Орли Метап је убио старог лабораторијског техничара и ми смо га због тога замрзили. Метап је био чувар у постројењу реактора у Бејлису, у Кентакију, гдје смо мој пријатељ Дени Херн и ја били дио особља, у вријеме кад су Аутсајдери преузимали све. У каквој су га планинској рупи богу иза леђа пронашли и чиме га натјерали да пређе на њихову страну, не знам. Био је јединствен човјек, прави Аутсајдер.
У ноћи кад је Ујка Пит био убијен, картали смо се сједећи на пролазу са којег је Метап имао поглед на дио станице за коју је био задужен. ,,Хај-лоу-џек” је била игра из руралних крајева коју је Дени научио у родној Сјеверној Пенсилванији. Метап је волио ту игру те су и мене научили јер је игра боља у троје. Вечерња окупљања су била Денијева замисао јер се надао да ће тако више сазнати о Метапу.
Те ноћи, Метап је био киван јер је губио недјељу дана узастопце. Сујевјеран, тражио је нови шпил два пута те вечери и ходао је око своје столице четири пута на различите начине. Жучно је реаговао на лоше карте.
,,Мораш се смирити”, рекао му је Дени. ,,Човјек превазилази лошу срећу а слабић праска.”
Орли дотакну свој нос, погледа у своје карте и зарежа ,,Нудим четири”.
Четири је највеће могуће звање. Тим је имао добре карте. Додао је себи три поена и тад смо чули да се неко доље шеће по реактору. Био је то стари техничар Ујка Пит Баркер.
,,Шта тражиш доље?”, дрекнуо је Метап.
,,Само сам заборавио капу поред контролне собе”, рекао је Ујка Пит, ,,па сам дошао по њу.”
,,Држи се подаље од тога”, прогунђао је Метап.
Ујка Пит се зауставио и стојећи гледао у нас. Наставили смо с игром. То је била посљедња карта у дијељењу и за Метапа је значила више од побједе или пораза. Орли је бацио своју карту, и то кључну –пуба. Дени га је узео са краљицом и Метап је изгубио игру.
Све сам видио јасно. Метапово лице је било љубичасто а очи попут вучијих. Загледао се у Денија, из грла му крик није излазио а онда сам видио да му је поглед скренуо на нешто поред реактора.
Гледао је Ујка Пита, који се вукао у правцу контролне собе. Метап је, без ријечи, устао и из футроле извадио ту ствар коју су дали Аутсајдери и уперио је у Ујка Пита. Зазвонило је у нашим ушима а Ујка Пит се почео увијати од бола. Нешто га је изнутра почело увртати, његове руке, ноге, главу, задњицу, па и прсте. Све то у пар секунди. Кад је звоњава престала, Ујка Пит је клонуо на тле, а онда је настала тишина праћена смрадом.
Метап нас је натјерао да оставимо тијело гдје је и одиграмо још два дијељења. Дени је освојио прву руку, јер је он био човјек са јаким живцима. Кад смо се вратили у нашу собу, рекао је: ,,То је то – ја ћу га средити.”
,,Лик је безосјећајан”, рекао сам, закопчавајући дугмад на пиџами, ,,али како си то замислио?”
,,Средићу га”, рекао је Дени. ,,Дотле, посветимо се картању.”
Ствари су кренуле уобичајеним током у Бејлис реактору. Био је то приватни реактор базенског типа, и слати су нам узорци разних врста материјала из цијеле земљее ради зрачења. Дени је био задужен за зрачење а ја за контролу. Аутсајдери су начичкали ово мјесто ТВ екранима и стражарима, сва пошта је била отварана али се нико није уплитао у посао. Скоро свако послијеподне проводио би по један сат у нашој соби иза затворених врата.
Метап је постајао све гори; осјетивши моћ преобразио се у животињу. Уобичавао је да иде у лов са тим проклетим оружјем, мада месо убијено с њим није било за јело. Користио га је и на птицама – све док је било иједне у околини фабрике. Плаву птицу није убијао. Бојао се малера. Понекад је пио илегални виски, сам, јер Аутсајдери не би то ни пипнули. Понекад би натјерао неког од нас да пије с њим, пажљиво копајући нос и мотрећи да му не успемо отров у пиће. Пијан, постајао је насилан.
*
Једне ноћи били смо у нашој соби, мртви уморни од дуге игре. Дени је рекао, ,,Дођи да ти покажем нешто.”
Промијешао је карте, ја сам пресјекао, а он ми подијелио аса, крља, краљицу, пуба, десетку и двојку пик. Промијешао је поново и подијелио ми исте карте али су све биле у херцу.
,,Гледај пажљиво”, исцери се он. ,,Види да ли можеш да ме ухватиш.”
Нисам могао.
,,Вјежбао сам”, рекао је он. ,,Средићу Метапа.”
,,Шта имаш од тога и кад га побиједиш? Само ћеш га још више расрдити.” Било ми је лакше кад сам сазнао шта је Дени радио сам у нашој соби, али ово варање ми није имало смисла.
,,Ко каже да га мислим добити на картама?”, насмијешио се Дени. ,,Успут, да ли си чуо гласине? Они намјеравају преполовити особље, Аутсајдерска политика, послаће нас у Оук Риџ, Аргон или Шипингпорт а нове људе послати овамо.”
,,То значи да немаш много времена”, рекох.
,,Биће га довољно”, рекао је Дени.
Сљедеће ноћи Метап је отворио игру фантастичним низом. Дјеловао је непобједиво а био је једнако непријатан и док је губио и док је добијао.
,,Ви момци, не знате шта је то картање”, ликовао је. ,,Мислите да сте паметни зато што знате те научне ствари а сад сте немоћни преда мном у једној старој игри. Знате ли зашто ме не можете побиједити, момци?”
,,Ваљда зато што си препаметан за нас, нагађам”, рекао је Дени.
,,И то, али има још нешто. Умочио сам своје руке у воду храбрости, горе на планини гдје је ви никада не би пронашли, а поред тога, пљунуо сам на сваку карту у овом шпилу и обрисао их. Не могу изгубити чак ни да ми живот од тога зависи.”
,,Може бити да си у праву”, рекао је Дени и наставио са дијељењем.
За неколико дана гласина о пресељењу се испоставила тачном. Послат сам у Оук Риџ а Дени у Аргон. Метап је наставо побјеђивати и предложио је да поигнемо улоге. До дана поласка, дуговали смо му сваки цент који смо имали. Платио сам му поштено јер нисам хтио Метапу допустити задовољство да ме види пораженог. Изгледало је да Дени ипак неће средити Метапа, али ме је успио изненадити.
,,Погледај, фрајеру”, прозборио је. ,,Ако ти платим седамдесет пет долара нећу имати више ни цента. Како би било да ти други дио дам послије?
,,То не ваља”, рекао је Метап. ,,Имаш лову – исплати дуг. Ако немаш кеша, дај ми сат. Знам да га имаш.”
,,Види, фрајеру…”
,,Не зови ме тако.”
,,Од чега ћу живјети док не добијем плату?”
,,Мислиш да ме то брине?”
Препирка је трајала све до поласка аутобуса за аеродром а обојица су изгледали толико бијесни да су били спремни поубијати се.
,,Хајдемо,” молио сам Денија. ,,Плати му и кренимо већ једном.”
,,Добро!” Дени је преломио, извадио новчаник из џепа и избројао сав новац у Метапову руку.
,,Један долар још,”, рекао је Метап.
,,Зашто не заборавимо тај долар?”, рекао је Дени. ,,Можеш то себи дозволити.”
,,Један долар још,”, поновио је Метап, мрштећи се.
Дени је бацио свој новчаник на земљу. ,,Узимаш ми чак и ситниш!” Узео је своју јакну са наслоњача – било је толо напољу – па је испразнио бочни џеп.
Нашао је два новчића од четврт долара и један од пола; дао их му је. ,,Остало ми је још једанаест центи”, рекао је он. ,,До ђавола, узми и то. Баш ме брига.”
Метап се злурадо насмијао. ,,Наравно да ћу узети, осим ако се ниси шалио кад си то рекао.”
,,То би ме докрајчило,”, рекао је Дени.
,,Знам,” рекао је Метап. ,,Повлачиш ли ријеч?”
Возач аутобуса је трубио. ,,Иди до ђавола,” рекао је Дени Метапу и дао му преосталих једанаест центи. Погледао је Метапа са чудним изразом лица. ,,Значи, дао сам ти их али их ниси освојио. Својевољно си их узео. Ја ти понудио, ти ниси одбио. Тачно?”
,,Тачно тако,” рекао је Метап. ,,Наивчино.”
Попели смо се у аутобус и кад смо сјели Дени викну ,,Хеј, фрајеру, погледај!” Метап је погледао у Денијеве, кроз прозор истурене у његовом правцу, роге. Орлија је то видно узнемирило. Окренуо је леђа аутобусу који је изјурио из пролаза.
На аеродрому је Дени ушао у телефонску кабину и позвао Орлија – чинило се да никога није за то брига, ни Аутсајдере ни стражаре – па ми је дозволио да слушам.
,,Да ли си већ потрошио новац, мртваче?”, прео је Дени.
,,Шта ти значи то ‘мртваче’?”, забрундао је Орлијев глас. ,,Јеси ли ти луд или нешто још горе?”
,,Тих једанест центи добро упамти,”, ликовао је Дени. ,,Они ће те убити, фрајеру, због Ујка Пита а и због свега осталог. Знам то. Ноћима сам разговарао са Ујка Питом. Ти си већ цркотина, Орли Метап! Цркотина!”
,,Ја – не вјерујем ти, то је глупост! Потрошићу тих једанаест центи и отарасити их се.”
,,Џаба се трудиш, фрајеру. Бацио сам клетву на њих, направио знак на теби и сад мораш задржати тих једанаест центи до краја свог живота. Потрошиш ли их или изгубиш, изгубићеш и ти – живот.”
,,Доћи ћу тамо и убити Бога у теби!”, вриштао је Метап.
,,Прекасно, фрајеру, наши авиони рулају пистом. Збогом, мртваче!”
Трчали смо до авиона. Денијева прича ми је звучала прилично неувјерљиво, иако је Орли био сујевјеран. То сам Денију рекао пет година послије.
*
,,Мислим да сам га средио,”, рекао је Дени. ,,Ти не знаш цијелу причу.”
Хотелски службеник је слушао. ,,Мислите на Орлија Метапа, чувара? Кад се разболио, тврдио је да је на њега бачена клетва. Једног дана је нестао да би га, послије доста времена, нашли у планини, мртвог.”
,,Је ли имао новца при себи?”, питао је Дени.
,,Тек нешто сиће. Покопали су га с њим – причао је да је проклетство било бачено на њих.”
,,Честитам,” рекох Денију. ,,Нисам мислио да ће то успјети. Уплашио си га на смрт.”
,,Не баш,” узврати Дени. ,,Уплашио сам га тек толико да се не одваја од новца. Ти центи би убили свакога ко би их дуже од пар минута држао код себе. Чувао сам их у реакторским цијевима, зрачили су као пакао.”
Превела: Тамара Ратковић