Зоран Јелић, рођен је у Бањалуци 18. фебруара 1989. године и апсолвент је Академије умјетности, одсјек Драматургија. Тренутно ради на сценарију за дугометражни филм, што ће уједно бити и његов завршни рад на Академији. Поред студија, бави се глумом и музиком и ангажован је у три представе у Бањалучком студентском позоришту. Поезију пише од средњошколских дана.
„Моје пјесме су настајале у разним околностима, од најбаналнијих ситуација, уз гитару, уз ведре ноћи и хладњикаве зоре, са разних путовања (каравана) са позориштем, до оних најозбиљнијих кад сам доживио смрт оца, па самим тим бачен у размишљања о сврси овог нашег постојања покушавао сам, посматрајући природу, оно најбоље од ње да извучем, као и оно најопасније, што нам је давно рекао Достојевски, у човјеку и да затим стопим у једну слику који би се можда могла звати поезија. Најгенијалнија фигура која ме посљедњих година надахњује је П. П. Његош“, казао је Јелић за Часопис Срп о својој поезији.
ПЕРИФЕРИЈСКА НИМФА
У мом насељу куће понекад немају кров!
Подсјећају на камене приморске коцке са
зеленим гриљама…
А небо изнад радничких улица је као тепсија,
са покојом флеком од циганског калаја.
Двориште мог оца; у првом плану јабука,
и чаролија плодова да истрају до децембра…
Кућа је елегантна као мој дјед недјељом
у Паласу.
Прозор израња из фасадних цигли, мирис моје баке
и Она… На прозору; пушта праменове низ вјетар!
Тужна мандолина умјесто дима из Инцеловог
димњака – док је тако замишљено
посматрала пропала фабричка јутра.
Мени више ништа не би требало!…
А ја, и даље сједим у својој периферијској
пећини… Најчешће са неким стаклом испред себе
и нечим, у себи…
Изађем тек понекад, ујутро,…
када се кућама врате кровови…
И кад ваздух постане леш прекривен
бијелим ирисима.
ОД МИЛАНА ТОПЛИЦЕ ДО ВИЈЕНЕ
Ведра је ноћ.
Пресијава се зној са њених леђа.
Малаксали су му квадрицепси и трбушњаци.
Небо мирише на мртве ждралове.
Посљедња ноћ.
Вијена обавијена неонском зором и лаганим вјетром.
Вилица јој неконтролисано дрхти. На његовом рамену.
Слива јој се пљувачка низ груди.
Прашина пада са звијезда и лијепи се по вилама ко сребро.
Очи су му вруће и тешке, и пуне воде.
Ране на уснама га боле. Стишће их зубима.
Боли и сврби. Прија. Хоће још. Треба јој још.
Белведере.
Ноћ.
Скупе су сузе његових предака.
Били су под за лагане покрете бечког валцера.
Нека им крв и сузе замиришу на опрост.
Хтјела би још. Малаксалост. Мути јој се вид.
Опрост ће добити другу димензију, њен лик, хоће још, још.
Она хоће још.
Зора мирише на вјетар,
мртве ждралове посуте градским бехаром.
Свијетле крила Милана Топлице изнад белведерског дворца.
ОД ЛИЈЕПОГ КОСАНЧИЋ ИВАНА ДО ЛАЈБАХА
Снажан бит.
Елемент.
Годишњица ратне узбуне.
Обликовао сам те својом мишљу.
Био сам срећан.
Гледам даљине.
Сладуњав мирис у завршетку зимског дана.
Негдје у летовима галебова.
Прије много година.
– Ко си ти? (кашљем)
– Ја тамо никад не излазим.
– Елемент.
– Ради ме на смијех, и на ретроспекцију.
– (уврћем прамен њене косе. не. лоша идеја. спуштам своју руку на њену) Био сам срећан прије много година.
– Што си овдје сад са мном? (стишће ми руку)
– Видиш како од некуд с плафона падају по поду трокутови дречавих боја?
– То је небо.
– Кол’ко кошта флеш из катарзе?
Елемент.
Ретроспект.
Диско линије.
Мој дах негдје у предграђима.
Креација твог смијања. Видио сам те.
Пролази баба у црном са розим кандилом у руци. Смије ми се.
Црни човјече.
Пожелим да те убијем од ките.
И да из твојих плавих очију цури зимски дан.
Елемент.
Моја погурена силуета.
Дречави трокутови у снијегу. Ја сам те препознао.
Видео бим изнад нашег кревета.
Руше се Инцелови димњаци. Твој плие у зраку.
Гребе ме крило фламингоса.
Твој осмијех. Челичан глас.
Елемент.
Праксителовска бедра.
Распета је Нина Заречна.
Прелијепи андрогени младић је удара бичем.
Стишће јој брадавице клијештима. мрежаста мајица.
Елемент.
Топли флешбекови.
Трокутови. различитих боја.
Никад те нисам видио да плачеш.
Ал’ сам ти чуо глас.
Елемент. Трокутови.
Твоје сузе од свршавања.
Најљепши осмијех. Кад ти се лице осуши.
Са плавим очима које гледају у мене.
Елемент. Пролази баба. Са розим кандилом.
Црни човјече. Имаш тужне очи.
А ја сам само хтио да сједимо негдје у неком пјеску, са лименком пива
и сендвичима, и да те преварим сатом на својој руци.
Поквареним сатом мог деде, који је некад давно стао.
Крај. Сладуњав мирис на крају зимског дана.
Елемент. Ја. Обликујем.
Чули су се само валери далеких галебова.
Изнад сунца.
Звук пољубца.
Елемент.
БОКА КОТОРСКА
Сањива је модра ноћ…
Бијеле виле лебде крваве изнад бокељског залива.
Пријатан је југо и носи мирис ваниле.
Блијед је мјесец, ваздух свјеж…
Пада црвена киша.
Мало дијете има три чуперка на глави,
сједи на степеницама
и гледа у далеки камени брод на пучини.
Са високих гора се чује болан одјек гласа
што некад ожали Андрију.
А некад су кристали бљештали под оним сунцем,
расути по мору.
Глуво је доба.
Клинац је, мокар и црвен, слатко заспао.
Виле су се смиловале и поклониле му сан да одсања:
Праву бијелу лађу на јутарњој бонаци.