КРИЗА ИНТЕГРИТЕТА
Како наш човјек да прегура сајам књига и остане читав? Принципи попуштају као ластиш на кинеским гаћама. Не стигнеш ни да се окренеш а већ ти достојанство и заклетва спали, па џеџиш у свој својој непријатној рањивости.
Зашто?
Ево питам се, и по правилу одговора нећу дати.
Да ја имам одговор ви не би читали овај текст већ само шарену рекламу типа:
– Позивом на овај број ријешите ваш проблем! –
Пођимо од малих ствари.
Ево од једне тврдње:
– Ја волим да читам. –
Почиње сајам па је ред да се мало преиспитамо. Кад неко каже да воли да чита ми одмах претпоставимо да он интензивно бдије над мудрим страницама Талмуда…Јес’ врага! Одмах би да му срежемо да ми на шољи прочитамо више од њега. Да устајемо са пуним плућима Борхеса, у јавном превозу надокнадимо школску лектиру а ноћу спавамо са књигом јер нема боље љубавнице.
Да ли лажемо себе или друге, кога више лажемо?
Забрињава ме податак до кога сам дошао испитивањем познаника а не медитацијом, све те књиге које су нас „изградиле“, у које се кунемо, заборавили смо их јер више причамо да читамо но што читамо. Питаће нас неко како се звао момак Ане Карењине, ко је био Ремарк или просто да ли се смијемо заклети мајком да смо завршили Злочин и казну… Кренућемо да се извлачимо и уплешћемо се у онај лабави ластиш. Сами смо себе угозили.
Преживјели смо некако атаке, своје чланство у библиотеци смо оправдали на једвите јаде.
Ал’ ево поново јада изненада!
Дошли смо на сајам и проговорили са млађаном хостесом из Ивањице, она нас је сва хоћна и ведра упитала одакле смо. Чини ли се то питање лаким? Можда Ескиму или пастиру из Манџурије али нама не. Хајде да почнемо од нације, то није ни мало забавно. Ако смо Срби, отац, дједови, аскурђели, курђели, курлебала, сви су били или јесу Срби. Прихватамо то што јесмо са дозом поноса и са теретом предрасуда. Али шта сад кад нас пита одакле смо, шта год да кажемо не ваља! Ако кажемо да смо из Републике Српске тад се побуне незналице па кажу што смо тако искључиви, пребацују нам да смо неки фанатици или да смо то изговорили надмено (покушајте ви да изговорите РЕПУБЛИКАНАЦ а да не зазвучите надмено). И ми зажалимо што смо ишта рекли.
Има и она друга страна.
Рођени смо на простору Босне, наши преци су давно дошли овамо, ко зна одакле, поболи коље на једној ливади и рекли “НАШЕ!”. Значи, ми смо Босанци. Прихватамо то са дозом поноса и са свим теретом глупих предрасуда да смо глупи. Али онда се побуне незналице у нашем сопственом народу па запну да смо кукавице, да смо издајници, да смо унитарци. Мила мајко, зашто нисмо Лапонци, бар би нам било лако рећи тако “обичне” ствари.
Босна у басни.
Вјечите приче, вјечита питања, туробне прогнозе и притајена зебња!
Проблем Босне, заједничког живота, историје на крхком пергаменту, линија спајања и раздвајања…
Она мала са Голије нас гледа, а ми би јој тако радо подвикнули:
“Боли ме уво за Босански проблем! Заболи ме баш што те јако занима шта ја мислим, моје мисли су само моје по том питању, а ја и сам желим да их побацам из главе. Много мудрији од мене Андрић, Селимовић, Дучић, Шантић, Кочић, гомила њих, су покушали да дају одговор, да помогну, да бар залијече рану, и нису успјели. Зато ме живо боли дупе за тај проблем, ја проблема немам, ако их имам ја их ријешавам како мени паше. И свима препоручујем да дигну руке од измишљања разних ишчашених теорија. Јао, јадни ми, Глупи и Мали, завадили су нас они тамо Велики и Зли. Маните се тог срања! Испитајте своја осјећања, своју историју, човјек је човјек ако се преиспитује. Пронађите оно што сте и прихватите то. Ја сам научио да живим са својим поносом, својом мржњом, са љубавима, тугама и страховима!”
Али ћутимо.
Љепотица са штанда неке мале књижаре види да јој бленемо тупо у антерију и окреће се другој муштерији.
Кризирамо на сред Хале 1, обилазе нас ђаци који траже излаз из фабуле и улаз у роштиљницу.
Да не би као зец стајао на сред пута, збуњен фаровима модерног друштва у коме су сви једнаки. Схвати одмах да данас између тебе и тупавог Амера, изумрлог Богумила, универзитетског професора и сајбер сељака нема разлике.
Утопи се у масу и не мисли.
Купи три књиге и бјежи кући!
Лука Лукић