Евстахија Арсић (1776 — 1843) је била српска просветитељска књижевница.
Од када је монахиња Јефимија после боја на Косову пољу спевала „Похвалу кнезу Лазару“, у наредна четири века се међу Српкињама није појавила ниједна песникиња.
Угледни професор Андра Гавриловић Арсићеву је означио као прву “од како се у српској књижевности јавља женскиње, Српкиња с пером у руци, као књижевник”.
Пјесници су јој пјевали оде, а Јоаким Вујић посветио јој је своје Животоописаније и прикљученија.
Обраћајући се својим „другама и сестрама“ 1816. године она пише: „Купујте књижице, пренумерирајте се, уписујте имена дражајша ваша, да се спомињемо докле смо живе зде в кратком времени жизни. Наћи ће у књигама имена наша потомци наши, и спомињаће, и видеће да је и садашњега века нашег пола читателница било“.
Вук Караџић ју је ценио, називајући је “благодарном и високоученом госпођом”. Када ју је 1821. године замолио да у Араду сакупи претплатнике за трећу збирку његових песама, она му је убрзо послала списак са стотинак имена и новац. Истина је била мало “другачија”. Еустахија је заправо продала само шест примерака, а остале је откупила и поделила вредним ученицима.
Умрла је 1843. године а да јој последња жеља није била испуњена. У песми коју је написала молила је песнике да јој макар име негде спомену, али то се није догодило. Није имао ко да га упише ни на надгробној породичној плочи у Араду, јер није имала наследнике, али се зато она побринула за пријатеље, арадске и цркву у Иригу, жупанијску болницу, Матицу српску и арадске српске школе. Тестаментом им је оставила сву имовину.
О детињству и раној младости ове књижевнице се мало зна, а дуго није било познато ни како је Еустахија изгледала, јер није могло да се дође до сликаног портрета. Али, наследници њеног другог супруга, племића Томислава, пронашли су порцуланску шољицу. На њој је био осликан лик господарице двора, дело аустријског мајстора Бауера.
Преузето са plemenito.com