Ако узмемо у обзир да је готово општеприхваћено мишљење наших књижевника да је књижевност Републике Српске мртвац на апаратима за дисање, како бисмо онда оцијенили њен дио који се зове савремено драмско стваралаштво? Да ли су драмски текстови који се стварају овдје и сада само један од трулих органа споменутог мртваца без шансе за преживљавање, или се, пак, ради о жилавијој књижевној структури која има могућност да самостално опстане захваљујући позоришту и филму? Како бисмо добили одговоре на ова питања контактирали смо неке од овдашњих драмских писаца, а повод за тако нешто био нам је недавно расписани конкурс Народног позоришта Републике Српске (НП РС). С циљем подстицања развоја домаћег драмског стваралаштва, НП РС расписао је конкурс за оригинални савремени драмски текст. На конкурсу ће бити разматрани само оригинални, необјављивани, ненаграђивани и неизвођени радови. Аутору најбољег текста припашће 3.000 КМ, а исплатом награде НП РС стећи ће право да драматуршки обради и изведе награђени текст без ограничења. Рок за пријаву је 15. април 2017, а жири који ће одлучивати о квалитету текстова биће накнадно именован. “НП РС, чини ми се, његује домаћи драмски текст. На репертоару су у свакој сезони класици и то је добро. Посљедњих неколико година, колико видим, појављују се нове снаге, савремени писци и томе се јако радујем. Да се разумијемо, не убрајам себе у ту категорију, мој драмски рукопис је више инцидент. Оно што желим да кажем је да, нажалост, живимо у времену које је толико драмско да би само требало сјести и дати томе форму, и ето савршеног драмског текста”, казала је за “Независне” Јелена Којовић-Тепић, књижевница и новинарка, по чијем тексту на сцени “Петар Кочић” у НП РС тренутно игра представа “Истина (не) боли”. Поред нових снага које је споменула, она ипак сматра да се код нас још није појавио озбиљан драмски текст који се бави савременошћу а да помјера границе. “Имамо доста људи који су студирали или још студирају на Одсјеку за драматургију Академије умјетности у Бањалуци. Њихов глас ће се сигурно ускоро чути, само им треба омогућити минимум. То би подразумијевало хонорар за драмски текст који ће им обезбиједити да имају шта да једу док пишу сљедећи”, казала је Јелена Којовић-Тепић, а колико драмским ствараоцима друштво тренутно обезбјеђује, односно колико су чести конкурси за савремени драмски текст и какво је повјерење писаца у исте, питали смо драматурга Славишу Радана. “Друштво на драмске ствараоце не обраћа пажњу уопште или врло мало. Знате да постоји Академија и људи који ту студирају осим глумаца, који касније не могу да се укључе у друштво”, објаснио је положај свог занимања писац серије “Замало живот”. Његово мишљење, заправо, јесте да ако нисте успјели са стране, односно ако ваш ауторски квалитет нису признали у иностранству, или ако у то није умијешана политика, неком редовном процедуром као драматург овдје уопште немате шансу за успјех. С друге стране, сматра Радан, писци који се баве тематиком присутном у данашњем друштву од тог истог друштва требало би да добију подстицај. “Знајући да новац за драмски текст треба да се издвоји из буџета, односно да људи који одлучују о томе, претпостављам, и не желе да се критикује простор и вријеме у којем живимо, ради се о затвореном кругу. Код нас постоји други проблем… Ми смо млада држава, још на неки начин у настајању, бар кад је култура у питању, и нисмо установили неке стандарде. У свим другим државама такође се критикује актуелна ситуација у којој се живи, али то је постао стандард и редовна појава као и све друге појаве у друштву”, казао нам је Радан, а како бисмо продубили тему и схватили шта је потребно урадити да овдашње друштво прихвати критику на сопствени рачун, не би ли позоришна и филмска продукција добила пуни замах, питали смо умјетника Николу – Кољу Пејаковића. “Потребна је релаксација политичких прилика, успостављање здравог друштвеног система и државе, и, наравно, постављање логичних и здравих институција које ће ово друштво повести у опоравак. Сада је све привид, нестабилно је, људи су нервозни, будућност је тамна и никога не интересују дух и душа, сви би више пара и бољу економску ситуацију. Нажалост, то су глупости, све је обрнуто: лијечењем душе лијечи се и друштво, али до тога још пуно воде ће протећи Врбасом”, казао нам је Пејаковић, који је по повратку из Београда у Бањалуку у НП РС поставио значајне драмске текстове класика српске књижевности, али у Дјечијем позоришту РС и у Градском позоришту “Јазавац” и представе по сопственом тексту. Такође, тренутно се у постпродукцији налази филм и серија “Месо”, који су снимљени по сценарију Николе – Коље Пејаковића. “Позоришна и филмска продукција ће доживјети пуни замах када се о позоришту и филму буде одлучивало под окриљем струке и када о свему буду одлучивали компетентни људи који знају како се тај посао ради, а који ће да почну од почетка, од празног папира. За све ово и за много других ствари потребно је ослободити друштво партијских кадрова и страначке тортуре, јер странке генеришу кризу и на руководећа мјеста доводе партијске медиокритете и неспособне апаратчике од којих народ и друштво немају никакве користи”, закључио је Пејаковић.
Написао: Милан Ракуљ
Извор: Независне новине