Не вјерујем да постоји добар пјесник на свијету који не зна да понесе и дио туђег терета. Мислим да поезија није ношење само свог, него и туђег терета у животу, док је проза већ добра аналитика. Ту можете искључити емоције и аналитично гледати људе са стране, постати добар хроничар, затворити странице књиге и наставити даље својим путем. Поезија је већ дијагноза. Овако о књижевности мисли Милан Вулић, пјесник који је недавно у Народном позоришту Републике Српске представио свој поетски првенац контроверзног назива “Збирка грешака”. Прије прве званичне књиге објављене у издању “Бесједе”, Вулић је у свега седам примјерака штампао и књигу “Носталгија и збуњеност”. Она није имала каталогизацију у публикацији, односно није била званично објављена, али је до једног примјерка те књиге дошао пјесник Ненад Грујичић. “Песме су му без баласта, са потаман речима на плану заната, али у сликама невероватно бујним, слободним, емотивним (болним). Види се да је свашта поднео и да још тога може. Види се да је његов улог у поезију читаво људско биће. Таквим песницима није лако са, у основи, медиокритетима на актуелној књижевној сцени. Али нека, без таквих као што је Милан Вулић поезија не би могла да претрајава кроз миленијуме”, записао је Грујичић након читања Вулићевих пјесама, а шта сам Вулић мисли како о својој поезији, тако и о књижевној сцени, причао је за “Независне”.
НН: Зашто баш “Збирка грешака”?
ВУЛИЋ: Из простог разлога. Оно што је послужило као инспирација за “Збирку грешака” углавном су биле грешке. Пороци, љубави, протраћено вријеме, досада и непродуктивност, изузев у пјесничком смислу – у пјесничком смислу је било врло продуктивно. Може се рећи да се ради о књизи насталој из животног искуства које није препоручљиво.
НН: Шта је са читалачким искуством?
ВУЛИЋ: Сигурно да се понешто нашло у књизи и као посљедица начитаности. Горан Бреговић каже да су његове потенцијалне крађе или позајмљивања посљедица наслушаног ува. Тако су можда и неке моје пјесме које личе на неке друге пјеснике посљедица начитаности. НН: Поред свих осталих, збирка обилује и словним грешкама. Намјерно?
ВУЛИЋ: Нехај или аутопоетички детаљи, то нека остане тајна. Грешке су свакако пратиле ову књигу у стопу. Добар дио пјесама који је требало ту да се нађе грешком се није нашао, па ето још једног разлога који оправдава назив књиге. Ту су се измијешале грешке и приређивача и аутора. Више људи је радило збирку и више људи је гријешило. Друго издање, које планирам да штампам, вјероватно неће имати толико оправдан назив као прво.
НН: По Вашем искуству, колико је овдје тешко објавити књигу?
ВУЛИЋ: По мом искуству, готово немогуће ако се уздате само у себе и ако се не уздате у људе који су директно у издаваштву. Моју збирку је радило четворо људи од којих нико није издавач. Издавачка кућа је само ударила печат. Све остало су покрили моји пријатељи и сарадници.
НН: Шта то говори о издаваштву у Републици Српској?
ВУЛИЋ: Говори да, уколико нисте афирмисани и уколико почињете као књижевник у Републици Српској, већина врата су вам затворена.
НН: Дакле мислите да овдје и сада младима треба дати више шансе? ВУЛИЋ: Младима дефинитивно треба дати више шансе. Међутим, бар онај дио младих пјесника које ја познајем тавори. Не зато што су старији преокупирали књижевну сцену, већ из разлога што немају довољно времена за стваралаштво. Млади пјесници које ја познајем су преокупирани својим пословима, разним занимањима, и то оставља врло мало простора за пјесништво, односно за наступе и за присуство у књижевним круговима. Удаљивање од тих кругова одмах носи и губљење на пјесничком плану. Другим ријечима, ако вас нема у одређеним групацијама, нема вас нигдје.
НН: Тренутно пишете и једну прозну књигу?
ВУЛИЋ: Пишем већ двије године, а да бих је завршио, потребно је да обиђем још неке локације. У питању је ратни роман. Шта друго очекивати од неког коме је опсесија истраживање прошлости, долажење до закључака – шта је то што нас константо тјера у нове пропасти и нове суноврати на сваком плану.
НН: И, зна ли се шта је то?
ВУЛИЋ: Вјечито угледање на друге, а не окретање ка себи. Вјечито тражење кривице у другима, умјесто тражења кривице у себи. Свака човјекова грешка мора прије свега бити резултат њега. Ми живимо у једној атмосфери колективног приписивања наших грешака туђим завјерама, туђим утицајима, а да се држимо себе, не бисмо се тако лако одлучивали на грешке. Између осталог, и моја “Збирка грешака” изгледа као збирка грешака мог и осталих народа на овим просторима.
НН: Када су у питању ови простори, недавно су се у финалу Евробаскета састале селекције Србије и Словеније. Републике бивше Југославије у спорту понекад успјешније парирају другима од старе, велике државе. У односу на спорт, шта је са књижевношћу?
ВУЛИЋ: Што се тиче књижевности, ми смо врло далеко од свјетских токова. То је прије свега због распарчаности једног језика који је подијељен на четири различита стандарда и стандардизације. Дакле, ионако некада ситно тржиште смо још више уситнили и, без обзира на некакав потенцијални квалитет, данас не постоји могућност да избијемо у свјетске оквире. Мислим да је Југославија као таква била у стању да избаци једну величину попут Андрића, а да једна распарчана мала Србија, мала Хрватска, мала Босна и Херцеговина, мала Црна Гора немају такве могућности.
Разговарао: Милан Ракуљ
Интервју преузет са www.nezavisne.com