Одломак из романа “СЛАСНА ПОЉА” Немање Милићевића

Роман СЛАСНА ПОЉА Немање Милићевића

Издање Књижевне омладине Србије, 2015. – ОДЛОМАК

Окренула се ка њему и одговорила:

“Право питање је: Да ли почињеш да верујеш?“

“У шта?“, поново запита мушкарац.

Жена управи поглед на неодређену тачку испред места на коме су мировали, као да му показује, и уз исти осмех одговори:

“У истину!“

Тим речима је изазвала кратку паузу, а онда га питала: “Желиш ли још нешто рећи или урадити? Буди слободан, јер ово су једини тренуци који се нигде не бележе.“

“Мислиш као да ништа нисам рекао и учинио.“

“Да. Поред тога, твоја целокупна прошлост је апстрахована док си са мном у овој одаји – тренутно си невин као дете. Како ћеш то искористити?“

Вагао је озбиљност њених речи, не знајући како да усмери своју затеченост. Лице му је испрва наружнио очајнички израз неверице а онда се озарило и претворило у злочести осмех. Баш то је желео чути. Ипак, обазривости никад краја:

“А шта ће бити када одеш?“, упита.

“То зависи помало и од тебе, ипак је ово твоја прича.“

“Хмм.. моја прича.. моја прича…“, понављао је шапатом као да се губи у тим речима.

Наједном започе манично да се свлачи, бацајући све са себе. Као од мајке рођен, неуздржано ју је загрлио и пустио руке да клизе низ женска леђа. Зауставио их је и снажним стиском обе шаке грчевито захватио тамо иза где је њена заобљеност највише бујала. Силовито је шкргутао зубима и јако жмурио док је стезао ту попуњену мекоту. Крв му је побеснело јурила ка препонама, одакле се подизао и ширио галопирајући талас топлине. Овлаш је пољуби у ухо, па настави да спушта дланове низ тело. Када је дошао до голих листова, хитрим покретом задиже сукњу испод које није носила ништа. Сада незаштићена, њена месната испупчења се опет нађоше у стиску. Вампирски халапљивим пољупцима насрну по врату.

То је протицало – док је све друго стајало у тој некаквоћи без времена, правила, одговорности, дилема, савести, греха … некаквоћи изван свега – а затим се нагло зауставио и упутио јој дубоки поглед срећника. Њиме је најавио нови напад похоте. Почео је да се слади уснама па јој стргао хаљину и прешао на груди. Топлина подно стомака се подигла до тачке кључања и претворила у излуђујућу, неподношљиву врелину коју је некако морао загасити. Растао је у уверењу да је говорила истину и да је ово заиста посебна прилика. Све чвршћи и тврђи у намери да настави, неутољиво и опсесивно се спуштао наниже, путујући по женском телу које се није опирало ни када су се спојили у једно. Неприродно су јецали, он све убедљивије ношен изванредношћу доживљаја, да би у једном од тих непостојећих часака, трену који нико не рачуна, из себе избацио нељудски урлик задовољства и стресао се у истом. Онда се са будаластим осмехом на уснама опружио поред те жене на каменом поду. “НАПОКОН”, изусти младић, јер схвати да је пронашао, поновио, онај дуго тражени осећај натприродне пријатности. По томе је био сигуран да га није слагала јер је ужитак доживљен у добу оностране дечачке невиности био идентичан овоме у ороченој чистоти. Јасно је да га може доживети само чисто, физичком слашћу неупрљано биће. Просто, тако је одређено.

Није могао бити боље, али није хтео више ништа ни рећи ни помислити, плашећи се да га не изгуби. Дозволила му је да се излежава поред ње колико жели, али сада је она имала упитан поглед. Погледао ју је и одговорио на неизговорено питање своје добре виле: “Тако мртви воле!“

Преузето са: Književnost.org