Беседа на свечаном уручењу јубиларне, десете награде ,,Сава Мркаљ”
Живот и дело Саве Мркаља! О, како једноставно и патетично звучи ова синтагма са ускличником на крају. Међутим, и једно и друго, и живот и дело Саве Мркаља, непојамног су парадокса и судбине, јединствени калеидоскоп изненађења и чуда. Толико свакодневног трагизма, с једне, и умног тријумфа за вечност, с друге стране. Као да се ради о два удаљена и разнородна бића, без шансе да се икада сусретну у једној тачки.
Аура дечака из Сјеничака са Кордуна, рођеног 1783. године, потоњег песника, есејисте, полемичара, филолога, полиглоте, филозофа, математичара и научника, претрпела је жестоке ударце и оштећења, од којих се у кратком земаљском животу није могао опоравити. Одрастао у Војној крајини где уши Срба граничара стрижу на сваки шушањ, и где је све било подређено опрезу на живот и смрт, на учестала ратовања и изгибије за туђега цара. Стварност у знаку ојкачког тростиха: ”Ој, Крајино, крвава `аљино,/ с крвљу ручак и с крвљу вечера,/ свак крваве жваће залогаје.”
По физичкој конституцији, ситан и нејак, по умној – грандиозан и непоновљив, темпиране душевне бомбе у крхком телу, Сава Мркаљ је још од раног од детињства био изложен хињењу и ударцима завичајних врсника. У старинским играма, на пример, дечјим и чобанским – клисање и кевање, где се удара штапом по ваљкастом парчету дрвета увис, то јест штапом гони дрвена лопта између себе, млади Сава увек је извлачио дебљи крај, бивао угруван и шиканиран, немоћан да се покаже и докаже у физичком надгорњавању. Код Мркаља се израна стварао отпор према грубим и телесно супериорнијим дечацима, према њиховој доминацији у свакодневним вештинама и ситуацијама. Тај отпор створио је комплекс ниже вредности на том плану и Мркаљеву потребу да буде најбољи на другом, на духовном и образовном.
Сава Мркаљ је парадигма генијалног човека, не само у Срба. Пример оне интелектуалне врсте која, у финиширању животних резултата, нема однегован таленат за сопствени таленат, а при томе ни конзистентну душевну интелигенцију. По својим интелектуалним капацитетима, био је толико изнад просека да је намах изазивао чуђење и зазубице. Што љубомором и неразумевањем других, што његовом непредвидивом нарави и инаћењем до чегрсти, губио је психички ослонац у своме сложеном бићу и постајао неко други, понајпре самоме себи.
Код већине људи сматран је изгубљеним и лудим, крајишки речено, блентавим. Ни институције нису знале шта ће с њим, да ли да га прихвате или одбаце. Очас је с њима у разумевању и савезу, очас у сукобу и потпуном размимоилажењу. Отпор околине на сваком кораку, те завист која прераста у мржњу, спречавали су да Сава Мркаљ за живота постане светионик свога времена. Томе је, дакако, и сам, рекосмо, допринео неукротивом емоцијом и прзничењем. Може се и прзничити у јавном животу, али мора постојати свест о дометима и сврси тога прзничења, мора у таквом деловању светлуцати бар мрвица дипломатског дара, поготово, у живом у разговору са људима. Мркаљево неузимање у обзир човекове покварености и лицемерја, то јест људске амбиваленције у свакодневном животу, ту око њега, за вратом и на дохват руке, и потребе да се он притом постави у улогу голуба или змије, коштало га је узлазне линије у каријери и коначног тријумфа.
У шеснаестој години живота ослобођен војне службе, а већ у седамнаестој, у Госпићу, био учитељ ђацима старијим од себе три-четири или чак седам-осам година. Неки су били и бркати, сви редом регрути за разна аустријска ратишта. Нико га није узимао за озбиљно, служио им је за поспрду. Његово големо знање личило им је на суманутост и којештарију. Чувши да ови ђаци одбијају да слушају Мркаља и његова предавања, да га уопште не уважавају, богати трговци и црква избегавали су да му плаћају обећане новце.
Напустио је Госпић и разочаран лутао неколико година без трага и белега. Нашао се, затим, изненада у Загребу као, гле, похађач архигимназије, сада старији од ђака онолико колико су били ученици од њега у Госпићу. С тим што он сада у Загребу није био учитељ, већ обични гимназијалац. Ови ђаци потицали су из фрањевачких и језуитских школа, темелјни у основном знању, али не мари Мркаљ, опет је најбољи, најодличнији, супериоран у односу на све остале. Посматрали су га са чуђењем, на махове и са дивљењем. То су била негована, па и размажена деца загребачких пургера и племића, богаташа и аристократије, са свим могућим привилегијама и пречицама. Сиромашан и без педигреа, без игде икога свога, Сава Мркаљ је био страно и напуштено тело.
Рођен у кући-плетари од кестенових грана улепљених иловачом-жутуљом, са хладним земљаним подом без икакве подлоге, Мркаљ је одрастао као рурално биће са полудивљим стаништем. Заједно са родитељима у крпама, и браћом и сестрама, полуголом сиротињском нејачи, живео је испод трошног крова који је при јачем пљуску и прокишњавао. Кроз такву граничарску избу промицало је и задржавало се и породично благо илити стока, кравица или крмача на пример, која се ту и прасила, и потом наваљивала брњицом на људско новорођенче у дрвеном кориту-колевци.
И касније у животу, увек подстанар у потлеушама и собицама, у беспарици и гладовању, скрајнути особењак, са невиђеном мотивацијом за научавањем, стремио је ка новом стицању знања на многим пољима. У Будиму наставља високо школовање, где упознаје многе српске младе интелектуалце, међу којима и Димитрија Давидовића и Димитрија Фрушића, који ће 1813. године у Бечу покренути ”Новине сербске”. У изабраној дружини интелектуалаца, као ”украс српске пештанске средине”, међу онима који предњаче, и сродан Мркаљу, био је млади Лука Милованов, родом из Сребренице, који ће касније објавити несвакидашње дело о римованим речима у поезији под називом ”Опит к сличноречности и слогомерју”.
Свестран, даровит за природне науке на челу са математиком, и за све остало што људски ум може да захвати, најмање се очекивало да ће Сава Мркаљ дубоку бразду заорати на полју филологије, односно, матерњега језика и писма.
Објавивши 1810. године легендарно дело на свега 18 страна, са две странице предговора, са ироничним насловом, ”Сало дебелога јера либо азбукопротрес”, одмах је привукао пажњу, то јест лавину негирања, где је предњачила наша црква – да јеретичким списом Сава Мркалј одваја Србе од ”мајке Русије”.
У српској књижевности осамнаестога века и с почетка деветнаестога, на плану језика, владало је велико замешатељство са много нефункционалности и произвољности у употреби језика и писма. У ћириличној азбуци са 46 знакова, у употреби су били српскословенски, (просто)народни, рускословенски и славеносрпски (грађански) језик. Сава Мркаљ је радикално засекао азбуку и одбацио 20 сувишних слова. Он каже: ”За језик један, толико писмена (то јест слова) треба колико звучића (гласова) имаду све његове просте речи.” И додао оно чувено: ”Пиши како што говориш.” То ће Вук Стефановић Караџић преузети као свој манифест. Као интелектуалац мултикултурних домета, Мркаљ је знао за визију германског граматичара и филолога Јохана Кристофа Аделунга (1732-1806), који је у ствари измислио то ортографско правило, поставио га теоријски: ”Пиши као што говориш, а читај како је написано.”
Који месец по објављивању ”Сала дебелога јера”, Мркаљ се први пут сусреће са Караџићем, у Пешти (Сава има 27, а Вук 23 године). Иако пореклом из удаљених српских покрајина, оба говоре ијекавским наречјем. Створио се благонаклон и пун разумевања савез двојице младих пријатеља, изузетних Срба.
Видевши Мркаљево чудо, ”Сало дебелога јера либо азбукопротрес”, Вук Караџић се намах одушевио: ”Ово рјешење г. Мркаља је тако истинито и тако јасно да га сваки Сербљин, који здрав разум има и беспристрасно судити оће, мора одобрити.”
И када се очекивало да ће Сава Мркаљ капитализовати своје несвакидашње дело и латити се одговорних послова у конкретном животу уз подршку коначно стечених пријатеља, он се након девет месеци од појаве ”Азбукопротреса” необјашњиво повлачи и одлази у православни манастир Гомирје у Горском Котару. Своју молбу за пријем у манастирско братство исписује на црквенословенском језику, упечатљивим калиграфским рукописом, где се његово презиме пише као: Меркалио. Готово да се умиљава цркви која га одмах, без искушеничког искуства, производи у монаха Јулијана.
После немилосног напада на Мркаљево дело, црква му, дакле, пружа руку, и на неки начин зауставља у даљим научним наумима, јер је најављивао и нову књигу, ”језикопротрес”, студију о српском језику, а потом и граматику. Неки су помишљали да ће у манастиру имати мира да заврши то дело, па се зато нашао међу монасима. Међутим, тек ту наилази на препреке, отвара се клупко проблема из ране младости, поново је игнорисан и понижаван. Церећи му се у лице, калуђери га шиканирају са увредљивим предлозима – ”да салом дебелога јера намаже своје ципеле”.
Грешни попут свих људи, калуђери му подмећу разне сплетке и опадавају га код епископа говорећи да их ” проклети Мркаљ” физички напада и туче, да је на њих чак бацио камен од десет кила. На Мркаљеву забезекнутост тиме шта све човек човеку може чинити, и то под манастирским сводом, братија још више појачава притисак, а врх цркве ћути. Након две године проведене у Гомирју, видевши да му ту нема станка, погружен у тешко разочарење и чамотињу духа, Јулијан скида калуђерску одору и бежи у бели свет. Читалац ових редова помислио би да ће Мркаљ одмах у Пешту, да ће се вратити на ведре стазе свога живота, у град где је био стекао знатан број присталица међу српским интелектуалцима. Али не, он одлази у непознато. Лута, пропада и животари. Сваки дан леже и устаје са немирима који почињу ментално да га нагризају. Но ипак, у тих двадесет година пустоловног живота обиграо је многе крајеве где живе Срби. Зарађује понешто цркавице за голи живот радећи као слободни учитељ од данас до сутра. Био је у Турској, односно у Херцеговини, Босни и Србији, које су тада биле под османлијским јатаганом. Затим у Далмацији, у Крупи и Шибенику, па онда у Вргинмосту, Глини и Карловцу, затим у Сремским Карловцима и Новом Саду, у Шапцу, у Банату, па опет у завичају.
У Карловцу предаје латински језик једном учитељу цртања, и у тренутку необјашњивог растројства потеже нож на њега. Одмах буде окован у тешке букагије и затворен, а убрзо смештен у болницу. После каквог-таквог опоравка, војне власти у два наврата, 1826. и 1829. године, покушавају да умилостиве цркву да поново прими Мркаља у неки од фрушкогорских манастира, да ту молитвено тихује и избегне разарајућу депресију. Међутим, митрополит Стратимировић и архимандрит Лукијан Мушицки немају милости. Стратимировић наводи да је Мркаљ већ био у три манастира: Свети Ђурађ, Гомирје и Јазак, и да је у сваком, ”плаховит и неподношљив”, вређао монахе. Није помогао ни Мркаљев сонет посвећен Лукијану Мушицком 1828. године.
Као што је познато, у болници Мркаљ је написао чувену песму под дужим насловом: ”Састављено кад у Горњокарловачку боловаоницу доспедо` побеђен и остављен од свега света”. Миодраг Павловић, ову песму под измењеним насловом, ”Море зала ови је свет”, уврстио је у своју антологију српске поезије. До данас, сачувано је десетак Мркаљевих песама које је дао Вуку када га је овај посећивао у бечкој душевној болници. Они разговарају размењујући писане цедуље јер је Мркаљ и оглувео. На једној Сава помиње Вуку свој ”претргнути рад у пољу књижевства србског”, ”жељезну судбину” и ”страшно гоненије, силно гоненије” које му није дало да ради ”знаменито људски”.
У Бечу је и умро у својој педесетој, 1833. године. Ни дан данас не зна се за гроб или место где је сахрањена честица тела Саве Мркаља. Можда се земни остаци налазе у некој од општих гробница у Бечу, које су настајале у другој половини деветнаестога века ширењем аустријске метрополе. Но, постоји мишљење да је одмах по чину смрти, од стране болесника у бечкој лудници, Мркаљево тело растргано, разбацано и развучено у бестражје.
При тужном крају овога записа, вратимо се на трен делу Саве Мркаља. Посебну пажњу заслужује један стваралачки моменат несвакидашње природе. Седам година после ”Сала дебелога јера…”, у Давидовићевим ”Новинама сербским”, појавио се есеј Саве Мркаља ”Палинодија либо одбрана дебелога јера”. Палинодија је песма или спис у којем се пориче нешто увредљиво или негира ранији став исказан у неком делу. То је, дакле, својеврсни опозив онога што је аутор раније мислио и написао. Тако је, на пример, Овидије створио ново дело, ”Љубавни лекови”, да би порекао ласцивни садржај из претходног, ”Вештина вољења”.
Конкретно, Мркаљ је у порекао своје дело ”Сало дебелога јера либо азукопротрес”. Чак је у ”Палинодији” на изненађење многих написао: ”Ко је кадар тако добро без дебелога јера писати?” Врх цркве игнорисао је ову Мркаљеву ”метаноју”, не сматрајући је истинском. Његови најближи пештански пријатељи и Вук Караџић осипају паљбу по ”Палинодији” заступајући, у ствари, становишта из Мркаљевог ”Сала дебелога јера”. Било је то парадоксално, чак и апсурдно, да се аутор одриче свога дела, а други га бране и заступају. Међутим, филолошки стручњаци, до данашњих дана, попут академика Александра Младеновића, и у новом Мркаљевом делу видели су вредност и смисао.
Сетимо се изјава песника и писаца у разним језицима и временима. Говорили су да би могли после свога већ написаног и прослављеног дела створити друго из епицентра првог, ида то буде боље урађено. Петар II Петровић Његош је рекао да то што је у поезији створио и није нешто нарочито, и да би могао наново, другачије и боље све то написати. Слично је у новије време, рекао и чешки контроверзни писац Вацлав Хавел. И не само они.
Генијални аутори имају право на такве мисли и одлуке, они могу из истог тематског средишта, у новом концентричном кругу већег или мањег обима, у новом вектору садржаја и форме, сачинити ново независно уметничко дело. Дакле, оба Мркаљева дела могу, по себи, аутономно да постоје као остварене целине.
Друга је прича о људским врлинама и манама, о карактеролошкој и наравској, психолошкој и менталној структури бића, о комплексима и страховима човека. Не заборавимо да је Сава Мркаљ у својој поезији дао одговоре на ова питања. А поезија је највиши облик литерарне писмености, и најдуговечнија. Понајпре у поменутој песми, која почиње стиховима: ”Јао! Јао! Јао триста пута”. Ту су људи насликани као звери горе од свих других, као чудовишта опакијих и крвожеднијих својстава од змије-анаконде, вука, риса или лава. Човек је, пева Мркаљ, ”гад од разна рода”. И додаје: ”Зло је мучно садашње поднети,/ Зло нас бивше пече у памети,/ Будуће већ једе нас.” Мркаљ говори о неуништивости зла, о злу које ће нам тек будуће време донети.
Зло се, дакле, само примирује, успављује на неко време, и онда опет буди. Човек је носач и катализатор тога зла. Иво Андрић је записао да ”највеће зло од свих зала је поновно буђење” зла. Андрић је записао и ово: ”Свијет је пун гада, и крштеног и некрштеног.” И додао: ”Зло и несрећа и немир међу људима су стални и непролазни”. А Сава Мркаљ, век и по пре нашег нобеловца, каже да је ”човек, страва човеку”.
За трагичног Саву Мркаља реална збиља носила је нерешиве препреке и тајне. Оно што је требало упростити, није успевао у свакодневном животу са људима. Као идеалиста, он је компликовао. Није помогло ни то што је био ерудита енциклопедијских распона, филозоф, богослов, математичар, учитељ, беседник, реформатор, полемичар, изванредни познавалац историје, логике, физике, хидротехнике, архитектуре, метафизике, а уза све одлично знао француски, немачки, руски, јеврејски, италијански, грчки и мађарски, те старогрчки, латински и старословенски, веома добро се сналазећи и у низу других језика.
Образован и паметан, али, како примећује Гојко Николиш, ”непаметан за овоземаљски живот који од људског створења захтијева много лукавости, гипкости, прилагодљивости, послушности и одрицања од самога себе и својих идеала”, Сава Мркаљ остаје једна велика енигма.
Демијуршка природа човека оличена је и у Његошевом стиху: ”Човјек чојку тајна је највећа.” Човек је биће несхватљивих, истовремених, моћи и слабости. То показује и пример несвакидашњег Србина из Горње Крајине. Иако у знаку звезде падалице, на небу српскога језика за сва времена остаје светлећи траг ненадмашног мученика Саве Мркаља.
(Прочитано у Библиотеци Града Београда, 14. децембра 2017)
Преузето са www.banija.rs