Кућа бјеше направљена од ружичастог малтера који се гулио, и блиједио од влаге, а са веранде се пружао поглед на изразито плаво море на крају улице. Дуж прилаза су се налазила висока стабла ловора, и стварала хладовину на балкону. У углу веранде се смјестила птица ругалица, њишући се у кавезу од прућа, али није пјевала, нити је цвркутала, јер је један мршави, препланули двадесетосмогодишњак, модрих подочњака и кратке, грубе браде, скинуо свој џемпер и прекрио кавез њим. Младић је стајао, благо отворених уста, ослушкујући. Неко је покушавао да отвори улазна врата.
Док је ослушкивао, чуо је вјетар како шушти у крошњама ловора крај балкона, сирену таксија на улици, и гласове дјеце која су се играла на напуштеној ледини. Затим је опет чуо како се кључ окреће у брави улазних врата. Зачу се шкљоцање, трзање резе, а затим се врата поново закључаше. Истовремено, чуо је ударац бејзбол палице о лоптицу, и пискутаве повике на шпанском са ледине. Стајао је тако, облизујући усне, и ослушкивао док је неко покушавао да отвори врата.
Младић, по имену Енрике, скинуо је своје ципеле и, пажљиво их одложивши, корачао је тихо преко веранде, да би осмотрио стражњи прилаз. Није видио никога. Повукао се у предњи дио куће, и кријући се, погледао напоље.
Црнац са сламнатим шеширом уског обода на глави, одјевен у сиви вунени капут и тамне панталоне, корачао је дуж тротоара испод ловорових стабала. Енрике је разгледао, али није спазио никога другог. Стајао је ту неколико тренутака разгледајући и ослушкујући, а затим је скинуо џемпер са кавеза и обукао га.
Жестоко се знојио док је ослушкивао, и сад је осјетио хладноћу док је стајао под сјенком, на сјевероисточном вјетру. Џемпер је сакривао кожну рамену футролу, изблиједјелу од непрестаног знојења, и пиштољ Колт 45, пиштољ који га је жуљао и изазвао мали чир испод пазуха. Легао је на платнену лежаљку крај зида. Још увијек је ослушкивао.
Птица је цвркутала и скакутала по кавезу, и младић ју је погледао. Затим је устао и отворио врата од кавеза. Птица окрену главу ка отвору и повуче је уназад, а затим пови кљун и јурну ка излазу.
,,Ајде’’, рече он. ,,Није никакав трик.’’
Увуче руку у кавез и птичица устукну, ударајући крилима у пруће.
,,Баш си блесава’’, рече младић. Извуче руку из кавеза. ,,Оставићу га отвореног.’’
Легао је на стомак, браду ослонио на прекрштене руке, још увијек ослушкујући. Чуо је кад је птичица излетјела из кавеза, а недуго затим зачула се и пјесма из једне крошње ловора.
,,Погријешио сам што сам задржао птицу, ако је кућа требало да буде напуштена’’, помисли. ,,Такве грешке стварају проблеме. Како могу кривити друге, кад сам толико глуп?’’
Дјечаци су још увијек играли бејзбол на напуштеној ледини, и било је поприлично свјеже. Младић је откопчао кожну рамену футролу и положио пиштољ крај своје ноге. Затим је заспао.
Мрак се био већ одавно спустио кад се он пробудио, и сјај уличне свјетиљке са ћошка продирао је кроз крошње ловора. Усправио се и отишао до предњег дијела куће и, држећи се тамног, сигурног окриља зидова, осмотрио је улицу. Неки човјек са сламнатим шеширом уског обода је стајао под крошњом дрвета, на углу улице. Енрике није могао да утврди боју његовог капута и панталона, али је несумњиво био црнац.
Енрике је брзо отрчао до стражње веранде, али тамо није било никаквог свјетла, осим оног из прозора сусједних кућа, које је обасјавало зараслу пољану. Тамо може бити било ко. Знао је то, јер више није могао чути онако јасно као током дана, због зујања радија из неке од сусједних кућа.
Одједном, зачу се високи, оштри звук сирене, и младића преплави осјећај пецкања по тјемену. Дошао је изненада, попут руменила у образима, а младић осјети врелину, и осјећај нагло нестаде, исто онако како се и појавио. Сирена се зачула са радија. Била је дио рекламе, и пратио ју је водитељев глас: ,,Гавис паста за зубе. Једна једина, неприкосновена, најбоља’’.
Енрике се насмијешио. Вријеме је да се неко већ једном појави.
Након рекламе са сиреном услиједио је плач бебе, а водитељ је рекао да ће је Малта-Малта најбоље смирити, а затим се зачула аутомобилска сирена и глас који је захтијевао плин: ,,Не причај ми бајке. Тражио сам плин. Јефтинији је, и дуже траје. Најбољи’’.
Енрике је знао све те рекламе напамет. Нису се промијениле за ових петнаест мјесеци, колико је провео у рату. Мора да још увијек пуштају исте плоче, а опет, сирена га је изненадила, и изазвала оно слабашно, кратко пецкање по тјемену, несумњиво реакцију на надолазећу опасност. Одреаговао је попут птичара који нањуши топли мирис препелице. Није осјећао то пецкање прије одласка у рат. Опасност, и страх од опасности су изазивали празнину у његовом стомаку. Осјећао би грозничаву малаксалост, и укоченост, тај осјећај када на силу мораш покренути мртве, уснуле ноге. Све то је сада нестало, и без потешкоћа је извршавао сваки задатак. Пецкање је све што је остало од огромног осјећаја за страх, с којим се многи храбри људи отисну у рат. То је једина преостала реакција на опасност, уз увијек присутно знојење, и сада му је служила само као упозорење.
Док је стајао, посматрајући дрво испод којег је човјек са шеширом сад већ сјео на плочник, један каменчић паде на поплочани под балкона. Енрике га потражи крај зида, али га не нађе. Пређе рукама испод лежаљке, али ни ту га није било. Клекну, и тада још један каменчић паде на плочник, одскочи, и откотрља се у ћошак, ка боку куће и према улици. Енрике га подиже. То је био обични облутак, и он га стави у џеп, уђе у кућу, и спусти се степеницама до стражњих врата.
Застао је крај врата, извадио је масивни Колт из футроле и држао га у десној руци.
,,Побједа’’, презриво прошапута на шпанском, и нечујно се пребаци на другу страну зида.
,,Онима који је заслуже’’, одговори неко извана. Хитри, немирни женски глас је изговарао одговор на лозинку. Енрике је повукао резу и отворио врата лијевом руком, држећи Колт у десној.
У мраку је стајала нека дјевојка, и држала је кошару у руци. На глави је носила мараму.
,,Здраво’’, рече он, па затвори врата и навуче резу. Чуо ју је како дише у мраку. Узео је њену кошару и потапшао ју је по рамену.
,,Енрике’’, рекла је. Он није могао видјети ни сјај у њеним очима, нити израз њеног лица.
,,Дођи на спрат’’, одговори јој. ,,Неко мотри на предњи улаз. Да ли те је спазио?’’.
,,Не’’, рече она. ,,Дошла сам преко ледине’’.
,,Показаћу ти га. Дођи до балкона.’’
Попели су се на спрат. Енрике је носио кошару. Спустио ју је крај кревета, изашао на балкон и разгледао. Црнац са сламнатим шеширом уског обода је нестао.
,,Дакле’’, прошапута Енрике.
,,Дакле, шта?’’, упита дјевојка, држећи га за руку и извирујући.
,,Дакле, отишао је. Шта има за јести?’’
,,Извини што си цијели дан провео сам’’, рече она. ,,Баш је глупо то што сам морала чекати док падне мрак да дођем. Жељела сам да дођем раније’’.
,,Глупо је то што сам уопште овдје. Још прије зоре су ме довели са брода, оставили су ме у кући под присмотром без хране, али са лозинком. Лозинка се не може појести. Али, из других разлога није требало да ме оставе у кући под присмотром. Типично кубански. Али некад смо бар добијали храну. Како си ти, Марија?’’.
Пољубила га је у мраку, снажно, у уста. Осјетио је пуноћу њених усана, њено дрхтаво тијело, чврсто приљубљено уз његово, а затим га прободе оштар бол у крстима.
,,Еј! Пажљиво.’’
,,Шта је било?’’
,,Леђа.’’
,,Шта с њима? Имаш неку рану?’’
,,Да је само видиш’’, рече.
,,Могу ли да је видим сад?’’
,,Касније. Морамо да једемо, и да се изгубимо одавде. Шта су овдје сакрили?’’
,,Превише ствари. Неке ствари су још од оне априлске несреће. Чувамо их за будућност’’.
,,Далеку будућност’’, рече он. ‘’Да ли су знали да је под присмотром?’’
,,Сигурна сам да нису’’
,,Шта све ту има?’’
,,Неколико пушака у сандуцима, и нешто муниције.’’
,,Све треба склонити још вечерас’’, говорио је између залогаја. ,,Проћи ће још много година прије него што нам ово све затреба’’
,,Свиђа ли ти се риба у маринади?’’
,,Одлична је. Дођи, сједни крај мене’’.
,,Енрике’’, рече она, приљубивши се уз њега. Једну руку је положила на његову бутину, а другом му је миловала потиљак. ,,Мој Енрике’’.
,,Полако’’, рече он, једући. ,,Леђа су ми скрхана.’’
,,Није ли ти драго што си се вратио из рата?’’
,,Нисам размишљао о томе’’, рече.
,,Енрике, како је Ћућо?’’
,,Погинуо, у Љеиди.’’
,,Фелипе?’’
,,Мртав, такође у Љеиди.’’
,,А Артуро?’’
,,Погинуо у Теруелу.’’
,,Висенте?’’, упита она тупим гласом, положивши оба длана на његову бутину.
,,Погинуо. У нападу на пут у Селадасу.’’
,,Висенте је мој брат.’’ Сједила је укочена, сама, и склонила је руке с њега.
,,Знам’’, рече Енрике. Наставио је да једе.
,,То је мој једини брат.’’
,,Мислио сам да већ знаш’’, рече он.
,,Нисам знала, и то ми је једини брат.’’
,,Извини Марија, није требало да то тако кажем.’’
,,И, мртав је? Сигуран си да је мртав? Да није у питању само извјештај?’’
,,Слушај ме. Рохело, Басилио, Естебан, Фел и ја смо преживјели. Сви остали су мртви.’’
,,Не могу то да слушам’’, рече Марија. ,,Молим те, не могу’’.
,,Нема сврхе причати више о њима. Мртви су’’.
,,Али, није у питању само Висенте, мој брат. Прежалићу ја свог брата. У питању је срце наше организације.’’
,,Да, срце наше организације.’’
,,Рат се не исплати. Уништио нам је оно најбоље.’’
,,Да, исплати се’’.
,,Како можеш то да кажеш? Грозно је’’.
,,Није. Исплати се’’.
Плакала је, а Енрике је наставио с јелом.
,,Не плачи’’, рече јој. ,,Сада морамо мислити на то како ћемо да попунимо њихова мјеста.’’
,,Али он је мој брат, разумијеш ли то? Мој брат.’’
,,Сви смо ми браћа. Неки су мртви, а неки су још увијек живи. Нас су послали кући да би бар неко преживио. У супротном, нико не би остао жив. Сад треба да радимо.’’
,,Али, зашто су их убили?’’
,,Били су у јуришној дивизији. Одатле излазиш или мртав или рањен. Ми преостали смо рањени.’’
,,Како је Висенте погинуо?’’
,,Претрчавао је пут, и пресјекла га је митраљеска ватра са имања на десном боку. Митраљез је засипао пут одатле.’’
,,Јеси ли ти био ту?’’
,,Да. Ја сам предводио прву чету. Налазили смо се на његовом боку. Након неког времена смо заузели имање. Три митраљеза су поставили ту. Два у кући, и један у штали. Нисмо могли да им приђемо. Тенк је морао да отвори ватру на њих прије него што смо на јуриш заузели и посљедњи митраљез. Изгубио сам осам војника. Превише’’.
,,А гдје је то било?’’
,,У Селадасу’’.
,,Никад нисам чула за тај напад’’.
,,Не’’, рече Енрике. ,,Тај напад није успио. Нико никад неће чути за њега. Ту су погинули Висенте и Игнасио.’’
,,И такве ствари се исплате, кажеш? Исплати се да људи гину у пропалим нападима по туђини?’’
,,Није туђина, Марија, тамо гдје се чује шпански. Није битно гдје си пао, ако си пао за слободу. Углавном, сад треба живјети, и не погинути’’
,,Али, сјети се оних који су погинули, далеко одавде, у узалудним нападима.’’
,,Нису отишли да би умрли. Отишли су да би се борили. Смрт је случајност’’.
,,Али, ти неуспјеси. Мој брат је погинуо узалуд. Ћућо је погинуо узалуд. Игнасио је погинуо узалуд’’.
,,Они су само један дио. Неке ствари које смо морали радити су се чиниле немогућим. Урадили смо многе немогуће ствари. Али понекад, људи на нашем боку не би запуцали. Некада би артиљерија утихнула. Понекад би нам било наређено да нападамо, иако бисмо били десетковани, као у нападу на Селадас. Због таквих ствари не успијемо. Али на крају крајева, није то узалуд’’.
Није му одговорила, и он је довршио свој оброк.
Свјеж вјетар се играо у крошњама, и захладнило је. Вратио је тањире у кошару и обрисао уста марамицом. Пажљиво је обрисао руке, и загрлио је дјевојку. Плакала је.
,,Не плачи, Марија’’, рече. ,,Шта је било, било је. Морамо мислити о оном што треба да се уради. Имамо много посла.’’
Ћутала је, и могао је видјети њено лице, обасјано свјетлом са уличне свјетиљке испред куће.
,,Морамо престати сањарити. Ово мјесто је примјер тог сањарења. Морамо престати са тероризмом. Не смијемо више никад допустити себи да се упустимо у револуционарски авантуризам.’’
Дјевојка је још увијек ћутала и, погледавши њено лице, сјетио се времена кад је мислио на све, само не на свој задатак.’’
,,Причаш као да си изашао из књиге’’, рече она. ,,Не причаш као људско биће’’.
,,Жао ми је’’, одговори. ‘’То су лекције које сам научио. То су ствари које морамо урадити. То је моја стварност’’.
,,Моја стварност је њихова смрт’’, рече Марија.
,,Слава им. Али они више нису битни’’.
,,Поново причаш као да си изашао из књиге’’, рече она љутито. ,,Твоје срце је у тим књигама.’’
,,Жао ми је Марија, мислио сам да ћеш разумјети.’’
,,Ја само знам да су они мртви’’, одговори она.
Знао је да то није истина, јер она није видјела њихова тијела као што је их је видио он, на киши, у маслиницима Хараме, на врелини у разваљеним кућама Кихорне, у снијегу код Теурела. Али, знао је и то да је њега кривила за смрт њеног брата и одједном је осјетио бол у оном једном преосталом, неуништивом комадићу људскости, којег и није био свјестан.
,,Нашао сам птицу’’, рече. ‘’Ругалицу, у кавезу.’’
,,Да.’’
,,Пустио сам је.’’
,,Ма, баш си диван’’, рече Марија презриво. ,,Јесу ли сви војници тако меланхолични?’’
,,Ја сам добар војник.’’
,,То ти вјерујем. Причаш као добар војник. Какав је био мој брат?’’
,,Врло добар. Срећнији од мене. Ја нисам био весео. То ми је мана.’’
,,Али си самокритичан и причаш попут лика из књиге.’’
,,Било би боље кад бих био веселији’’, рече он. ,,Никад нисам могао да будем весео.’’
,,Сви весељаци су већ мртви.’’
,,Нису’’, одговори Енрике. ,,Базилио је весео.’’
,,Па онда ће и он ускоро погинути’’, рече она.
,,Марија? Не причај тако. Говориш попут дефетисте.’’
,,Причаш као лик из књиге’’, рече му она. ,,Не додируј ме, молим те. Твоје срце се сасушило, мрзим те’’.
Опет се увриједио, он, чије се срце сасушило, он, којег ништа више осим метка не може повриједити. Нагео се напријед, сједећи у кревету.
,,Задигни ми џемпер’’, рече.
,,Не желим.’’
Подигао је џемпер и нагео се.
,,Марија, погледај ово’’, рече. ,,Ово није из књиге.’’
,,Не видим’’, одговори му она. ,,Нити желим да видим.’’
,,Пређи руком преко крста.’’
Осјетио је како јој прсти прелазе преко тог огромног удубљења, довољно великог да палица за бејзбол стане у њега, тог накарадног ожиљка преосталог од ране у коју је хирург гурао песницу да би је очистио. Ожиљак се пружао преко цијелих крста. Осјетио је њен додир и брецнуо се. Она га чврсто загрли и пољуби, њене усне посташе острво у ужасном мору боли чији га бљештави, неиздрживи, набујали, засљепљиви таласи потопише. Усне су ту, још су ту; преплављене су, и бол се поче повлачити док је он сједио, сам, мокар од зноја, а крај њега уплакана Марија рече:
,,О, Енрике. Опрости ми. Молим те опрости ми.’’
,,У реду је’’, одговори Енрике. ,,Нема се ту шта опростити. Али, то није дошло из неке тамо књиге.’’
,,Да ли те стално боли?’’.
,,Само на додир, или ударац.’’
,,А кичмена мождина?’’
,,Само је окрзнута. Као и бубрези, али и они су у реду. Гелер је ушао на једну страну и изашао на другу. По ногама имам још рана.’’
,,Енрике, молим те, опрости ми.’’
,,Нема се ту шта опростити. Али није ми драго што не могу да водим љубав, и жао ми је што нисам весео.’’
,,Водићемо љубав кад зацијели.’’
,,Да.’’
,,И зацијелиће.’’
,,Да.’’
,,И, ја ћу се бринути о теби’’.
,,Не. Ја ћу се бринути о теби. Не марим ја за ово чудо. Само ми смета бол од додиривања, или ударања. Не смета ми. Сада морамо да радимо. Смјеста морамо да напустимо ово мјесто. Све се мора склонити одавде још вечерас. Мора се сакрити на ново, безбједно мјесто, гдје неће пропасти. Проћи ће још много времена прије него што нам затреба ово све. Много тога треба урадити прије него што нам затреба оружје. Масе треба подучити. Ова пуњења ће дотад застарити. Врућина штети капислама. И, сада морамо да кренемо. Био сам будала што сам остао овде толико дуго, а будала која ме је овдје смјестила ће одговарати Комитету.’’
,,Наређено ми је да те одведем тамо. Мислили су да је ова кућа безбједна, бар за данас.’’
,,То је глупост.’’
,,Идемо сада.’’
,,Требало је да кренемо раније.’’
,,Пољуби ме, Енрике.’’
,,Пажљиво’’, рече он.
А затим, на кревету, у мраку, пажљиво се придржавајући, затворених очију, испреплетених усана, срећни, без патње, у својој домовини, без патње, живи и здрави, без патње, вољени, и још увијек вез патње, испунише празнину у својим срцима. Срећу и радост њежних, топлих пољубаца у мраку прекину сирена, вриштећи, као да осјећа сваку патњу овога свијета. То је била права сирена, а не она са радија. Не једна, већ двије. Надирали су са свих крајева улице.
Окренуо се, и устао. ,,Добродошлица је кратко трајала’’, помисли.
,,Изађи и крени преко ливаде’’, рече јој. ,,Иди. Ја ћу им одвратити пажњу одавде’’.
,,Не, ти иди’’, одговори му она. ,,Молим те. Ја ћу пуцати одавде, мислиће да си још увијек овдје.’’
,,Ајде’’, рече он. ,,Идемо. Немамо овдје шта бранити. Ове старудије су бескорисне. Треба бјежати.’’
,,Желим да останем’’, рече Марија. ,,Желим да те заштитим.’’
Посегну за пиштољем у футроли испод његовог рамена, и он је ошамари. ,,Ајде, не буди блесава, дјевојчице. Полази!.’’
Силазили су низ степенице, и осјетио је како се приљубила уз њега. Отворио је врата, и заједно су изашли из куће. Окренуо се, и закључао врата.
,,Бјежи, Марија’’, рече. ,,Преко ледине. Иди!’’.
,,Желим да идем с тобом’’.
Поново ју је ошамарио. ,,Бјежи, сакриј се у траву и пузи. Опрости ми, Марија. Али иди. Ја идем у другом правцу’’.
Заједно су уронили у траву. Претрчао је пар метара, а онда, спазивши полицијски ауто пред кућом и завијање сирене, залегао је и почео да пузи.
Полен му је сипао низ лице док је милио низ ледину, по рукама и ногама боцкале су га оштре иглице чичка, и зачуо их је како опкољавају кућу.
И даље је пузао, размишљајући, не обазирући се на бол.
,,Али чему те сирене?’’, помисли. ,,Гдје је трећи ауто, иза ћошка? Зашто рефлектори не чешљају ово поље? Кубанци’’, рече сам себи. ,,Да ли је могуће да су оволико глупи, да праве оволику представу? Мора да су помислили да је кућа празна. Вјероватно хоће само да заплијене оружје. Али чему те сирене?’’
Иза себе је чуо звук разваљивања врата. Потпуно су опколили кућу. Двије експлозије одјекнуше, али он настави да пузи низ ледину.
,,Те будале’’, помисли. ,,Али досад су сигурно нашли кошару и суђе. Какав народ! Какав начин упада у кућу!’’
Допузао је до обода ледине, и знао је да ће морати да устане и да претрчи пут, ка сусједним кућама. Открио начин пузања који му не смета. Прилагођавао се сваком покрету. Оно што га је бољело су нагли покрети, и ужасно устајање на ноге.
Придигао се на кољено, истрпио бол, а затим га поново дозвао, привлачећи другу ногу кољену, да би устао.
Потрчао је ка кући преко пута на рубу сљедеће пољане, и баш тада је чуо шкљоцање, а поглед му се сусрео са снопом рефлектора који располути тмину.
Свјетлост је допирала од трећег полицијског аутомобила, који се прикрао без сирене, и смјестио се у једном ћошку ледине. Мршава, испијена прилика се диже, посегну за својим пиштољем, а машинке из аутомобила запуцаше на њу. Осјетио је нешто попут ударца палицом по прсима, и заболио га је само први. Остали ударци су се чинили као неки ехо. Пао је лицем у траву, и у том тренутку, или у оном тренутку између повлачења рефлектора и првог метка, он помисли: ,,Па, и нису тако глупи. Можда се и може нешто направити од њих’’.
Да је имао времена за другу мисао, пожелио би да на другом ћошку нема аутомобила. Али, и тамо је стајао један, и рефлектором претраживао поље. Широки сноп је поигравао по трави, у којој се дјевојка, Марија, сакрила. Полицајци из тамног аутомобила су га пратили грубим, немилосрдним цијевима Томпсона.
У хладу дрвета, иза аутомобила, стајао је црнац. Носио је свој сламнати шешир уског обода, и вунени капут. Испод кошуље је носио огрлицу против урока, начичкану плавим перлама. Стајао је мирно, посматрајући покрете рефлектора.
Свјетлост је поигравала по пољу, у којем је лежала дјевојка, браде приљубљене уз тло. Није се помакла откад је чула рафал. Осјећала је како јој срце туче о земљу.
,,Видиш ли је?’’, упита неко из аута.
,,Нека прочешљају и са друге стране’’, рече поручник са предњег сједишта. ,,Еј’’, довикнуо је црнцу испод дрвета. ,,Иди до куће, реци им да се развију у стријелце и крену према нама кроз поље. Само их је двоје?’’
,,Само двоје’’, рече црнац тихим гласом. ,,Оног другог смо средили.’’
,,Иди’’.
,,Да, господине поручниче’’, одговори црнац.
Држећи свој шешир у рукама, потрчао је дуж пољане ка освијетљеној кући.
У пољу је лежала дјевојка, руку прекрштених преко главе. ,,Помозите ми да ово преживим’’, говорила је у траву, у празнину, јер никог није било ту. Одједном, јецајући, себи у њедра рече: ,,Помози, Висенте. Помози, Фелипе. Помози, Ћућо. Помози, Артуро. Помози ми, Енрике. Помози ми.’’
Некад давно,помолила би се Богу, али тога више нема, а сада јој треба утјеха.
,,Помозите ми да не проговорим ако ме заробе’’, рече, приљубивши уста земљи. ,,Не дај ми да проговорим, Енрике. Не дај ми никад да проговорим, Висенте.’’
Чула их је како претражују пољану, попут ловаца на зечеве. Раширили су се у стријелце и напредовали су, освјетљавајући пољану батеријским лампама.
,,О, Енрике’’, рече она. ,,Помози ми.’’
Руке је спустила са главе и стиснула их уз бокове.
,,Боље је тако’’, помисли. ,,Ако кренем да бјежим, пуцаће. Биће лакше.’’
Полако се придигла и потрчала ка аутомобилу. Рефлектор ју је ухватио, и она је трчала у сусрет бљештавој, засљепљивој свјетлости. Помислила је да је то најбоље.
Иза себе зачу повике. Међутим, рафали не одјекнуше. Неко се баци на њу и обори је. Чула га је како тешко дише док ју је чврсто држао.
Неко други је ухвати испод рамена и подиже је. Водили су је ка ауту држећи је за мишице. Нису били груби, али су је чврсто држали, и спроводили до аута.
,,Не’’, завапи она. ,,Не, не.’’
,,То је сестра Висентеа Итурбеа’’, рече поручник. ,,Биће нам од користи.’’
,,Већ је била на испитивању’’, рече неко.
,,Али, нико је није озбиљно испитао.’’
,,Не’’, рече Марија. ,,Не, не’’, повика наглас. ,,Помози ми Висенте! Помози, помози ми Енрике!’’
,,Они су мртви’’, одговори јој неко. ,,Неће ти помоћи. Не буди блесава.’’
,,Да’’, рече она. ,,Помоћи ће ми. Мртви ће ми помоћи. О, да, да, да! Наши мртви ће ми помоћи!’’
,,Па погледај Енрикеа’’, рече јој поручник. ,,Питај га хоће ли да ти помогне. Ено га у оном тамо ауту.’’
,,Он ми и сад помаже’’, дјевојка, Марија, рече. ,,Зар не видите како ми и сад помаже? Хвала ти, Енрике. О, хвала ти!’’
,,Ајде’’, рече поручник. ,,Полудјела је. Остави четворицу људи да чувају оружје, послаћемо камион да то покупи. Ову лудачу водимо у штаб. Тамо ће пропричати’’.
,,Не’’, рече Марија, и зграби га за рукав. ,,Зар не видиш да ми сви помажу?’’.
,,Не’’, одговори јој поручник. ,,Ти си луда.’’
,,Нико не гине узалуд’’, рече Марија. ,,Сви ми сада помажу.’’
,,Нека ти помогну касније’’, рече поручник.
,,Хоће’’, рече Марија. ,,Не брини се. Многи, многи ми сада помажу.’’
Сједила је усправно, ослањајући се на сједиште. Одједном ју је преплавила нека чудна храброст. То бјеше иста она храброст која је прије петсто година преплавила једну њену вршњакињу, на тргу малог градића по имену Руан.
Марија се није обазирала на то. Нико у аутомобилу то није примјећивао. Те двије дјевојке, Јованка и Марија, нису имале ништа заједничко осим те изненадне, несвакидашње храбрости, која им је дошла у судбоносном часу. Међутим, полицајци се унервозише видјевши је како мирно сједи, док јој свјетлост обасјава лице.
Колона је кренула, и људи на задњем сједишту првог аутомобила вратише своје пушке у велике платнене футроле, положише кундаке и цијеви, а оквире посложише у реденике.
Црнац са сламнатим шеширом искорачи из сјенке, и заустави прво возило. Сјео је на предње слободно сједиште, и четири аутомобила изађоше на главни пут који води ка Хавани.
Док је сједио у скученом аутомобилу, црнац посегну руком испод кошуље и склопи прсте око огрлице са плавим перлама. Ћутао је, стежући перле. Прије него што се запослио као полицијски доушник, био је лучки радник. Сада заради и до педесет долара за ноћ. Педесет долара је много новца за услове у Хавани, али црнац више није мислио на новац. Док су се приближавали освијетљеном Маљекону, он се полако осврну, и сусрете се са усправним погледом дјевојке, и поноситим, обасјаним лицем.
Црнац се уплаши, и грчевито стегну своју огрлицу. Али она му није могла помоћи, јер против те чини борбе нема.
Превео с енглеског:
Немања Црногорац