До оловке, ја немам другог оружја
ни топуза, ни кубуре, нити мача
на гудури гдје стојим – звук вjетрењача,
то земља Босна моја, још је и чија.
Нове континенте људи су открили
населиће и планету што горе сја
у међувремену мој комшија и ја
за исту међу и даље би се били.
Коме то вијековима угађамо,
да ли увијек, са стране, некој рђи
или свак свом, на језику јаком, вођи
док гинемо, миримо се и свађамо
док по палима светкујемо времена,
по хордама богова и диктатора
док се јежимо од њихових говора
и уступамо им погнута рамена
коме то још у биједи пркосимо
свијету, један другом, ил’ само себи
док се и даље по нужди и потреби
ми млатимо, ми млатимо, ми млатимо
и криво памтимо, а куд даље не знамо,
са три народа, језика и памети
као и досад, одлучни смо запети
једни у друге, ил’ у три лијепе само
да ли физички, да ли тастатуром
упорно траје битка марионета
с мреже помажу земе из свијета
финим манирима, високом културом
за нобеловца захвални глупацима
плитка памет или андрићевска слика:
“гдје почиње Босна престаје логика”
путоказ одавно познат је странцима
ми смо овдје гдје се истина окреће
у вјетрењачи и гробу кол’ко чујем,
оштрицом оловке сам ћу да ратујем
ваљда ме брзо разоружати неће.
9. октобар 2017.