Ми смо, у Енглеској, пуни предрасуда. Пошто би ова смјела тврдња могла увриједити неког од мојих читалаца, ја ћу је радо преобликовати: ми, Енглези, смо били пуни предрасуда. Мучили смо Јевреје, спаљивали католике и протестанте, а о ,,пар” вајних вјештица и чаробњака да и не говоримо. Спрдали смо се с пуританцима а ни у гиздавцима нисмо оскудјевали. Ипак, кад се све сабере, не мислим да смо били толико сурови колико и наши пријатељи с континента. Важимо за сигурну земљу и тај нам је глас обезбиједио наш географски положај. Он нас је спасио, у извјесној мјери, од упада ,,ванземаљских” раса, које, попут вјечних избјеглица, избачене из једне земље траже другу подједнако спремну да их прими да би и у њој, послије неког времена, постали сувишни и непожељни због нескривене одбојности старосједелаца према њима.
Оваква судбина задесила је и остатке остатака јадних Кагота који су из долина у Пиринејима дошли у околину Бордоа и раширили се по западу Француске, углавном по Доњој Бретањи. Чак и данас, Каготи се међу њиховим сусједима помињу с мржњом или уз псовку. Иако су били заштићени законом, то им није омогућавало иста права као и другим грађанима с краја прошлог вијека. Прије тога су, стотинама година, живјели изопштени од свих који су се хвалили својом чистом крвљу, и они су били, све ово вријеме, угњетавани од стране мјесних власти. Ријетко их је ко називао именом, за већину су они били само Проклети сој.
Сви записи о њиховом поријеклу и прапостојбини су се изгубили. Још пред крај Средњег вијека, то је постао нерјешив проблем. Силесија трагова који су и тад важили за непоуздане али који су потоње научнике могли довести до добрих закључака, нестајали су један по један што је такође мистерија више. Зашто су их први сусједи анатемисали, зашто их изопштили од свог племена, нико не зна. Из најранијих записа о њима, оних који су нам остали доступни, знамо да имена која су давали једни другима била игнорисана од стране домородаца, па су их они све погрдно називали Крестијама или Каготима, и то тоном којим би, рецимо, позвали животињу њеним генеричким именом. Њихове куће и шешири су толико одударали од сеоског фолклора да их никад нису тражили за столарске радове и оправке, па је тако продаја шкриљца била једина ствар коју су успјели присвојити припадници несрећне расе – јер је њима било забрањено заузимати земљу или носити оружје, што је било уобичајено у то доба. Имали су нешто мало права на испашу на заједничкој земљи, и у шумама: али број њихових животиња и стоке је био строго ограничен још од првих закона утаначених за Каготе. Једним указом им се забранило посједовање више од двадесет оваца, свиње, овна и шест гусака. Свиња се морала товити и заклати пред зиму; овчијим руном су се морали огртати а ако је овца имала јагње, забрањено им је било појести га. Једина им је привилегија била од овог повећања та што су могли изабрати најјаче и најбоље јагње да с њим замијене стару овцу. На дан светог Мартина, општинска власт се дизала и вршила попис богатства код Каготa. Што је претицало, одузимало се; пола је ишло општини а пола званичном лицу – бројачу или надлежном за комуну. Јадници су често били оштећени за живинче које је страдало изашавши са заједничких поља у потрази за травом. Док би говедо становника општина слободно лутало около у потрази за најсочнијом травом, најдебљим хладом или најхладнијим појилом у којем би стојало за вријеме великих врућина и лијено махало флекавом позадином, овце и свиње Кагота су морале поштовати невидљиве границе, јер иза њих би их се свако могао лако докопати, заклати их те задржати месо за себе а великодушно оставити кости њиховим првобитним власницима. Било каква штета дошла од оваца, какогод мала била, бивала би прецијењена па би Кагот платио више но било који други човјек што би.
Напусти ли, зарад какве потребе или посла, Кагот своју биједну колибу, и оде у град, био би кажњен од самих становника који би, у најбољем случају, зазирали од њега због лошег гласа, који се пронио за њима из њихове посљедње земље – приматеља. У свим градовима и селима из огромних области са обје стране Пиринеја – у том дјелу Шпаније – било им је забрањено да продају било шта јестиво, ходају средином улице (колико год поштован Кагот био), да се нађу ван куће прије свитања или се затекну унутар зидина града послије заласка сунца.
Иако Каготи нису били баш наочити мушкарци, (већина је носила природне одлике своје касте, о чему ћу говорити мало касније) није их било лако разликовати од других људи. Да би их лакше препознали, ,,чистокрвни’’ су донијели закон по којем су Каготи морали носити неку уочљиву значку с којом би лако упадали у очи. У већем броју градова, одлучено је да спољашњи знак препознавања за Кагота буде црвена тканина упадљиво ушивена на предњој страни његове одежде. У другим градовима, ознака за Каготе било би стопало од патке или гуске, које би им висило изнад лијевог рамена, тако да би свако ко наиђе на њих знао с ким се управо мимоилази. Након неког времена, усвојили су да то буде жута тканина исјечена у облику пачјег стопала. Ако је Кагот виђен у неком граду или селу без такве ознаке, морао је платити казну од 5 суа и бити јавно огољен. Док би се тако наг враћао у комуну, нико му на путу не би смио дати било шта да се заогрне јер би и тај чин доброчинства био кажњен. Њихову одјећу нико није хтио додиривати, само би је ћушнули у неки угао. Ако би Каготи ожедњели у пролазу кроз град, у којем је њихово присуство било непожељно, нису смјели нормално утажити жеђ пићем јер им је било забрањено улазити у кафее и таверне. Чак им је и вода са градске чесме била забрањена. Далеко одатле, у њиховом биједном селу, постојала је каготска чесма и само су с ње смјели узимати воду. Каготкиње, кад би ишле у куповину у град, биле би ишибане ако би нешто куповале у неки други дан сем понедјељка – дана када би сви остали били у кућама из страха од доласка у контакт са проклетим сојем.
У Баскији су предрасуде (неко вријеме и законом подупрте) биле јаче него било гдје другдје. Баскијци Каготима нису дозвољавали да држе овце. Могли су задржати свињу за залихе, али је нису смјели напасати. Морали су косити и носити траву јединој животињи коју су смјели посједовати. Иако баскијски угњетачи нису имали никакве користи од ове забране, приљежно су приступали кажњавању оних који је се нису држали.
Каготе, једноставно, нико није прихватао. И црква их је једва подносила (тек колико је морала), иако су Каготи били добри католици и редовни посјетиоци миса. На њих су смјели ући само на мала врата са стране намјењених њима, кроз која нико од ,,чистих” није улазио. Ова врата су била ниска, толико ниска да су кроз њих улазили сагнути. И Каготи су имали другачијих погледа на вјерске ритуале. Нису се баш држали постова. Повремено су се окружавали скулптурама, које су увијек представљале храст и његове гране са голубом изнад њега. Често се у цркви нису хтјели причестити светом водицом коју су и други користили. Имали су сопствени чанак за њу. Погађате и сами да им није било дозвољено да учествују у диоби посвећеног хљеба када је овај био уручиван вјерницима.
Морали су стојати подаље од олтара, близу малих, ,,својих’’ врата. Поставили су им границе и те замишљене линије у цркви нису смјели прећи. У једном или два толерантнија пиринејска села, хостија се нудила Каготима, тако што би свештеник стојао удаљен од њих и давао је на дугој виљушци сваком ,,проклетнику’’ посебно.
Кад би Кагот умро, он се морао сахранити у јарковима у сјеверном дјелу гробља. Под законима које сам описала, Каготи нису никако могли напредовати па су живјели и умирали као пуки сиромаси без знатног иметка који би њихова дјеца наслиједила. Право власништва могли су добити, и то понајвише због тога што га нико није хтио додирнути, само над својим покућством и намјештајем. Он је за ,,чисте’’ био црвљив, заразан, нечист.
Како су се према њима односили за посљедња три вијека, било је и за очекивати да понекад дође до крвавог отпора даљем тлачењу. У Баскији, на примјер, већ стотину година кружи легенда да су Каготи устали против грађана оближњег Лурда и помоћу магичних моћи их надјачали. Становници Лурда су побијени, а њихове крваве главе су биле изнијете пред вођу каготских побуњеника који се њима играо као с кеглама! Јавно мнијење околних мјеста је оптуживало своје представнике да су исувише попустљиви према тим дивљацима јер су за покољ у Лурду, декретом тулушког парламента, осуђени само водећи Каготи. Одлучено је да Каготи никад више не би смјели крочити у Лурд на било која врата; слобода кретања по граду им је скоро па потпуно одузета и сведена на кретање сливницима. Нису смјели нигдје сјести нити лећи, пити или јести у граду. Ако би прекршили неко од ових правила парламент би наредио, у духу Шајлока¹, да се непослушном Каготу одсијеку двије траке меса, тежине не више од двије унце по траци, и то да се узме с леђа.
У четрнаестом, петнаестом и шеснаестом вијеку сматрало се да убити Кагота није злочин ништа већи од смрскавања каквог инсекта. ,,Легло Кагота” (стара ,,љубав’’ се може назријети и у овој старој, преживјелој фрази), налазило се око 1600. године у напуштеном замку Мовзјен. И овдје су сусједи глумили гостољубивост све док су Каготи уживали глас ,,људи од мађија”. Свакојаке приче о Каготима и језиви јауци по сусједним шумама били су више но довољни да узбуне и уплаше богобојажљиве чистунце који зато нису смјели у шуму по огранке за огријев. Манични страх је узимао маха и то толико да су избјегавали пити воду из ријеке само зато што су Каготи зарањали своје бокале у исти водоток и тако је тровали.
Свим овим жалбама на Каготе додавали су им и честе ситне крађе у сусједству. Са свим тим становници околних градова и заселака вјеровали су да имају довољно разлога за истријебљење свих Кагота из дворца Мовзјен. Лако је било скупити казнену експедицију али су се нашли пред другим проблемима: како ући у дворац опкољен јарком а једини улаз је био преко покретног моста? И да уђу унутар зидина дочекали би их бијесни и увијек опрезни Каготи. Неименовани кварни стратег је предложио да се у ту сврху он претвара како се разболио на путу, да би га они увели унутра, у своје упориште, ,,извидали’’ га и спријатељили се с њим. То је подлац и остварио.
Све му је протекло по плану. И једног дана, док су се куглали у шуми, њихов пријетворни пријатељ напустио је игру под изговором да је ожеднио, вратио се натраг у дворац, спустио мост да грађани могу ући у њега и тако Каготима одсјећи одступницу. Потом је отишао на највиши дио дворца, дунуо у рог и тако дао знак чистокрвнима, који су чекали у засједи, и они су се обрушили на игром заузете Каготе и поклали их све. За овај кукавички напад нисам пронашла да је тулушки или било који други парламент икога казнио.
Како је брак са ,,чистом” расом био строго забрањен, ови несрећници нису се више ни надали да ће једном бити прихваћени као равноправан народ. Каготско вјенчање се оличавало у младеначком пјевању поспрдне и скаредне серенаде. Имали су и они забављаче, и многе њихове романсе су још увијек актуелне у Бретањи; нису хтјели у тему пјесама уносити никог од ,,чистих”, иако су то ови сигурно заслужили. Ни по коју цијену нису хтјели нарушити чистоћу обичаја. Били су познати по љубазној нарави и задивљујућој интелигенцији, што су свакако двије особине, поред урођене љубави према физичком раду, које су им учиниле живот сношљивијим.
Покушали су и писањем петиције добити некакву законску заштиту, што је и уродило плодом крајем 17. вијека, кад се суд удостојио погледати и њих. Али су мало постигли овим. Закон није могао надвладати обичај. Ни, у десет или двадесет година пред прву револуцију, предрасуде у Француској противу Кагота нису се умањиле па су ,,чисти” и даље гледали на њих с гнушањем.
Почетком шеснаестог стољећа, Каготи из Наваре су се жалили Папи, да их искључују из људске заједнице, да су анатемисани од цркве, и то само због тога што су њихови преци помогли грофу Ремону Тулуском у његовој побуни против Свете Столице. Молили су његову светост да их не криви за гријехе отаца. Папа је издао булу 13. маја 1515. године у којој наређује да се Каготи нормално третирају и да им се дају исте привилегије као и осталима. Овластио је Дон Хуана де Санта Марију из Памплоне да надзире провођење његове буле. Али како је Дон Хуан био спор, аљкав и незаинтересован да помогне јадни шпански Каготи су с правом почели неповјерљиво гледати на световне власти и њихову моћ. Први су се јавно против буле подигли становници Кортеза у Навари и оборили је, по њима, јаким доказима. Прво, установили су да ,,преци Кагота нису имали ништа са Ремоном Тулуским, или са било којим витешким лицем; да су у ствари потомци Гијезе, слуге Јелисејевог (друга књига Краљева, пето поглавље, 27. стих), који је био проклет од свог господара због преваре и осуђен, он и његови потомци, да буду губавци довијека. Име, Каготи или Гаети је настало од Гијезити. Зар то није очигледно? Ако вам ово није довољно, увјерите нас да Каготи нису и сад губавци! Наш ће одговор бити да постоје двије врсте губе, она видљива и она скривена, која се не види чак и кад особа болује од ње. А и сељаци се куну да су видјели како је трава угажена од стране Кагота смјеста увенула. То доказује нељудска топлота њиховог тијела. Многи вјеродостојни и поуздани свједоци ће вам рећи исто. Ако је Кагот држао свјеже убрану јабуку у руци, она ће за сат времена увенути и смежурати се као да је провела читаву зиму у сувој просторији. Рађају се са реповима али им их лукави родитељи смјеста одсијеку. Да ли сумњате у ово? Ако то није истина, зашто дјеца чисте расе уживају лежати на огртачима шивеним од овчијих репова а Каготи, који су толико везани за овце, и не зарезују их? И зашто њихова тјелеса тако огавно смрде? Зар то није доказ више да су они отпадници, јеретици најнижег рода? Тај погубни смрад је далеко од мириса светости, тог тамјана добрих, чистих радника.”
Аргументи су им били буквално овакви и колико год нам они данас звучали глупо, помогли су у враћању Кагота на позицију прије добијања грађанских права папском булом. Папа је инсистирао да Каготи добију црквене привилегије. Шпански свештеници нису због тог захтјева отворено негодовали, али и даље нису дозвољавали Каготима да се мјешају са осталим вјерницима, живим или мртвим. Проклети сој је добио законе који им иду у корист од Карла Петог, које опет нико није хтио спроводити. Због подношења захтјева папи, али и због саме смјелости да се неком пожале на њих, локалне власти су за освету Каготима одузеле сав алат и тако их оставиле без хљеба. Један старац и читава му породица су због тога умрли од глади јер нису имали с чим ловити рибу у оближњој ријеци, што им је такође било забрањено.
Емигрирати нису могли. Кад би се неко и усудио преселити своју биједну колибицу од једне до друге тачке, изазвали би само бијес и подозривост ,,чистих’’. Да би се ријешила проблема, шпанска влада је 1695. године наредила градоначелницима да пронађу све Каготе и у року од два мјесеца их протјерају; ако се то у датом року не уради мораће платити по педесет дуката за сваког Кагота који се пронађе у Шпанији. Становници многих села су здушно шибама тјерали све те јаднике из свог сусједства; Французи су били спремни на ову провалу и одбили су Каготе пустити у своју земљу. Тако је један број Кагота остао у граничном појасу ове двије земље и живио од лова у негостољубивим Пиринејима. Углавном су умрли од глади или завршили као плијен дивљих звијери. Они којима су алкалдеи дозволили останак у питомијим крајевима, морали су носити рукавице и ципеле (чак и љети) да не би додиром голих руку и босих ногу отровали траву за стоку или оштетили ограде мостова. ,,Чисти’’ су вјеровали да ће се отровати ако нешто додирну послије Кагота.
Треба напоменути и то да није било ничег изузетног нити одвратног у лику или изгледу овог несрећног народа. Није било ничега на њима што би могло навести човјека да повјерује у причу о њиховој губи – то је била чиста клевета, вид обрачуна примитивног човјека са онима којих се он гнуша. Више пута су их прегледавали учени љекари, чији су груби опити, сходно развијености медицине у том добу, ипак рађени са хуманим циљем. Тако су хирурзи краља Наваре, око 1600. године, изазвали смрт двадесет два Кагота како би им испитали и анализирали крв. Били су то све млади и здрави људи оба пола; и љекари су очекивали да би баш они могли извући неку нову врсту соли због које су тијела Кагота топлија. Али је њихова крв била попут крви осталих људи. Неки од тих експериментатора су нам у аманет оставили опис општег изгледа организма ових несрећника, и то у вријеме кад су они били бројнији и мање измјешани са домороцима. Углавном их налазимо на југу и западу Француске, барем оне који имају репутацију потомака Кагота. Они су, као и њихови преци, стасити, стамени, махом плавокоси, руменог лица и сиво-плавим очима, које би саговорника увијек гледале неким замишљеним погледом. Дебелих су усана али лијепо обликованих. Неки извјештаји тај њихов отужан израз лица именују терминима ,,изненађен” и ,,сумњичав” као један љекар у реченици: ,,они нису весели попут других народа.” Чудно би било да јесу. Доктор Гијон, љекар из прошлог вијека, који је оставио најчиткији извјештај о здрављу Кагота, писао је о енергији њихових стараца. У само једној породици нашли су једну старицу од 74 године како без проблема прикупља трешње и другу, 83-огодишњу, како лежи на трави, док јој њене праунуке чешљају косу. Доктор Гијон и остали хирурзи тражили су извор ужасног смрада, којим је кандисало тијело Кaгота, али без успјеха. Прегледавали су им и уши, које су ,,чисти” такође узимали као доказ њиховог вражјег поријекла. Оне су биле друкчије но у осталих људи: више округле и хрскавичаве, без ресице у коју се стављала минђуша.
Закључком да су испитани (и у ту сврху уморени) Каготи имали овакве овалне уши, те да то не треба узимати као знак њихове спреге с ђаволом, хирурзи су утврдили да нема разлога за искључивање њиховог племена из кора нормалних људи, што се труде спровести државна, црквена и локална власт. У то вријеме су градски мангупи насртали на несрећне Каготе, који би због куповине пролазили улицом, и псовали их називајући их овцама и то понајвише зато што су налазили сличност са, у тој области, популарним краткоухим овцама. Поред овог, др Гијон, наводи и случај прелијепе Каготкиње медног гласа, која је молила да јој се дозволи пјевати псалме из галерије са оргуљама. Оргуљаш, више музичар него вјерски фанатик, дозволио јој је да уђе код њега, али ју је огорчена паства, сазнавши одакле долази тај чист и свијеж глас, истјерао из оргуљашнице и расписао новчану награду за њене уши. ,,Чисти’’ не мисле да су починили светогрђе недозвољавањем једној ,,прљавуши’’ да пјева похвале Богу поред ,,чисте’’ расе.
Овај медицински извјештај дра Гијона садржавао је јаке аргументе за потврду мишљења да не постоји разлог зашто Каготи не би били друштвено једнаки са остатком свијета. Написати и потписати ово је највише што је могао учинити да стане на крај правној уредби од прије два вијека и њеном подстицању мржње и насиља према Каготима. Француз је доказао истинитост изреке из Худибраса²:
Који је убјеђен против своје воље
истог мишљења је и даље.
Умјесто да др Гијон убиједи људе да се нормалније понашају према Каготима, он их је само још више разбјеснио. Жестоко су се одупирали свакој натруни каготске равноправности. Један или два записана догађаја показују да је одбојност ,,чистих” према Каготима била у пуној снази нетом прије прве француске револуције. Око 1780. године живио је монсињор д’ Абедос, свештеник у Лорбуу, и брат господара сусједног дворца. Био је изузетно образован за своје вријеме, свјетски путник, разуман и умјерен у свему али његово гнушање над Каготима ушло је и у пјесму: вријеђао би их из олтара, добацивао би им издалека, ,,О, ви Каготи, проклети сте за вјеки вјекова!” Једног дана, полуслијепи Кагот је посрнуо и додирнуо кадионицу коју је носио исповједник из Лорбуа. Он је смјеста изашао из цркве, бацио кадионицу од злата и забранио да је ико од ,,чистих” дирне. Необјашњиво ми је и то што је брат овог исповједника фанатика, иначе господар села, недуго послије овог изгреда, оженио Каготкињу. Љут на брата, исповједник је повео процес противу њега. Хтио је да му се одузме сва имовина и то све због лошег избора младе; против љубави двоје младих стојао је стари закон и брат је остао без ичега; потомци овог господара Лорбуа су данас прости сељаци и раде на земљи која је припадала њиховом дједу.
Још увијек је снажна одбојност према онима који су одлучили помијешати своју крв с каготском. Тај тренд се задржао дуго послије укидања закона против ,,проклетог соја’’. Једна Бретонка је, прије пар година, морала одабрати једног од два угледна просца каготског поријекла па је платила писара да истражи њихово поријекло да би се она могла одлучити за оног који од њих двојице има мање проклете крви у себи. Предрасуде и мржња најдуже су тињале у Бретањи. У то ме увјерио спис монсињора Емила Сивестра који је пажљиво биљежио све ексцесе домородаца према Каготима у тој области до 1835. године. Прије гар година у Енбону је пекар оженио Каготкињу и моментално изгубио све своје муштерије. Кум и кума новорођеном Каготу, по бретонским законима, морају бити Каготи, осим ако је јадна беба видљиво слабашна и на умору па неће поживјети довољно до церемоније. Месари су им често подваљивали нездраво месо. Гледе тога, у спису сам пронашла једну занимљивост. Из неког непознатог разлога, Каготи су често упадали у куће ,,чистих’’ и узимали векну меса с трпезе ако би она била окренута вратима. Казне за овакво отуђивање није их могло спасити вајкање да је то код њих знак гладним намјерницима да је домаћин рад подијелити с њима своје сљедовање. Монсињор Сивестре у свом спису наводи да је прије тридесетак година у једној бретонској цркви недалеко од Кемперлеа био јавно изложен скелет руке који је висио као кобасица крај олтара. Кружила је легенда да је то рука богатог Кагота који се усудио захватити свете водице из посуде за њу у цркви. Било је то негдје за почетка владавине Луја XVI. Неки ислужени војник је сачекао да дрзовити Кагот поново приђе посудици и кад је овај то учинио, војник му је одсјекао руку, подигао је увис као трофеј и још умрљану и капаву, завјештао на дар свецу цркве. Јадни Каготи у Бретањи жалили су се и на њима силом наметнуто срамотно име. Захтјевали су измјену јер се више нису хтјели поистовјећивати с нишкористима (што Кагот и значи). Енглеским ушима је то било потпуно свеједно јер им је звучало исто али и данас потомци Кагота не воле да их неко тако назива.
Током великих превирања 1789. године, француски Каготи покушали су уништити све записе о себи и свом поријеклу из земаља у којима су били непожељни. Да тим путем успију са инфилтрацијом спријечили су их још увијек живо народно предање, стара подозривост и сачувани закони о препоручљивости гнушања од Кагота, Меландрина или Вазелијеа и свих оних који су у себи имали њихове крви.
Многи учени људи су покушали разјаснити разлог примарне одбојности према Каготима. Неки сматрају да је антипатија према њима добила на снази у вријеме када је Европом владала губа. Иако Каготи нису били одговорни за њено ширење (умирали су од ње колико и други) због своје изразито бијеле коже и румених образа подсјећали су на губавце или носиоце њених симптома. Како су се клонили Кагота, тако су почели зазирати и од њиховог намјештаја, и од тканина које су изаткали. Погрешно вјеровање се преносило генерацијама (глупост је насљедна као и примитивизам). Оно је почело губити на јачини посљедњих деценија те опстајати само у забитима и то у облику насилног спријечавања мијешаних бракова.
Други, пак, ,,ауторитети’’, сматрају да су Каготи због незаинтересоване спољашњости, марљивости и свог начина живљења постали предмет зависти која је створила непријатељско окружење. Њиховом погледу су дали моћ урокљивости а Каготима приписали пакост, окрутност и пријетворност. Извор ових квалитета по њима је био Гијеза, слуга Јелисејев.
Опет, могла се чути и прича да су Каготи потомци Аријевских Гота којима је било дозвољено да живе на неким мјестима у Гијени и Лангдоку, послије пораза од Краља Хлодовеха, под условом да се одрекну своје јерезе, и обавежу се на доживотну изопштеност. Слабост теорије лежи у танкоћи извора који подржавају њихово готско поријекло. Ова теорија се своди на настанак имена им – Пси Готи, Изрод Готи, Каготи – све еквиваленти Готским псима³.
Они сами су мишљења да су Сарацени, дошли из Сирије. У потврду ове тезе, стоји вјеровање да сви Каготи непријатно миришу. Лангобарди, такође, нису били мирисна раса (по томе су били чувени у Италији), за шта нам је свједок писмо папе Стефана Шарлу Великом, у којем га одвраћа од женидбе с Бертом, кћери краља Ломбардије Дидијеа. Папа му је напоменуо да су они источног поријекла и страшно ,,смрадни’’. Зар може бити јасније од овога? Уз то, ово је доказ одакле је изведено име Кагот и подршка њиховом мишљењу да су сараценског поријекла јер су Пси или Ловци Гота били Сарацени који су најурили Готе из Шпаније. Поврх тога, Сарацени су у основи мухамеданци и као такви, обавезни су да се купају седам пута дневно а одатле и значка пачјег стопала. Патка је водена птица: мухамеданци су стално у води. Доказ над доказима!
У Бретањи су се држали увјерења да су они јеврејског поријекла. Њихов грозан миомирис је поново послужио као основа за теорију. Јевреји, како је то опште познато, имају ову физичку ману која се може излијечити редовним купањем, у неком љечилишту у Египту – што је прилично далеко од Бретање – или помазањем са крвљу хришћанске дјеце. Сваки Кагот на Велики петак мора себи пустити мало крви. Није битно то што је Јевреј поријеклом. То је једини начин да се опере од кривице својих предака. То што су Каготи су били дрводјеље на гласу, Бретонцима је било довољно за приписивање тога да су баш њихови преци били они Јевреји који су направили крст за Христа. Кад је прва тура емиграната кренула из Британије пут Америке, угњетавани Каготи су се гужвали по лукама, тражећи начина да оду у Нову земљу гдје је њихова раса непозната. Неки су били за бајковитија објашњења: Каготи су један од Авраамових номадских народа а у Бретању их је довео лично Јеврејин Луталица послије четрдесет година лутања по пустињи. Нису се заустављали само на томе. Јевреји, по њима, практикују магију те Каготи продају вјетар у врећама бретонским морнарима, опчињавају дјевојке да их воле – и то дјевојке које иначе не би мариле за њих да нису претходно опчињене – буше стијене и дрвеће које ствара нељудске крике, и продају магичну траву која лијечи све бољке. Гомилу ових ,,дивотарија” налазимо у дјелима из раног четрнаестог вијека. Зато су исти закони важили и за Јевреје и за Каготе а различити коријени нису били ни од какве користи потоњима. Ипак, њихова весела природа, искрена преданост свим церемонијама католичке цркве и многе друге карактеристике, удаљиле су мишљење наших предака од теорије да су јеврејског поријекла.
Једна од наоко вјероватнијих теорија каже да су они потомци несрећних појединаца обољелих од гушавости, која није ни данас неуобичајен поремећај у кланцима и долинама Пиринеја. Неки су извели ријеч гушавост од Гот али њихово друго име Крестија, није ни близу Кретен, мада симптоми идиотизма нису били необични међу Каготима. Народна машта је, као и у досадашњим случајевима, ,,унаприједила’’ стварне чињенице. ,,Болест’’ каготског мозга је била налик насилном делиријуму, који их напада за пуна мјесеца. Радници би тада остављали свој алат и журно напуштали посао. А зарад чега? Прављења лудорија и шегачења с ким год по читавој држави. Да би се ублажила агонија усљед ,,упаљеног мозга’’, Каготима је у таквим приликама било потребно стално кретање. Од те страсти за кретањем, нападали су све око себе попут напуљске тарантуле. Као Берсеркери, нису разликовали ,,чистог’’ од свог ,,проклетог’’ за вријеме тог махнитања. Обољелих од овог лудила највише су се плашили у Беарну. Беарњани су изували своје дрвене кломпе и ходали боси по пространим пиринејским шумама када је наступао период Каготелије, лудила потлачених и проклетих. Страх тлачитеља од овог периода у мјесецу усхићивао је Каготе. Човјек који се вјенчао Каготкињом морао ју је по закону олешити од батина када би спознао на њој прве симптоме Каготелије. Пошто би је батинама излијечио, онако исцрпљену и огуглалу на бол, закључавао би је у трап док мјесец не измјени свој облик на небу. Ако муж, из неког разлога, не би предузео ове кораке, посљедице би донијеле несагледиву штету. Тако причају најстарији становници.
Набројавши све ове историјске факте преузете из списа од XIII па до краја XVIII вијека, скупили смо довољно чињеница да докажемо огромну одбојност ,,хришћана” према овој несрећној раси па звали се они Каготи, Гајети (у Пиринејској области), Какеи (у Бретањи) или Вакероси (у Астурији). Велика француска револуција изњедрила је нешто добро из свог бунта: најинтелигентнији међу њима су покушали превазићи предрасуде према Каготима.
1718. године, догодио се један случај који је назначио боље дане за ,,проклети сој’’. Неко је из Бијарица покушао издејствовати већа права и привилегије Каготима. То је био добростојећи млинар Етјен Арно, који је иступио као представник Гота, Кагота, Визигота, Астрагота или Гајета. Вјенчавши Готкињу (тј. Каготкињу) из Бијарица, младенци нису видјели разлога да стоје поред врата у цркви, нити зашто би се требали само грађански вјенчати у некој канцеларији кад је младожења битан човјек у мјесту. Због тога је смјеста поднио молбу властима да им се дозволи стојати у галерији цркве те да га ослободе свих грађанских хендикепа које му је овај брак донио. Овај богати млинар се наставио борити за своја права са зачуђујућим полетом што је увриједило окружног судију Лапурдије, иначе црквеног достојанственика из сусједства, који му је и одбио захтјев. Након тога су се становници Бијарица састали на отвореном. Осмог дана маја, њих око стотину и педесет, одобравајући судијино одбијање Арноовог захтјева, скупили су новац и дали сва потребна овлашћења адвокатима да бране чисту расу од Етјена Арноа – ,,тог странца,” који, вјенчавши се са дјевојком проклете крви, заслужује бити најурен са свих светих мјеста. Ова тужба, спроведена кроз све локалне судове, завршила је код највишег суда у Паризу. Одлука овог тијела изненадила је све сујевјерне Баскијце: Етјен Арно је имао право да уђе у галерију цркве.
Наравно, становници Бијарица су били бијесни због пораза на суду те су, четири године касније, дрводјељу Мигела Легара, на којег се сумњало да има каготске крви, извукли напоље опат и два парохијана, пошто се налазио у цркви међу осталом паством. Легаре се од батина одбранио ножем и отишавши до органа власти успио је за задовољштину добити прилику да присуствује несвакидашњем чину: јавној осуди опата и његова два саучесника који су се за казну морали покајати пузећи на кољенима до врата цркве, одмах послије мисе. Апел на ову казну је разматрала скупштина града Бордоа и ,,чисти” су прошли боље него у случају кад им је противник био млинар Арно. Легаре је пресудом у његову корист потврдио право стајања гдје му је воља у цркви. Ове позитивне пресуде су обећавали Каготима да ће једног дана имати једнака права као и други људи у Бијарицу. То није био случај и са мртвим Каготима. ,,Чисти’’ су се дуго борили против идеје да се њихови мртви сахрањују поред ниже расе. Каготи нису одустајали од заједничког тла за сахрањивање. Да би их ућуткали, чистокрвни су се опет дохватили текстова из Старог завјета и тријумфално извадили цитат о губавцу Јосаији (26. псалам друге књиге Љетописа) који је био покопан у пољу Гробова Краљева али не у самом гробљу. Каготи су изјавили да су они здрави и способни а не губавци. Ту су добили ћушку у виду аргумента који сам раније навела. Губе имамо двије врсте: видљиву оком и унутарњу, ,,душевну”. Ако Каготи пате од друге, ко би могао рећи да ли су они стварно заражени њоме или нису? То би морао процијенити неко трећи.
Породица Белоне, одлучна да истраје у свом напору, сложно је наставила тужити град сљедеће 42 године тражећи право заједничког укопа. Случај се окончао пресудом у корист Кагота и свештеници Бијарица су морали платити стотину ливри за сваког Кагота несахрањеног на правом мјесту. ,,Чисти” становници су новчано обештетили свештенике.
Бискуп Тарба, монсињор Де Ромање, који је умро 1768. године, био је први који је дозволио Каготима да нормално присуствују свакој служби у цркви. Како у сваком житу има кукоља тако је било и Кагота незадовољних мучно стеченом равноправношћу. Такви су одбијали службу кад је на њих долазио ред. Разлог њихове равнодушности према историјској побједи њиховог племена је био, вјеровали или не, материјалне природе. Каготи су сад морали плаћати пун износ пореза а досад су пролазили с пола. Цијена равноправности се морала платити. Порезник је у доста каготских кућа узимао и посљедњи комад хљеба, који је породица имала, да би нахранио свог пса.
Чак и у овом вијеку, у неким црквама, клер наређује Каготима улазак и излазак на мала врата. Они чак не раде ништа по питању ублажавања сујевјерја па људи и даље одбијају да се мјешају са ,,змијама” у Божјој кући. Једном, шегачењу склоном, Каготу је то дозлогрдило па је одлучио изиграти заједницу ,,чистих” у Лароку. Закључао је велика врата парохијске цркве, док је већи број вјерника био унутра на миси и ставио шљунак у браву, како би спријечио употребу другог, резервног кључа. Тај Кагот је имао ријетку прилику да ужива у сцени изласка поносних ,,чистокрвних” са погнутим главама кроз мала врата намијењена Каготима.
Ми смо, наравно, шокирани открићем ових истина и безразложне пакости с којом су невини и вриједни људи до јуче прогањани. Сав историјски јад ,,проклетог соја” можда се најбоље може сажети у епитафу госпође Мери Хенд, укопане у црквеном дворишту у Стратфорду на Ејвону:
Само ми грешке бројите,
мада их настојим избјећи
погледајте дом овај; има
ту штошта да се среди.
____________________
¹ Шајлок – Јеврејин трговац из Шекспировог Млетачког трговца, који је утјеривао дугове љуштећи траке коже с тијела дужницима.
² Худибрас – пародична поема Семјуела Батлера.
³ Chiens Gots, Cans Gets, Cagots – Dogs of Goths (енгл.)
4 goitre – Goth (прим. прев.)
Превео са енглеског:
Милан Милошевић