КОТОР ВАРОШ, 20. МАРТА /СРНА/ – Пјесник Бранимир Кршић поводом Свјетског дана поезије, 21. марта, поручује трагаоцима за Поезијом да добро пазе коме се богу моле јер у зиданим богомољама “упаљачи и шибице не пале ватру која би душу огријала и нахранила”.
“Поезија је Ватра, ми смо материјал који гори, а пепео је пјесма; и управо тим редосљедом и само тим редосљедом може се одвијати умјетнички процес и настати трајно дјело /небитно да ли је велико или мало дјело; битно је само да мора бити племенито!/”, говори Кршић за Срну.
Ако се процес поведе у супротном смјеру, наводи Кршић, онда долази до стварања лажних и погрешних богова, а лажни богови имају своје име сведено, углавном, на мјеру конфесионалних одежда /окречених гробова/.
“Са свим тим, Поезија не може имати везе, нити је има”, изричит је Кршић.
Речено једноставним ријечима – Поезија је светиња, и то исконска. Поезија је надрелигиозна појава јер не познаје подјеле /осим на језике/. Не смије се заборавити да је сваки обредни /религиозни/ текст у основи поетски, а одатле је јасно зашто Његош каже: “Званије је свештено поете” и у продужетку закључује: “Свемогућство светом тајном шапти/ Само души пламена поете”, говори овај млади пјесник из Котор Вароша.
“Поезија је ехо силе, која нас је створила, и јека, за којом идемо трагајући за суштином, за самим собом. То је веза којом се спајамо с Извором и надахњујемо се животом, без обзира што нам смрт дјелује као природни циљ живљења”, вели Кршић.
Он истиче да врхунска Поезија јесте потпуно сједињење са природом, а кад до таквог сједињења дође, онда престаје свака потреба за писањем и записивањем и почиње се суштински живјети.
Кршићева прва књига, збирка поезије “Обичне пјесме”, награђена је 2009. године књижевним признањем “Стражилово” за најбољи пjеснички првенац објављен на српском језику, које додјељује Бранково коло. Поводом исте збирке, Бранимир Кршић је изабран као први лауреат награде “Чучкова књига” за 2011. годину.