чврстог загрљаја.

МОЈИ ТУЖНИ КАПЕТАНИ

Један по један појављују се
У тами: неколико пријатеља, и
Неколико њих са именима која
Потврђују историографије. Како касно почну да сијају!
Али пре него што избледе стоје
Савршено отелотворени, сва

Прошлост их обавија као
Огртач хаоса. Били су људи
Који су, мислио сам, живели само да
Обнове разорну снагу коју су
Потрошили са сваким јаким потресом.
Подсећају ме, далеки сада.

Истина, још нису спокојни
Али сада су заиста
Издвојени, охлађени од неуспеха,
Повлаче се у једну орбиту
И окрећу са незаинтересованом
Суровом енергијом, као звезде.

РУШЕЊЕ

Умро је, и дивио сам се
Искричавој силини
Живота сведеног на
Пола стопе простора на полици,
Али други су дошли до мене говорећи,
Ми смо га такође волели, хајде да те поведемо
На место твоје љубави,
И тако су ми показали,
Све, све –

Литицу бележница
Са сваком скицом, свиме избрисаним
На свакој песми коју је
Објавио или је одбацио,
Већ прекривену
Мрежом примедаба.

Ишао сам даље и видео
Брдо кутија за шибице
Из сваког бара или ресторана
У који је икада ушао. Камиони су
Непрестано правили резерву
Претрпани папиримa, и чекали су их
Архивари са лопатама;

Виљушкари су се сударали
Уздуж и попреко долине
Да подесе проливање.
Овде су се мириси гуменог зноја
Наметали међу прожимајући
Мирис пожутелог папира,
Без сумње са хумке
Његових сабраних патика.

Попео сам се на највишу
Гомилу и нашао себе
Како гледам не кроз историју
Већ кроз призор задимљеног
Ђубрета
Које долaзи до саме обале. Онда
Сам изгубио тло под ногама! Спуштао сам се
На нежној
Лавини писама, плаћених рачуна,
Сексуалних полароидних снимака, и бележака
О одбијеним позивима, захвалницама
Обoжаватељима, супротстављања учењацима.
У ноћној мори сам се клизао
Нигде није било тла да ме заустави,
док се најзад нисам пробудио
тамо где сам дремао покрај
драгоцене пола стопе, изван тога
ничега, ничега уопште.

КАСАПИНОВ СИН

Господину Пирсу касапину
Јавили су да му је син нестао
Месец дана пре
Завршетка рата.
Ћелав човек, висок и пажљив,
Био је у својој радњи и није
Могао наћи краја својој тузи,
Ниједно место где би се зауставила.
Када је моја тетка ушла кроз врата
Достављајући млеко,
Проговорио је, са мирним изразом
Промишљеног наставника
Али речи нису биле дорасле томе
Окренуо се поново месу.
Порука је била у квару.
Касније тог влажног лета
На свечаности у локалној школи
Видео сам, враћеног, његовог сина
Још увек у униформи,
Господин Пирс није био тамо
Али као да је био обухваћен
Његовим сином који је личио на њега
Осим што је имао црвену косу.
Јер добро га се сећам
Окруженог његовим пријатељима,
Зрачећи животом сада двоструко напуњен
Пошто му је враћен,
И такође се сећам како су
Усред његовог срдачног осмеха
Његове усне садржале очеве
Као светло унутар светла
Које је окретао свуда.

МРТВА ПРИРОДА

Нећу тако брзо заборавити
Сивкасто-жуту кожу
На којој је било смештено лице
Стиснуте капке, ничега његовог,
Ни дрхтaвице из унутрашњости,
Одигране на површини.
Још увек је долазио до даха, а опет
То је била мрачна навика
Нећу ускоро заборавити
Угао његове главе,
Прикован и пропет назад
На набораном пољу кревета,
Назад од онога што није могао
Ни да прихвати, као неко ко се противи,
Нити, као дугогодишњи дисач,
Прихватајући да се препусти,
Цев његових уста се заокружила
У запањујуће О.

Са енглеског превео:
Никола Живановић

Препјеви преузети из четвртог броја Бокатиног дијака.

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена Потребна поља су означена *