Осјетио сам давно заборављени мирис: ,,љуљашке мјесечеве бебе – музике…” а беба, увијек млада, без обзира на прохујале деценије и предивне стихове:
,,Зашто и ти, срце, остарело ниси,
кад је снага зашла у године седе,
кад знаци младости губе се и бледе?
Зашто и ти, срце, остарело ниси!”
Ово није и не смије бити ,,жал за младост”. Ове ријечи садрже вјечно питање равнотеже у тјескоби, кад више није важно колико душа важе и гдје је казаљка. Тјескоба, ускраћеност и пустош људског живота са једне и неуништива, тврда вјера, тврдо надање и доказивање онога што не видимо, са друге стране представља плоху на којој душе играју у нама и због нас а ради богоуслуге у небеским пространствима.
Дис није био Велики Човјек. Био је и остао Велико Дијете српске модерне. Чему онда, злобне критике Малог Човјека г. Јована Скерлића? С разлогом овако именујем Скерлића, јер не могу вјеровати његовим ријечима: ,,То је поезија декаденције, оне која, по речима једног искреног песника њеног, тежи ‘рају блата’ и која тражи ‘ново у поквареном’ (…) тако Петковић, са декадентима нашега времена, има лицемерство порока.”
Сувише оштро и неувиђавно за човјека који је представник српске интелектуалне елите тог доба! Додуше, његове бритке и луцидне оцјене предочених му текстова дају за право да проналази склад између вриједности и њене негације у свим пјесмама које је критиковао. За младе пјеснике Скерлић је био и Бог и Анђео истовремено. Када му је Дис донио Утопљене душе на увид, овај је препознао (у позитивном смислу) ,,разумљиву пјесму” и о њој написао: ,,Он има једну р а з у м љ и в у п е с м у – једну од врло ретких разумљивих песама у целој овој збирци – и ту нам вели:
,,Не марим иначе за живот и бриге
народа и људи, за принципе разне,
бацане одувек у једне таљиге,
што их коњи вуку и све главе празне.”
Дванаестерац који одјекује као канонада од Првог свјетског рата до данас – и још је актуелан! Имати тридесетак година у себи и написати ове стихове није могао било ко. Ту је требала грубост, знање закона простог опстанка у сулудим временима у којима је Владислав грчевито тражио своје мјесто под сунцем.
Читалац његове поезије осјећа сваки дамар, моменат бола, бола због постојања у временима која он не креира нити на њих може утицати. Г. Јован Скерлић препотентно цитира Аристотела. Он наводи да ,,онај који се ставља ван човечанства или је гори или бољи од осталих људи, и да онај који, довољан самом себи, у стању је да буде ван људског друштва, или је животиња или Бог.” Кажем ‘препотентно’ јер је тај исти Скерлић овдје изнио лични став. Провидна је тврдња – Скерлић – први међу најбољима – Бог!? Ах, GENUS IRRITABILE VATUM… (Hor., Epistulae, 2, 102).
Треперење ријечи у ,,ваздушно ничем” је важно! Сваки покрет претвара се у два, два у три и тако даље. Они иницирају бесповратну акцију у стварању стихова које памте и уче генерације. Тако је и аутор ових редова одрастао уз Тамницу, Нирвану, Можда спава и многим другим.
Пјеснику није битан критичар. Он је на линији Пјесник – Жена – Бог. Све друго је ,,дворско пјевушење и натпјевавање”. Дучић шесту главу у свом Благу цара Радована почиње ријечима: ,,Наука види све у еволуцији а песник у вечности…” Просто и промућурно.
Ни за Диса ништа није релевантно. Унутрашња борба је најтежа од свих битака. Истовјетно, епохално питање које тражи и налази одговор у Декартој максими ,,Мислим, дакле јесам”. Леополд фон Визе је једном написао да постоје двије врсте самосавлађивања: оно које човјека уздиже и оно које га уништава. Алтер его Дис није имао у човјеку. Његове пјесме су га издавале, браниле и штитиле. А поезију воле само дјеца и мудраци.
Колико је тачна Милтонова максима: Боље мудра луда него луди мудрац? Одговор лежи у нутарњем простору човјековог бића. Наш Дис је био њежан пјесник са грубом физиономијом. Треба га вољети, памтити и бранити у сваком моменту. Заслужио је то иако је мало написао. Мало али довољно. Након свега реченог питање: ко је он? ,,Дијете које игра вјечну игру у рајском врту.”
