РАЊЕНИ ГРАД
Знам
да ћу од сада
па заувијек
остати странац
у овом граду
јер дошли су
неки нови људи
који га својом
ђедовином зову.
Промјенише му име
и презиме
име оца
и име мајке
и датум рођења.
Отеше га од дјеце његове
извадише му срце и душу
огулише кожу и лице
утробу распорише.
Учинише
да му улице буду
лажним сјајем обасјане
укусом неукуса зачињене
опорим мирисом задимљене
а тијело беживотно
безоблично
и безописно…
Људи су кисели и зли
неотесани
крути
недружељубиви
без смисла за хумор
радост
смијех
и пјесму.
Завијају као вуци
и кикоћу се као хијене
по себи вриједнују све
а никакву немају
вриједност.
Знам
да ћу од сада
па заувијек
бити обичан туђинац
с кофером препуним бола
и ужасном празнином у души
у овом
свом
граду
рањеном.
НИСМО ЗАСЛУЖИЛИ БОЉЕ
Нисмо заслужили боље,
добро нам је и ту гдје јесмо,
могли смо још ниже – доље,
да се унизимо учинили све смо.
Тврда глава памети нема,
а само тврдоглави се докопају власти,
док интелект џоња – правда дријема,
нема ту људства, ни части.
Нисмо ми жељели боље,
да јесмо зар би ту били,
рај претворили у бојно поље,
и хектолитре крви пролили.
Нисмо заслужили боље
ми волимо на своју руку
тјерати свак’ своје
и мучити вјечиту муку.
ГОДИНЕ СЕ НИКАД НЕ ВРАЋАЈУ
Године се никад не враћају,
ко је луд икад да их броји,
грешке се грешкама плаћају,
првоборац живота се не боји.
Гдје год кренеш нигдје нећеш стићи,
јер на циљу пробисвијети стоје,
чак ни старту слабо да ћеш прићи,
прије нег’ те са патосом споје.
Помири се, у глобалном си селу,
исту битку заувијек ћеш бити,
полуљуди данас су на дјелу,
удри брате, шаке немој крити.
Самим собом немој да се тучеш,
од тебе ти нико није пречи,
имаш када за уши да се вучеш,
јер за себе баксуз си највећи.
Борићеш се сам на бојном пољу,
нико неће штитит твоја леђа,
чувај снагу и не губи вољу,
измеђ туге и патње стоји твоја међа.
У љубави нећеш имат среће,
ово није вијек за заљубљене,
чак и добри постали су смеће,
људске душе сад су изгубљене.
Катаклизму копилад призива,
дрогирана мржњом и беспућем,
сатанизам више се не скрива,
нико нема жељу за ускрснућем.
Сјетићеш се ових мојих ријечи,
на свом пустом отоку настањен,
божанска рука умије да залијечи,
рањеника кад је смртно рањен.