Јелена Јовчић – Требиње
Срели су се у Требињу
У топлој ноћи мјесечином омамљени
Тишином и звјезданим небом заведени
У старом каменитом Требињу
Он је упознао Њу
Она – млада, насмијана бијеше
Чудесно биће са искрама у очима
Он – мудршћу огрнут
обавијен веловима магле хладног истока
Шетали су дуго уз мирну ријеку
и гледали одраз мостова и кеја
Двије сјене су се држале за руке
Двије стијене ослобођене животне муке
Он је упорно говорио мало
испитивачки гледајући њене очи
А она одсутна и далека
као да је неко у даљини чека
Она слушаше музику његових ријечи
и смијаше се заједно дуго, дуго…
Бескарно дочекаше јутро загрљени
мирисом југа опијени.
Године су прошле од тад
Свако се вратио у свој мали град
а Требиње још увијек има чар
да оживи један несуђени пар.
Милица Јефтенић – Сањај, душо
Све ми је равно и тако просто мила,
да ниси заслужила
да пловиш овим морем.
Душа без ланца,
човјек од меда,
некајник
разочарао те.
Тргам ти месо
од касапина заблуде.
Одлази у ноћи,
кроз дим,
као и ја.
Драга, не волим те.
Положи груди на друго мјесто.
Сањај.
Анђела Комосар – Суза
Редају се успомене, нижу се спомени
Мрак се спушта, у сутон ми долазиш
За тугу заслужна, ниси прва ти мени
Првом зором, нестајеш, лагано ме оставиш
Ноћ без тебе нестварна постаје
Угао ока изнова те одаје
Сунчан дан, друштво старо од тебе јаче је
Измамљен осмјех, крај агоније
И бјежи сада, далеко да те не видим
Од тебе само бол, патња и немири
Ништа добро ти ниси донијела мени
Нова крила имам, више те се не стидим.
Соња Ђукановић – Уздаси
Ово није срећа.
па зар једна мала тачка у понор ме води,
гуши ме, раздире, боли…
Али чекам
кажем ипак, добро је,
пронаћи ћу, само
знам да нећу кроз трагање.
Болан крик тада се слабије чује,
а тијело удахне мало дубље,
пусти у себе чак и неку нову мисао.
Али црна рупа се креће,
дубља је од сваког понора,
вријеме и простор су једно,
а човјек постоји свугдје значајнији
него у себи и њој.
Хладне врхове тражим,
вјечите обронке мира!
Мијењам хиљаде топлих сунаца
за један дубоки сан!
Зовем претке, а у овој глувој ноћи чујем само сат.
Ко ће да ме избави?
Да ли само ја знам праву ријеч, прави пролаз?
Да, само ја.
Милена Јандрић – Изложба
Кутије.
Поклопци бијели пресјечени хоризонталним линијама
сви исти, поредани равно
као што сат куца.
Први, други, трећи… пад!
У једном углу просторије
просути чивилуци пластични, смеђе боје.
Исте такве боје на сусједном зиду три вертикалне линије
и на крају само једна
…
тако се окренеш за читав круг
заправо, не потпун
и на крају те дочека жица испреплетена искуством круга.