У част преминулом Срби Ђорђевићу, издвајамо пјесме из његове посљедње збирке:
ТРКА
Ниоткуда не стигавши
Од крвника напујдани
Јуре ме луди пси
Језик да ми раскомадају
Слободне богумилне
Речи прождеру
Из прошлих векова крст
Што носим сину спале
Гоне ме крај поспаних
Анђела
Кроз време невремена
Кроз минска поља
Расејаних
По њивама небским
И њивама земаљским
Дрхтавом руком Каина
Читавим светом
Луди пси трче
Ка својој ловини
Пречицама
Претрчавају историју
Сударају се лавежима
Али не падају
И не снију
И воду не пију
Бежећи од њих
Час сам на дну мрака
Ил устима неба
За то време речима
Надрастам смрт своју
Нарикаче
Ужарено певају
Лудим псима
О бесмислу смисла
Они то не схватају
Брже од својих мисли трче
Док се у камен не згрче
ЖИВОТ БЕЗ ЛЕГЕНДЕ
Ништа од вас не тражимо
Власт воли да узима а не и да даје.
Прелетели смо много година
У колебању трпећи немир неисказаних речи.
Научили све што нам је задато да научимо,
Трпећи као да немамо зубе и уста.
Истребљивали смо сећања лажном истином
У ватри истрајавали, (чела нам још увек врућа)
У градским зидовима стиснути, мравињаком бездушних
И даље опстајемо изнад злог времена и простора, крваво
Бранимо лепоту да не потамни на светилишту.
Језик у нашим устима упорно мота светлост,
51
Једино оно што смо унижени у животу могли
Да у чистоћи очувамо од ваших крхотина лажи.
Ништа од вас не тражимо
Нит чекамо та друга поднебља где стално цветају руже
Оно што тражимо знамо да нећете испунити.
Само тражимо да не дозволите
Да своју будућност , младићи и девојке траже
Роварећи по пепелу који за собом оставите.
ЛЕПОТА ХЕЛАДЕ
Хеладина лепота
Окамењена вечним временом
Прогони нас свуда.
Њену бесмртност носи корњача небеским простором
Са читавим Светом на леђима, каже митологија.
Она у вечитој хармонији бесконачно
Обожена говори нам свим језицима од истока до запада.
Нек је зато добро дошла обичним смртницима та љубав
И веровање у магичну мелодију њене лепоте.
Ја немам корњачу која би се
Гегала по мом врту пуног цветног мириса.
Уређивала моја тмурна јутра
Расцветавајући их ужареним латицама поезије.
Мајка је говорила:
Твоја поезија не личи на праву поезију Хеладе
То је творевина која никада неће доспети до легенде.
Испод трема моје куће стоји стари сто
Ту је и мирисна липа која моју кћер и сина
Својом миомирисом засипа
Па расту у смеху и ведрини.
Сада сам остао сам.
Топе се брзо снови младости,
Али се понекад и врате.
У њима увек је ту сто, мирисна роса
Давно сасушене липе и дуговечна корњача
Која носи читав Свет на леђима
И божанску лепоту Хеладе…
Остатак можете пронаћи на: Bagdala.rs