Почели су да му сијеку прсте. Гангрена. Прогнозе нису најбоље. Из своје куће неће иде у дом. Дјеца сва вани, окупила се ово око операција, а онда свако своме континенту. У цијеломе Задру нису могли пронаћи неког ко би живио с њим и пазио га. Кућа огромна, дају смјештај, све, само да се неко усели и да га гледа. А не треба пуно: да се скува, почисти, испрати узимање љекарија, шта већ треба.
***
Четири су мјесеца откако је затворила удомитељство. Није могла даље. Да би се довела на позитивну нулу, требала би у сваком трентку да има на бризи барем три штићенице. У неколико мјесеци, бројка се са пет само смањивала. Нису јој их надомјештали, не више. Њој је шездесет и шест и нема кога млађег да јој помогне. То је био посљедњи уговор са социјалом. И, ево, четири мјесеца не зна куда с рукама, собом, временом.
Устане. Скува каву. Попије колико стане у шољицу. Оде у радњу по крух од пет куна. Врати се у стан. Откине кору круха и поједе је. Доспе оно мало преостале хладне каве у шољицу. Попије је. Легне. Заспи. Спава два сата. Устане. Шта сад ја да радим? А није ни подне.
Чекају на њен одговор, а она не зна шта да им каже. Треба се преселити у Задар. Треба собом повести малу. Треба стāти у туђој кући. Треба толико тога. А четири мјесеца су прошла откако је спала само на примање пензије. Треба толико тога…
***
Свети Никола је. Сва дјеца на својим странама. Свима је једна, иста слава. Од јутра се слушају, честитају, захваљују на ономе шта имају да подијеле; захваљују шта икако имају и дијеле.
Мала је у Селу. Најмлађа је припремила шта је имала, ако дође свештеник. А неће.
Она је спремила мало лешо; битно је да има јухе, комадић меса и зелене салате. И њему је слава. Већ спава. Киша једнолично шушти; позива и њу на починак. Сад ће, само да ријеши крижаљку. Ногометни тренер Лампард (на слици), пет слова. Градић у Загорју, седам слова. Наша нафтна твртка, три слова. Крлежини иницијали, два слова…