ЗВРК
Кад ти неко незнан уђе под вене
и из твоје сонате избрише ноте
бићеш Одисеј што чувши сирене
просипа пепео на прошле животе
бићеш Харибда и бићеш Сцила
невољан да се вратиш у јаву
опчињен поноћним плесом вила
Робинзон бићеш на трошном сплаву.
Тад нећеш чути роптаје циклона
што буши рупе по сребрном ткању
ни преображењска једва чујна звона
ни удар дјетлића по натрулом пању
опчињен бићеш принцезом из снова
погледом нестварним од којег се луди
ућеш као зомби у избу без крова
јер тетријеба нико из сна не пробуди.
Кад ти неко незнан уђе под вене
и у твојим мислима направи збрку
схватићеш да ниси извајан од стијене
но да си покаткад више сличан зврку
који се врти све док има боје
у сликама што ће једном да ти буду
једино сјећање на њу на вас двоје
зато са осмијехом играј срећну луду.
Јер када све оде ко змај у небеса
кад удари буре једном цјепну шпагу
кад те стигну два три јача земљотреса
посртаћеш залуд по некдашњем трагу
стог’ у себи сада звркове до краја
навиј да се врте док се не излижу
јер то ће једино да те једном спаја
с годинама што се у сјећања нижу.
КОНТРАЕВОЛУЦИЈА
Мозгао сам једног спатног јуна
о дилеми старој два три вијека
да л’ је човјек пост’о од мајмуна
или је мајмун пост’о од човјека…
Без обзира што за прву тезу
доказа је скоро пуна листа
годинама тражио сам везу
да ми нисмо фамилија иста..
Таман кад сам прихватио опит
са којим се мало ко још буни
чим смо пошли негдје нешто попит
нађе друштво да се умајмуни.
Знам мајмуна додуше ко чову
пред кафаном исукао ћунче
па би хтио да мокри по крову
кезећи се ко какво мајмунче.
Тек што признам све је по Дарвину
ко за инат дође вријеме ратно
неки мајмун истрчи на бину
па ме тјера да контам обратно.
Таквих мисли препун ми је главац
стог Дарвине слушај раба Беру
друже Чарлсе добар ти је правац
али си брате фулнуо у смјеру.
ПОМПЕЈА
Можда си нашла у мом осмијеху
што зна када узри и шећер да буде
неке што ће вјечно у теби да бјеху
неке недостижне романтичне луде
којих се присјетиш тек кад се све сруши
када сви громови виде те ко мету
кад имаш мучнину и понор у души
када губиш чујност у вражјем дуету.
Можда си пронашла у моме стрпљењу
оно што ти никад други дали нису
невољна да схватиш да у сваком трењу
има неке ватре судећ’ по мирису
који заголица машту под пепелом
Помпеје што каткад из тебе извири
кад се у очају сусретнеш са пчелом
што твоје немире на махове мири.
Можда си стога поклањала муње
(…које си чувала за свог фаворита..)
мени чијом водом пливало је труње
ритеру мегдана без копља и штита
мени с туђом маском никада сањаном
успутном путнику са успутног воза
мени што те неће оставити с раном
ког се нећеш сјећат кад пусти наркоза.
И у том бјежању од сна и од јаве
да ли бар пожелиш да подвучеш црту
или све те сјене ко мравојед мраве
гледаш к’о залогај к’о воће у врту
стога тек када схватиш да нисам из снова
да једва да личим на тог за ким мариш
личићеш на кућу која нема крова
још моћна да себе покаткад превариш.
АУГИЈЕВЕ ШТАЛЕ
(омаж култури)
Култура је трком отишла одавде
к’о љубавник што се зором крије
и прије би да је било правде
шта ће тамо гдје јој мјесто није.
Сконтала је колико је сати
крај нас ‘ваквих да ће да увене
отишла је да нам се не врати
тамо гдје ће знати да је цијене.
Шта ће овдје гдје је увијек задња
гдје се са њом свака шуша брише
гдје Биг Брадер сервира са пладња
екран шунда док нас не зомбише.
Курта сјаха а Мурта узјаха
нова Влада новог ни за јоту
остала нам култура без даха
ко да није више у животу.
Сада барем не морамо крити
када од ње оста само сјена
дражи нам је сваки ријалити
од Шекспира, Пикаса, Шопена.
Шта је Лорка крај шиповског Змаја
анонимиус пискарало неко
„Нема раја без родног краја“
ни културе – шмугнула далеко.
Дошло вријеме да јој дамо помен
душну свијећу на Владином журу
већ одавно овдје нема домен
нек’ га нема – ко јебе културу.
К’о Радован Трећи још се надам
мада слутим де факто, де јуре
да се залуд врховништву јадам
остала нам нула од културе
Ипак можда дође неко спреман
да очисти наше Аугијеве штале
и да затре ову шундну неман
култури је доста илегале.
ИСПОД ПАУЧИНЕ
Покаткад ушетам у откос свјетлости
што милује касним сунцем из давнина
па уз чашу црног заслађеног вина
схватим да ми фале сви твоји опрости.
Да ми фале гријеси они безазлени
што никад не носе капи непребола
да ми треба неко на прочељу стола
ко ће да се кришом гравира у мени…
И тако гравиран да везе шапатом
ријечи које руше све зидине чврсте
док свијећа открива преплетене прсте
сјенки у којима гори сваки атом.
И тад на домаку прохујалог доба
што у паучини зимски свој сан спава
понестане вина ил’ већ снена глава
гледа како зидом лети празна соба.
Слутим несуђена сутра кад све мине
кад нас јава звекне са својим корбачем
да ћу негдје кришом к’о бебац да плачем
за свим оним што је испод паучине..