Србија се сва у зебњу претворила, чека икакве вијести са поља косовскога. Све је стало, ослушкује са зебњом. На, у историји никада забиљеженој локацији, два другара се изврндачила у гају и комуницирају. Са оближње лијеске, угођај им увећају распиштале птичице.
– Мој Тривуне, шта ли ће бити данаске на Косову?
– Што се ти око тога сикираш, побратиме Душане?
– Како да се не сикирам, `оће ли нам ти невјерници овладати нашом напаћеном Србијицом?
– Па нас боли курац свакако!
– Па како сад то?
– Па горе нам бити сигурно неће!
– А јеси ли баш сигуран?
– Јесам! Господари ови наши нам све узимају. Ако му се свиђа комад земље који искрчисмо, сели се, јеби себи матер, господару се свидила крушка! Ја је посадио. Али, бјежи, ко те пита. Ако му затреба средстава, повећава дажбине. Треба ли кулучити више од два дана неђељно, уведе нам још два. Четири укупно… Ако му се каква женсиња наша свиди, и ту смо доњи.
– Има и тога.
– Има, има, него како. Тако да нам Турчин алави море само још главу узети.
– Ако је и не узме, не остаје нам нешто превише од живота.
– Ништа. До природне смрти.
– Него, удри бригу на весеље! Дајдер да попијемо штогод!
– Окле` ти сад ракија?
– Хе, наивни царе сербски Душане!
Улети Тривун у љескар, проњушка мало и упркос камењу које једно на друго личи, са непогрешивим инстинктом звијери улови некада остављено мини буренце ракије.
– Крушка, Душане, крушка!
– Па оклен ти ту, брате мој рођени?
– Кријем. Црна су времена дошла. Она моја роспија Госпова свима разглашава да посве пијем. Не могу ни у гостима дрмнути коју. Него, навиде мало да видиш шта ваља!
– Да наздравимо! За битку ћемо или…
– `Оћемо, како нећемо! Дабогда гад од мог господара у највећим мукама издан’о на Газиместану!
– Што тако жетоко, кумим те богом?
– Зато што ми је ђубре преотело жену!
– Кад је то било, живота ти?
– Давно, мој Дука. Има томе, ево сад ће већ триес` и осам љета. Још за владе Душана Силног. Ти по њему и доби име….
– Јес и то. Знаш у годину?
– Како не би знао? Ђаво ме однијо ако прође и један једини дан, а да ми то не прође кроз главуџу!
– Која женска би у питању?
– Анђелија, ћер дунђера Станоја. Горска вила је била: бијело лице, гарава коса, ломна у струку…
– Шта би даље?
– Би свашта! Нисам ни ја тада био за бацање. Вриједан сам био, мог’о сам радити к’о коњ. А није да нијесам био ни наочит! Углавном, напуни се дваес’ годиница, и запуцам ти ја код Станоја. Тако и тако… Дајеш ли ми је? Станоје је био добричина, рече да сам радан, кућеван, што да ми је не да?! А гледала је и она мене испод ока на прелима, упратио сам ја то. Све је ишло својим током.
– И?
– Пар дана пред малтане свадбу, банем ја до ње, да се мало поразговарамо, кад оно тамо белај! Ђубре дошло и отело је! Затекнем дунђера ђе лије сузе. Жа му ко и мени самом. А ништа он ту није мог’о! Закон јачега, мој Душане! Дабогда му данас вране јетру кљуцале, гњевно повика Тривун потежући жестоко.
– Немој тако, гре’ота је, Тривунџа, смрт призивати коме.
– Ма немој. Иначе, недуго послије отимачине, несрећница умрије. Свашта се причало, да ју је тук`о и да се објесила. Рекли су да је змија ујела.
– Можда и јес’ поскок.
– Ма погани су то људи а вамо као витезови сербски! Мајку им јебем! Истина, поп је био на погребу…
– Би ли и ти?
– Како да нијесам! Кад тај дан преживјех… Ови Турци ми ништа не могу.
– А мислиш ли да су јачи?
– Не знам, моја Душанчино, као да нас то занима. Ми ћемо у земљу брзо, ајмо полако.
– Крећем.
Пут их проведе крај господарског имања. Сутон ненаметљиво падаше већ. Видјеше и како спободе у жалости црни барјак износе. Тривун застаде. Није могао сакрити тријумфалан израз на лицу. А ни не хтједе…
– Ено барјачине! Ајмо до следеће шумице, вриједи још једну искапити Душане, Душо наша! Ђубре погибе!
Пијаним вијугавим корачићима одоше ка другом буренцету.
