Милан Милошевић
САВА МРКАЉ
Наше умјетнике, поготово у 19. вијеку, живот није мазио. Похађање животне ,,сурове школе” није мимоишло ни Саву Мркаља (1783-1833), читалачкој пастви углавном непознатог великана из предвуковског периода. Први у низу наших културних прегалаца, који су због својих напредних идеја били одгуривани од стране народа и центара моћи, био је и овај свршени богослов плебејског поријекла, рођен у селу Сјеничаку на Кордуну. Мало је података у Мркаљевој, несређеној и пуној бјелина, биографији, који су добијени уобичајеним научним путем (попут званичне забиљешке о његовом изузетном успјеху на студијама филозофије у Загребу на Краљевској академији знаности). Његова животна прича и путешествена путања склапани су на основу гласина разматраних у преписци између Јернеја Копитара и Вука Караџића али и на основу овјерених података о суђењима, затварањима и лијечењима.
У јавности се појавио 1810. године са дјелом Сало дебелог јера либо азбукопротрес, основом наше филологије. Учинивши велику језикословну услугу Вуку С. Караџићу и српском народу, Сава Мркаљ је у њему демонстрирао своје познавање логичких наука те са брисањем непотребних гласова и увођењем нових слова, прискрбио себи титулу иноватора на европском језичком небу. Да би појаснио величину Мркаљеве идеје Митар Пешикан је назвао Сало поступком без преседана од Ћирила до тога доба (код других Словена и до данас), а у нећириличкој Европи и од Феничана до савремених алфабета.¹ Словеначки цензор Јернеј Копитар, одушевљен Мркаљевим радом, покушао га је пронаћи и с њим студиозније приступити реформаторском раду али је овог нада у спречавање унијаћења Срба већ одвела у далматинске гудуре међу манастирске зидине. Зашто Мркаљ послије Азбукопротреса није наставио теоријски рад него је повлачењем из културних центара у заостали завичај заувијек изгубио перспективе које му је отворило његово прво филолошко дјело? Проучаватељи његовог лика и дјела сматрају да је каријеру замијенио са примитивном манастирском средином због жеље да уздизањем свијести и културе својих сународника побиједи унијатску мисао, у чему није успио. Због те страствене ,,жудње за мисијом”, ова епизода из живота, сада ђакона Јулиана, је супротним ефектом наговијестила пад Саве Мркаља. Завидљиви и полуписмени монаси су својим нереаговањем на његове прогресивне мисли али и психичким малтретирањем успјели суновратити Мркаља са нивоа научника на ниво припростог традиционалисте. Палинодијом из 1817. године, у нади да ће тако утишати хајку црквене братије, одрекао се својих идеја из Сала и подржао писање дебелог јера, разочаравши тако бечки двојац, с којима је ипак остао у контакту.
О печалбарењу по Балканском полуострву и учитељевању немамо поузданих података осим оних да су му, генетски предодређену, психичку неуравнотеженост, негдје око 1825. године, донијели константна беспарица, исмијавање његовог генија али и сопствено незадовољство малим доприносом књижеству србском. Честа физичка насртања на интелектуално инфериорније али и манија гоњења, довели су га на мјесто у којем је и скончао, бечку душевну болницу.
О његовом пјесничком раду се није много знало све до 1959. године, када је већину Мркаљевих оригиналних радова, изнио у јавност Владан Недић. Из тринаест изворно Мркаљевих пјесама исијавају велеумље, једноставност и осјећајност, непостојећи елементи у тада популарној класицистичкој поезији. Потпуно анахрон начин пјевања за то вријеме (рима, спонтаност у ређању стихова, коришћење локализама, цезура), као и избор тема показали су историчарима књижевности колику је штету нанијело неправовремено објављивање понајбољих Мркаљевих пјесама. Оне би, да се то десило, умногоме упростиле пут његовим сљедбеницима а наша култура би смањила заостатак за европским трендовима. По много чему први у нас, Мркаљу ћемо прибиљежити и ауторство првог српског сонета у јампском једанаестерцу (Земунцима). Његове су пјесме и огледало силне жеље за експериментисањем и откривањем крајњих могућности ,,језичке игре” па су му тако свих тринаест пјесама различите садржине, форме, стила и начина пјевања.
За упознавање публике са Мркаљевом поетиком одабрали смо његову најбољу оригиналну пјесму (уврштену у Павловићеву Антологију) и верзију Оченаша, насталу са жељом да тада не баш најјаснију свакодневну молитву, упрости за неук свијет.
хxx
(Састављено, кад у Горњо-Карловачку боловаоницу доспедо побеђен, и остављен од свега света)
Jao! Jao! Јао триста пута!
Пала нам је, пала коцка љута;
Море зала ов је свет!
Лед и ватра, зрак и гром, и вода,
Звери, змије, гад од разна рода,
Често век нам чине клет!
Зло је мучно садашње поднети,
Зло нас бивше пече у памети,
Будуће већ једе нас.
Дневне туге рађају сне ‘удне,
А сни ноћни растуже нас будне.
Јесмо л’ без зла који час?
Човек, страва човеку ах! већа,
Гони правду, што је свију срећа,
Гони мир из света сав.
Вук не ломи реч, ни веру своју;
Топ и картач не привезу к боју
Анаконда, рис и лав.
МОЛИТВА ,,ОТЧЕ НАШ”
О! Наш оче! Ти, кој јеси
На, и под, и над небеси,
Прељубезно име твоје
Свагда нека свећено је!
Царство нек нам твоје дође,
Кад у земљу прах наш пође.
Како твоју, драги боже!
На небеси Ангел може
Увек вољу да свершива,
Тако нек на земљи бива.
Дај нам хлеб, кој душу ‘рани,
Теби да смо упитани,
Дај јошт’сваки дан и јело
Које нужно јест за тело.
Сваки нама дуг опрости,
Кој нам узрок јест жалости,
Како што ми там’ овамо,
Дужницима остављамо.
Наводљивог искушења
Поистребљуј ти семења.
Сад и некад нас избави
Од зли’ врага и лукави’. Амин.
____________
¹ Сава Мркаљ, Песме и списи, приредио Жарко Ружић, Српско културно друштво Сава Мркаљ, Топуско, 1994, стр. 221.