Херта Милер је поред Светлане Алексиевич и Славенке Дракулић једна од најважнијих документаристица данашњице. Рођена у Темишвару, највећем граду Баната, покрајине која већим дијелом припада Румуњској и у којој од 18. стољећа живе Нијемци као мањина. И сама вуче поријекло из Њемачке тако да је стваралачки рад посветила темама миграције, прогона Нијемаца из Румуњске те документирању њихове свакодневице.
Оно што Херту Милер издваја од већине сувремених писаца јесте њезина стилска инвентивност. Досада сам пронашла пријеводе њезина три романа: Лисица је већ тада била ловац (Der Fuchs war damals schon der Jagger), Љуљачка даха (Атемсцхаукел) и Човек је велики фазан на овоме свету (Der Mensch ist ein großer Fasan auf der Welt) који потврђују да је Милер изузетна прозаистица. Овај је посљедњи написан 1986. године док је Херта Мüллер још увијек живјела у Румуњској и проживљавала своје посљедње дане у Темишвару. На стотињак је страница подастријела пред нас особну апокалипсу човјека препуштеног животу. Интернетски извори кажу да је наслов заправо румуњска изрека према којој је човјек само неспретна птица ограничених способности и која ће неминовно постати нечији плијен, иако Румуњи до којих сам могла доћи нису знали за њу. Кратка лирска поглавља функционирају готово као поеме, као мрави с великим теретом упорни у намјери да дођу до циља. Поетични језик Херте Милер прогони читатеља, кратке реченице с паузама заустављају га и враћају корак натраг, сваки призор се овђе мора проживјети бар два пута.
У средишту је романа Виндиш, сеоски млинар и његова обитељ. Румуњска је још увијек под Ceausеscuom, а сиромаштво и страх досегли су врхунац. Њихова је свакодневица лирским техникама добила неке нове димензије које излазе из сфере реалног, а заправо су само документаристички запис стварности. Виндишово село готово је средњевјековно – обавијено тежином страха, понижења и снажних емоција као и Виндишов хиперсензиблни ум који мјестимично брише границу стварног и нестварног. Његовим осјетилима више не можемо вјеровати. Виндишов ум апстрактне појмове претвара у стварне, опипљиве: Ужас стоји на столу. Ужас је под Виндишовим ребрима. Виндиш осећа ужас како му виси као камен у џепу капута. Ови су анимистички призори темељ романа, они одражавају стање у којима се налазе и људи и ствари.
Домоћи се путовнице, емигрирати, њихов је крајњи циљ. У пријеводу на енглески језик књига управо носи наслов Путовница (The Passport), иако много једноставнији стилистички је много лошије рјешење због конотација мистичног које се вежу уз изреку из изворника. Супериорни положај мушкараца на власти даје им за право да траже оно што није њихово и што у потпуности срозава достојанство жене. У баруштини гријеха, мржње и празновјерја жена мора проћи кроз руке неколико мушкараца код којих се папир загубио да би напосљетку добила оно што јој законски припада. У крупним кадровима који се брзо измјењују Амалија, Виндишова кћи, попут лутке из руку локалног полицајца прелази у руке свећеника. Њезино је тијело плијен, младо месо које се нашло у шкрипцу одвратне пожуде.
Кроз цијели се роман нижу сцене занемарене ђеце, болесних сексуалних жеља, дезоријентираности и безнађа. Сеоско празновјерје и сцене ритуалног спаљивања јабуковог стабла за које вјерују да ноћу једе своје плодове изазивају ефекте магијског реализма и пружају увид у умове људи којима су отворена само врата која воде у лудило. Симболи врлудају између митског, као што је сова која кружи над селом и чији становници ишчекују да виде на чију ће се кућу спустити и предсказати смрт, па све до комичног у сценама у којима Виндиш шпијунира столара и његову жену како животињски воде љубав поред отвореног лијеса.
Виндишова безимена жена, у роману је означена само као Виндишова жена, трпи посљедице хистеректомије – сексуална дисфункција и депресија стварају још већу празнину између њих. Милер је застрашујуће експлицитна, њезини су ликови огољени и физички и емоционално.
Узнемирујућа проза Херте Милер задире у све оне сфере живота појединца које су обично скривене од очију других. Изложеношћу очима читатеља ликови постају врста експеримента над којима се испитују границе људске издржљивости. Документирање појединачних судбина има снажан учинак и врло добро симболично приказује судбину цијелог народа осуђеног на бијег. Дјела Херте Милер су споменици патњи и храбрости модерног човјека и подсјетник на његову превртљиву и мрачну нарав.
Извор: Književnost.org