Никола Раусављевић рођен је 8. јуна 1991. године у Карловцу, у Хрватској. За време ,,Олује” стигао у Шабац, где је завршио основну и средњу школу. Дипломирао на одсеку за српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Новом Саду. Тренутно на мастер студијама књижевности. Један је од оснивача и чланова рецитаторске дружине ,,Међу нама”. Пише поезију и бави се говорништвом. Са Миланом Ћосићем, у издању Бранковог кола, објавио је књигу пјесама ,,Кад ухватим тишину” за коју је награђен наградом Стражилово 2017. године.
Слика
Кроз њене паркове пролазим,
носе ме ветрови пут сивог неба,
губим се, нестајем, одлазим
изван граница њеног постојања.
Кроз кишне дане пловим,
облаци крију зборано чело,
к’о врео дах на хладном ветру
губи се све што се знало, живело и хтело.
Крива сам ломио огледала,
па све жеље од мене одлазе,
у инат све сам кише попио
да јој не квасе образе.
А она,
она је имала потребу за црвеним капутом,
за сликом неког старог сликара са севера,
за кишом препуном неизрецивих жеља.
Она је маштала
о тој киши која доноси мир
и односи учмалост постојања без љубави.
Њени су погледи били сетни,
понекад сретни, вечито снени.
Њено је небо било боје распуклог нара.
Њене су руке носиле дах севера
и шапат возова,
а кораци нису познавали границе
између планине и равнице
вођени кривим путевима
до старе, жуте железнице.
Њени су осмеси будили пролеће,
стављали печат бесмртности на једно столеће
и потајно исписивали судбине на точку среће.
Све остало стало је у распон
између једног кишобрана и једне баре,
под један капут, на једном платну
уоквиреном љубављу.
Олуја
Склањам слутње из облака и сумње из магле
које никада нисам так’о.
Облачим чист под притиском зоре
стари прашњави сако
и као оловни војник на шаховском пољу
-када ноћ у мени занеми-
корачам тихо, тупо и право
и слушам одјеке што се понављају као рефрени.
Носи их ђаво к’о комад ветра
који завија у некој равници.
Ал’ иза брда нема ветрова, па спознајем-
то нису одјеци, него крици.
Злослутне сумње оживе у људима
кад уста занеме, а очи псују.
Одагнам слутње, корачам тихо,
ал’ кад год зачујем крике помислим на Олују.