− Зато што сам избјегавао да причам о томе чак и са самим собом. Макар не наглас. Види, неколико дана након тог послијеподнева, нисам се сјећао скоро ничег. Петар и Павле су ми се јавили. Нису ми пријетили, конташ? Нису се понашали као кривци. Понашали су се као саучесници. Колико знам, Иван је такође могао бити крив за нестанак дјевојке. Нисам желио да размишљам о томе све до прије неколико дана. На крају крајева, нестати није исто што и умријети, зар не? − Гледајући га поново сам помислио на моју гошћу. На моју затвореницу. Вјероватно је и она за некога сада нестала. Нисам желио да ме инфицира jесењом боли. Ко год да је била моја затвореница чим бих се вратио кући, ослободио бих је, чак и против њене воље. Осјећао сам да ме посматрају, али не нови конобари. Шанкери и нови власници Бијелог медвједа.
Ту су били и композити. Фото-карте несталих дјевојака полијепљене по зидовима. Бијели медвјед је био потпуно испуњен одсуствима.
Али једно корпулентно присуство се материјализирало. Једно бијело одијело и плаво-роскаста брада. Није то био Исус. Био је Карне1. Да је био Исус био би правичан као и Отац, осветољубиви библијски бог, овако је то био од Петра и Павла и самог Јуде већи јуда. Ипак је то био Карне у бијелим хлачама, бијелој јакни и бијелој кошуљи.
Невјероватно: нисам годинама крочио у Бијелог медвједа и умјесто да пронађем моделе, пронашао сам пријатеље с којима нисам ни имао заказане састанке.
Карне нас је свечано поздравио. Питао је Каролија: − Па зар ниси у Чинечити2? − и не сачекавши одговор, наручио је џиновски сендвич од изнервираних конобара јер је то било изван дневног јеловника.
Јесења бол била је прекинута. Одложена. Кароли и ја били смо му прећутно захвални. Још увијек нисам ни примијећивао колико су биле круте столице нове менажерије Бијелог медвједа. Примијетио је то Карне чим се углавио својим свјесно великим дупетом.
− Факирске столице. Још једном, столице…
Карне је почео поповати. Прекинуо сам га прије него што је почео да понтификује екстремни облик своје логореје. – Како можеш стално да једеш? Је л’ имаш пантљичару? − Карне је испљунуо свој специјалитет.
− Немам је. Шта ћеш? У ствари, обојица смо прилични. − Некада је и био у праву. Чак и више од тога, није био у криву. Инћуни су се извијали из сендвича и залијепише се дубоко у Карнеово срце. Гастрономска Легија части. Карне је брзо попут зеленог гуштера усркнуо инћун. С тим устима ме је подсјетио на факс-машину.
Осјетио сам неодољиву жељу да га ишамарам како бих му изразио наклоност и захвалност. Умјесто тога, извалио сам: − Ово мјесто више није исто.
Карне се није могао суздржати да не контрира: − Не, ово мјесто је исто. Ми смо се промијенили.
Кароли је покушао да ублажи Карнеову говоранцију: − …Нарочито ти, Лазаро, обријао си бркове.
− Локал се затвара − рече један од неустрашивих конобара.
− Зашто?
− Бех, већ је девет и нема више гостију.
− А нас тројица?
− С дужним поштовањем, потребно је макар двадесет.
− Нема проблема. Молим двадесет пива од којих десет нека буду Гинис. – Није био први пут да смо држали неки бар отвореним и након радног времена. Али тог дана, иако Карне није знао, морали смо да останемо у Бијелом медвједу све док облак јесење боли не испари. У супротном не бисмо могли кренути. У том смислу, Карне је био и више него употребљив. Велико дијете смијало се новој години, свијетла тачка у односу на стару и лошу годину. Једина разлика, у нашем случају, била је у чињеници да оно што смо ми морали да спалимо није била лоша година, већ лака четвртина сата, вријеме Каролијеве исповијести, вријеме јесење боли. Много мање или много више од хиљаду година.
Након гласног подрига, Карне је преузео ријеч: − Лазаро, сјећаш ли се Ники?
− Које Ники, глумице? – нагађао је Кароли.
− У неком смислу… – одговорио је − …Ники је била ослонац Бијелог медвједа.
− Била је преружна, − додао је Карне.
− Не − интервенисао сам са претпостављеном зрелошћу од тридесет година, − не само да је била ружна… личила је на оне праисторијске птице… како су се звале… Прије пет година имала је осамнаест година и тамне колобаре испод очију. Изгледала је као наркоманка. Али не као дјевојка која је наркоманка већ као њена баба наркоманка. Али се провлачила. Лутала је између столова као да је заиста прелијепа. Била је стварно фасцинирајућа. Познајеш ово мјесто, зар не? Манекенке се једна другој отварају к’о књиге да би утврдиле која је фотогеничнија. Ники се понашала као да је најљепша од свих.
− А била је ружна − епитафирао је Карне.
− Да ли си је икада видио, Кароли?
− Бах.
− Красан одговор, академски. Да си је икада видио или упознао не би је тако лако заборавио. Ники је била патолошка лажљивица.
Карне је растао пред нашим очима и поред тога што није пио пиво: − Мени је, једном приликом, рекла да је кћерка Џоан Колинс и неког италијанског сликара.
− А мени је чак једном причала да њен отац, у Малибуу, држи ланац хотела и да је њена мајка…
− Била Џоан Колинс? − упита Кароли намјестивши покерфејс израз лица.
− Не. Била је славни акт модел.
Карне позелени: − Мени је, пак, рекла да је кћерка једног дипломате без држављанства. Рекла ми је то пар мјесеци након што ми је испричала лаж о Џоан Колинс. На коју је била, вјероватно, заборавила.
Изнервирао сам се. – Мени је испричала да је унука Арнолда Мондадорија и да ће ускоро наслиједити издавачку кућу.
Карне и ја смо се били претворили у два дјетета. Сваки од нас је желио да буде испред другог у причању Никиних пријесних лажи. Чак смо се осјећали спремни да испуцамо њене највеће лажи кад нам је Кароли однио поене.
− Ах, схватио сам о коме причате. О дјевојци која је личила на птичурину. Једном ми се уваљивала овдје. Рекла ми је да је манекенка. Чак ми је показала и свој фото-албум.
− На то је бљунула хрпу лове. О боже, на фоткама је била мање жнару.
− Добро − настави Кароли, − сјећам се јер ми је испричала да је њен вјереник био шампион у сурфању. Погинуо је у несрећи. Чак је бризнула у плач.
− Ники је била баш таква. Завршавала је вјерујући у измишљотине које је сипала.
− Чак је и мени долазило да заплачем. – Срећом, Карне је наметнуо свој уобичајени темпо. – И сјећаш се кад је кружила са оном ниском и дебелом. Оном плавих испраних очију, што ју је подваљивала као своју сестру. Уавизаћеш већ, једна је била висока и сува а друга здепаста. Ники је то оправдавала говорећи да им је мајка била иста али очеви различити. Здепаста је повлађивала климоглавима. Или је вјеровала Никиним лажима и жељела да се њима окористи, или није вјеровала али је свеједно жељела да извуче некакву корист.
− Трећа хипотеза: била је патолошка лажљивица као и Ники. Али нижег ранга. Ники је вјеровала у своје лажи. Плакала је. Како заврши?
− Више се није видјела, − одговори Карне пијан и замишљен.
Уз Никино, изнад нашег стола биле су композити још три нестале дјевојке. Био је потребан осјећај за смисао да се оптужи јесења бол за патњу и за свијест о дупету да се устане, помјера и ради било шта.
Враћајући се кући поново сам размишљао о Ники. Отишла је ’85-е. Осамдесетпете. Осамдесетпета је била завршена и за мене и за Ники. Посљедњи пут кад сам је видио било је то ’86-е. У близини Скале. То је мјесто гдје неки људи пјевају а они други долазе да их слушају. Понекад и плешу. Понекад само свирају и то је то. Али никада није весело, чак ни тог пута није било.
Ники је била у шетњи, руку под руку с неким младим типом, новим и безличним попут огртача који је носила.
− Како је? – упитао сам је.
Извела је неки тоскански акценат који никад није имала: − Ох, па није лоше. Познајеш ли мог вјереника?
− Ники, откада имаш тоскански акценат?
− Ах, ниси знао. Ја сам Тосканка. Моја баба је из Тоскане. Посљедњих мјесеци сам била с њом и онда… − Вјереник је све попио. Нисам се усудио питати Ники откад је то њена баба Тосканка.
Када сам стигао кући одвезао сам затвореницу. Насмијешила ми се.
Била је добро расположена. Могло би се рећи. Није имала маказе у руци. − Одлази, ајде, иш. − Гурнуо сам је кроз врата. Зазвонило је звонце. Поново сам отворио сигурносна врата шиљатим кључем. – Слушај, одлази. Неко ће те тражити, зар не? Било је лијепо… заправо, било је ружно. Учинила си да се застидим самог себе…нисам те силовао. Било би ми одвратно. Сложили смо се, зар не? Иако не причаш… Ох, слушај, кажи нешто. – Затвореница није рекла ништа. Тражила је начин да ме избоде. Завонио је телефон. Јавио сам се.
− Лазаро, извини што ти се нисам прије јавила, Леона је. Требало је да те позовем прије пар недјеља, али имала сам неких проблема. Знаш, нестала је моја рођака.
− Леона, како изгледа твоја рођака?
− Бех, то је један тежак случај… зашто ме то питаш?
− Леона, ако ти вратим твоју рођаку, шта ћеш ми дати заузврат?
____________________
1 Карне (итал. Carne – месо)
2 Чинечита (итал. cinecitta − велики филмски студио у Риму, филмски град)
Превела са италијанског:
Александра Кецман