Сљедећа биљешка прати и појашњава прву причу Чарлса Буковског, објављену 1944. године у мартовско-априлском издању часописа Стори:
У роману Фактотум из 1975. године, Буковски је описао своје искуство првог објављивања (именовао је Сторијевог уредника Вита Барнета као Клеја Гледмора): Гледмор је вратио многе моје приче, уз опаске које је лично писао. Иако су биле кратке, и такве су биле обесхрабрујуће. Зато сам га затрпавао са четири или пет прича седмично. За субјекат своје прве продаје, Буковски је записао: Устао сам са столице придржавајући се да не паднем. МОЈА ПРВА. Никад свијет није изгледао тако добро, тако обећавајућ. Кад је причу видио одштампану, Буковском је узбуђење спласнуло. Окрајак се налазио при крају часописа, и осјећао је да их је Барнет објавио чисто из сажаљења. Понижен, Буковски никад више није послао ништа Сторију и потпуно је прекинуо писање. Списатељска суша је трајала до касних педесетих, када је опет почео са писањем за публикације.
Окрајак одбијенице
Вртио сам се около и размишљао. То је била најдужа коју сам икад добио. Углавном би само казали: ,,Извините, ова вам и није нешто” или ,,Извините, ова није прошла”. Најчешће би то била уредно одштампана форма одбијенице.
Али ова је било дужа, најдужа досад. Односила се на моју причу Моје авантуре у педесет станова. Ходао сам улицом, стао испод ноћне свјетиљке, извадио из џепа окрајак одбијенице и поново га прочитао:
Драги господине Буковски:
Овдје мијешате изузетно добре ствари са идолизацијом проститутки, сценама повраћања јутро послије пијанке, оправдавањем мизантропије, величањем самоубиства и слично. То није прилично за било који часопис. Ово је, међутим, више сага о одређеном типу људи и зато мислим да сте честито урадили посао. Можда вас и будемо објављивали у будућности али не знам тачно када. То зависи од вас.
Искрено ваш,
Вит Барнет
Ох, добро сам познавао тај потпис: велико Х уплетено у крај W и почетак Б које је заузимало пола странице.¹
Вратио сам окрајак натраг у џеп и продужио низ улицу. Осјећао сам се добро.
Пишем тек двије године, двије кратке године. Хемингвеју је требало десет. И Шервуду Андерсону; имао је четрдесет, кад су га објавили. Претпостављам, имао бих више времена ако одустанем од пића и жена из јавних кућа. Виски је био скуп а вино ми је уништило организам. Одустати од Мили биће теже, много теже.
Али Мили, Мили, умјетност не смије трпјети. Достојевски и Горки нам требају. Америка треба источноевропљане. Америка је уморна од Браунова и Смитова. Они су добри писци али има их исувише и сви пишу на исти начин. Америка хоће црнило, јалове медитације и сузбијене жеље неког Источноевропљанина.
Мили, Мили, твоја фигура је само таква: све се савршено слива, као низ уске водопаде, све до кукова; вољети тебе је природно попут навлачења рукавица на хладном времену. Твоја соба је увијек топла и пуна смијеха; имаш плоче и сендвиче са сиром које обожавам. И Мили, сјећаш ли се своје мачке? Сјећаш ли је се кад је била маче? Покушао сам је научити да се рукује и преврне али ти си рекла да мачка није пас и да она то неће научити. Ипак, успио сам, зар не Мили? Мачка је сад велика и има своје мачиће. Дуго смо пријатељи Али, иде нам како иде, Мили: мачке, твоја фигура и Чајковски са Шестом симфонијом. Америка треба Источноевропљане…
Обрео сам се испред свог стана и кренуо унутра. Тад сам примијетио да је прозор освијетљен. Гвирнуо сам унутра: Карсон и Шипки су сједили за столом са неким непознатим. Картали су се а боца вина је стајала на средини стола. Њих двојица су били сликари који нису могли да се одлуче да ли да сликају попут Салвадора Далија или Роквела Кента; док одлука не падне, радили су на бродоградилишту.
Тад сам видио и човјека који је непомично сједио на ивици мог кревета. Његови бркови и козја брадица су ми дјеловали некако познато. Као да сам његову фацу видио у књигама, новинама, или можда, филмовима. И онда сам се сјетио.
Кад сам се сјетио ко је даса, нисам био начисто да ли да уђем или не. Послије свега, шта ми може рећи? Да се правим незнајша? Са таквим људима то не иде лако. Мораш бити опрезан да нешто погрешно не изговориш, да се не изланеш и откријеш.
Одлучио сам прво направити круг око блока. Негдје сам прочитао да то помаже кад си нервозан. Чуо сам Шипкија како се куне да сам збрисао заувијек и још неког како испушта чашу. Ломљава ми неће нимало помоћи.
Одлучио сам припремити говоранцију на вријеме. ”Стварно нисам добар говорник. Можда зато што сам повучен и стално у некаквом грчу. Зато све чувам за папир. Сигуран сам да си разочаран у мене али такав сам.”
Намјера да му то и кажем ме је држала; кад сам окружио блок, ушао сам право у своју собу.
У њој сам затекао Карсона и Шипкија добрано пијане и знао сам да ми они неће помоћи. Мали картарош, којег су повели са собом, изгледао је исто тако лоше, само што је сав новац био на његовој страни стола.
Козобради је устао са кревета. ,,Како сте, госпон?” упитао је.
,,Добро, а ви?” руковали смо се. ,,Надам се да нисте дуго чекали.” рекао сам.
,,Ма какви.”
,,Стварно,” рекао сам, ,,нисам добар говорник.”
,,Осим кад је пијан, тада риче к’о бик. Понекад иде на трг и тамо придикује пролазнициима а ако га нико не слуша, говори птицама,” рече Шипки.
Козобради се исцери. Имао је позамашан церек. Дјеловао је као човјек од повјерења.
Друга двојица су се наставила картати, али је Шипки окренуо своју столицу према нама и буљио у нас.
,,Веома сам повучен и напет,” наставио сам, ,,и –”
,,Напет или запет?,” викао је Шипки.
Такве упадице нисам варио, али се козобради смијао па је и мени било лакше.
,,Зато све памтим и стављам на папир и…”
,,Девет десетина или претварање”, викао је Шипки.
,,… сигуран сам да си се разочарао у мене али такав сам.”
,,Слушајте, госпон!” и даље је викао Шипки клатећи се напријед-назад у својој столици. ”Слушај, ти с козјом брадицом!”
,,Да?”
,,Слушај, висок сам пет стопа, с валовитом косом, стакленим оком и паром црвених коцкица!”
Човјек се смијао.
,,Не вјерујеш ми? Не вјерујеш ми да имам пар црвених коцкица?”
Кад је био пијан, Шипки је желио, из неког разлога, натјерати људе да повјерују да има стаклено око. Он би показивао на једно или друго око и тврдио да је баш то стаклено. Бусао се како му је то направио отац, највећи специјалиста за стаклене очи на свијету, којег је, на жалост, прождрао тигар у Кини.
Изненада се Карсон поче драти, ,,Видио сам да си извук’о карту! Одакле си је извук’о? Дај је овамо, овамо! Означена, означена! Знао сам! Није ни чудо што си стално побјеђив’о!”
Карсон је устао и зграбио малог картароша за кравату и потргао је у једном потезу. Карсону је фаца поплавила од бијеса а мали картарош се зајапурио од повлачења за кравату.
,,Шта је било, а? А? Шта је било?” драо се Шипки. ,,Дај да видим. Дај!
Карсон је био потпуно плав и тешко је дисао. Просиктао је нешто; његове усне су се помјерале уз велике напоре. Подизао га је помоћу кравате. Мали картарош се скљокао а руке су му као у великог октопуса покушавале махањем донијети до плућа нешто ваздуха.
,,Прешао нас је!” сиктао је Карсон. ,,Прешао! Извукао је једну из рукава, кунем се Богом! Прешао нас је, кад ти кажем!”
Шипки је пришао малом картарошу с леђа, ухватио га за косу и наносио му бол трзајући му главу напријед-назад. Карсон се и даље држао кравате.
,,Јеси л’ нас прешао, ха? Јеси л’? Кажи! Кажи!” вриштао је Шипки повлачећи га за косу.
Мали картарош није одговарао. Сједио је погружен и знојио се.
,,Одвешћу те негдје гдје можемо попити пиво и нешто прегристи” рекао сам Козобрадом.
,,Ајде! Говори! Подијели то с нама! Не можеш нас прећи!”
,,То неће бити потребно,” изустио је Козобради.
,,Пацове! Вашко! Риболика свињо!”
,,Инсистирам”, рекао сам.
,,Пљачкаш фрајера са стакленим оком, а? Показаћу ти ја, риболика свињо!”
,,Много љубазно с твоје стране, поготово што сам гладан, хвала,” рече Козобради.
,,Говори! Говори, риболика свињо! Ако за два минута све не признаш, ишчупаћу ти срце кваком!”
,,Кидајмо,” рекао сам.
,,Може,” одговори Козобради.
*
С мраком су се затворила и сва мјеста на којима смо могли нешто појести а до града би морали много ходати. Нисам га могао вратити у моју собу па сам морао искористити Мили за ту прилику. Она је увијек имала пун фржидер хране. Ако ништа друго, имала је сира.
Био сам у праву. Направила нам је сендвиче са сиром и скувала кафу. Мачка ме је добро познавала па ми је скочила у крило. Спустио сам је на под.
,,Паз’ вамо, Барнете”, рекао сам.
,,Дај шапу!” рекао сам мачки. ,,Дај шапу!”
Мачка је непомично сједила.
,,Чудно, досад је слушала,” рекао сам. ,,Дај шапу!”
Сјетио сам се да је Шипки рекао Барнету да сам причао са птицама.
,,Хајде више! Дај шапу!”
Осјећао сам се глупо.
,,Хајде! Дај шапу!”
Спустио сам главу све до мачије и ставио све што сам имао од сендвича у руку.
,,Дај шапу!”
Мачка је и даље сједила.
Вратио сам се до столице и узео свој сендвич са сиром.
,,Мачке су чудне живуљке, Барнете. Никад то не би рекао. Мили, пусти Шесту од Чајковског за Барнета.”
Слушали смо музику. Мили је дошла и сјела ми у крило. На себи је имала само неглиже. Потом се прућила по мени. Оставио сам сендвич са стране.
,,Хтио сам да примијетиш,” рекао сам Барнету, ,,дио са марширајућим ритмом у овој симфонији. Мислим да је то један од најљепших ставова у музици. На страну звучна љепота и снага, његов састав је савршен. Можеш осјетити интелигенцију у раду.”
Мачка је скочила Козобрадом у крило. Мили је прибила свој образ уз мој и ставила ми руку на груди. ,,Гдје си био, дечкићу мој? Мили си много недостај`о, знаш.”
Плоча се вртјела у празно. Козобради је одложио мачку на под, устао и окренуо је. Требао је пронаћи другу нумеру на албуму. Окретањем је врхунац долазио раније. Нисам реаговао; слушали смо до краја.
,,Допада ли ти се?”, упитао сам га.
,,Веома! Веома!”
Обратио се мачки на поду.
,,Дај шапу! Дај шапу!”, наредио јој је.
Мачка му је дала шапу.
,,Види,” рекао је, ,,натјерао сам је да ми да шапу.”
,,Дај шапу!”
Мачка се преврнула на леђа.
,,Не, дај шапу! Дај шапу!”
Мачка је сада сједила.
Сад је он спустио главу до мачје и шапнуо јој у ухо да му пружи шапу.
Мачка је заглавила шапу у његову козју брадицу.
,,Јесте ли видјели? Научио сам га да пружи шапу!” Барнет је био презадовољан тиме.
Мили се чврсто стисну уза ме. ,,Пољуби ме, мали мој,” рекла је, ,,пољуби ме.”
,,Не.”
,,О Боже, шта је с тобом, малени мој, шта те гризе? Нешто ти не да мира вечерас, знам ја! Реци све својој Мили! Мили би са тобом и у пакао, знаш то. Шта је посриједи, а?”
,,Сад ћу је натјерати да се преврне,” рече Барнет.
Мили чврсто обави руке око мене и погледа ме одоздо. Изгледала је веома тужна тако мајчински настројена; тукнула је по сиру.
,,Реци својој Мили шта те гризе, мали мој.”
,,Преврни се!” говорио је Барнет мачки.
Мачка је сједила.
,,Слушај,” рекао сам Мили, ,,видиш овог типа ту?”
,,Аха.”
,,Видиш, то ти је Вит Барнет.”
,,Ко је тај?”
,,Издавач часописа. Један од оних којима шаљем своје приче.”
,,Мислиш један од оних којима шаљеш своје шкработине?”
,,И будем одбијен, Мили.”
,,Знаш, он је зао. Не свиђа ми се.”
,,Преврни се!” говорио је Барнет мачки. Она се преврну. ,, Гледај!” викнуо је. ,,Натјерао сам је да се преврне! Купићу ову мачку! Величанствена је!”
Мили се чвршће стисну уз мене. Био сам сасвим беспомоћан. Осјећао сам се као још увијек жива риба на месаровој тезги у петак ујутру.
,,Слушај,” рече она, ,,нећу га придобити да објави само једну од твоји’ прича. Објавиће он њих све!”
,,Гледај ме како учим мачку да се преврће”, рекао је Барнет.
,,Не, Мили, не схваташ! Уредници нису као уморни пословни људи. Они имају савјест!”
,,Савјест?”
,,Савјест.”
,,Преврни се,” рекао је.
Мачка је сједила.
,,Знам ја све о твојој савјести! Немо’ се ти бринути о савјести, мали мој. Објавиће он све твоје приче!”
,,Обрни се!” нареди Барнет мачки. Ништа се не помјери.
,,Не, Мили, нећу то.”
Увијала се око мене. Тешко сам дисао због њене тежине. Ноге су ме водиле на спавање. Мили је притиснула свој образ уз мој и руком ми шарала по тијелу горе доље. ,, Немам ријечи, мали мој!”
Барнет је опет спустио главу до мачијег уха и шануо јој да се обрне.
Шапа се заглавила у његовој козјој брадици.
,,Чини ми се да је ова мачка гладна”, рекао је.
Вратио се до своје столице. Мили погледа око себе и сједе подавивши кољена.
,,Куда ћеш, слаткишу мој?”, упитала је.
,,Извините ме,” рекао сам, ,,идем попити чашу воде.”
Изашао сам до ашчинице на доручак и гледао цвјетне дезене столњака. Покушао сам га изгребати ноктом. Било је тешко дијелити Милину љубав са продавачем сира и вариоцем. Мили, савршених мјера, све до кукова. Неко ме уклео, гарант.
Док сам тако сједио извукао сам окрајак одбијенице из џепа и поново је прочитао. Мјеста на којима је била исцјепана постајала су браонкаста од прљавштине. Хтио сам да је више никад не видим, заборавим између страница књиге к`о пресован цвијет.
Почео сам размишљати о оном што сам написао. На колеџу, беспотребно сам падао у бедак. Инструкторка писања позвала ме једном на вечеру и за једну ноћ ми је открила све љепоте свијета. Дао сам јој причу у којој је описано како ја, као главни лик, одлазим ноћу на плажу, сједим на пијеску и медитирам о Христу, смрти, обиљу и свеопштем складу. У пола медитације прекинула ме је крмељива скитница, тако што ми је шутнула пијесак у очи. Причао сам с њим, купио му пиће; попили смо га. Није ми било добро послије тога. Завршили смо у јавној кући.
Након вечере, инструкторка писања је из своје торбице извукла причу о плажи. Раскрилила је лист и од средине почела читати; од мјеста гдје скитница излаже своје мишљење о Христу.
,,Довде,” рече она, ,,довде је стварно добро, чак одлично.” Тад је плануо бљесак у њеним очима, бљесак неразмијевања типичан за интелектуалце који су некако дошли до новца и позиције. ,,Опрости ми ,” додиривала је рубовелиста, ,,али шта се дешава у овој причи?”
*
Нисам се више могао суздржати. Устао сам и ушао у главну собу.
Мили се вртила око њега и гледала га с висине у очи. Он ми је личио на смрзнуту рибу. Мили је морала знати да хоћу да разговарам с њим о процедури уз објављивање.
,,Извините ме, морам се почешљати,” рече и напусти собу.
,,Лијепа дјевојка, није ли, Барнете?” упитао сам га.
Он се истегну и поправи кравату. ,,Извините,” рече, ,,али зашто ме зовете Барнетом?”
,,Па зар ти ниси Барнет?”
,,Зовем се Хофман, Џозеф Хофман. Радим за Куртисово животно осигурање. Дошао сам по одговор са твоје дописнице.”
,,Али ја нисам послао никакву разгледницу.”
,,Сачувао сам једну вашу.”
,,Нисам послао ниједну.”
,,Да ли сте ви Ендрју Спиквич?”
,,Ко?”
,,Спиквич, Ендрју 3631 Улица Тејлор.”
Мили се вратила и даље је обигравала око Хофмана. Нисам имао срца да јој кажем. Пажљиво сам затворио врата, сишао низ степенице до врата која су водила на улицу. Дио блока сам обишао док се свјетла нису погасила.
Бјесомучно сам трчао до моје собе, надајући се да је остало нешто вина у врчу на столу. Нисам се надао толикој срећи, јер ово је само причао одређном типу људи, збуњујућем бедачењу, бескорисним медитацијама и сузбијеним жељама.
_______________
¹ енгл. Whit Burnett (примј. прев.)
Са енглеског превео
Милан Милошевић