Куга је избила одједном. Нико није знао одакле је дошла, нити из које је куће прво искорачила. Европљани су први примијетили да је једне ноћи, испред мале шупе у којој су живјели Кинези, било упаљено више него икад црвених свјетиљки; оне су биле знак смрти, улазница за небеску улицу, широку, бијелу, јарко освјетљену улицу, једину такву у колоплету безброј тамних сокака родног им града Харбина.
Руском пуковнику је возач његове тројке изненада пао на леђа у току управљања запрегом и то право на његов огромни стомак. А кад је пуковник руком кренуо према свом корбачу, у жељи да њиме докачи пијаног кочијаша, сусрео се с његовим стакластим погледом, очима што их је ужас смрти широм отворио. А задах смрти покуљао је из његових разјапљених уста. Кочијаш је још пар пута с муком издахнуо у правцу сламе на саоницама, посљедњим напором се задржао на пола пута од извртања, гутнуо неколико пута, а затим испљунуо на пуковниково сиво крзно, црни, тмасти облак крви, од којег се створила широка мрља отрова пуна; као да је читава плућа искашљао у ту црну масу. Одмах потом се сручио натраг у крваву сламу саоница.
Крв се тренутно смрзла на рукавици, као и на дебелом пуковниковом крзну.
Пуковник је стигао до касине своје регименте; бијесан на све људе, вриштао је као лудак. Екстаза од виђеног ужаса потпуно је овладала њиме. Након пола сата, прућио се по трпезаријском столу и стао клизити на доље; у покушају да се задржи, повукао је столњак са собом, и крв, која му је бљунула из плућа, попрскала је чинију са топлом супом. Смијешне мрље су пливале по њеној површини.
Кад су га официри видјели како пада, сви су се стали повлачити унатраг, нико га није хтио додирнути, само су гурали један другог. Хитро су истрчали напоље, скочили на саонице и одвезли се; пустили су кочијаше да бичују коње како би стекли предност пред Смрћу која је јурила за њима и чијих црних ногу бат им је попут попут малих звона одјекивао у ушима. Нико се није освртао, ријечи је следио виђени ужас. И гдје год су се њихове саонице успјеле пробити у овом очајничком бијегу, ту су видјели мртве, који су управо пали и умрли на улици, насред улице. Саонице су се споро вукле преко свјежих лешева, крв оних што су падали шприцала је оне што су бјежали. Навече, у пет, улице Харбина биле су мртве.
Ниједне саонице нису пропарадирале корзом, ниједна се руска униформа није заблистала. Ниједна се од жена из варијетеа није показала. И на бијело-жутом вечерњем небу, дрхтавом од хладноће, глава Куге се појавила попут црног облака да би нечујним, а грозним смијехом заробила Харбин, велики Харбин, степску метрополу, тај смијешни порочни рај.
Превела са њемачког:
Јелена ђудуровић Вајкић