Излоканим се путем тромо кретао црвени аутомобил. Пажљиво је кривудао, пазећи да му точкови не упадну у сјелине, којима је још текао отопљени снијег.
Ниско сунце је засљепљивало возача кроз мусаву шајбу. Крај њега је сједио дјечак. Пуни дванаест у јулу. Блиједо лице почива му на десном рамену. Не спава. Гледа у као бисерима посут крајолик и друм препун локви и блатњавих бразготина. Од труцкања му је мучно, па се примирио и жмиркајући гледао како сјене трепере и поигравају преко капи и мокре земље.
“Јеси ли се ужелио бабе и ђеда?” – питао га је отац.
“Мхм…” – промрмља дјечак не помјерајући главу.
“Је ли ти мука? Да станемо?”
Дјечак једва примјетно одмахну главом.
***
Већ неколико ноћи га је будио вриском
“Опет је ружно сањао?” – питао је жену.
Полако је затворила врата собе. Обгрлила се рукама као да жели да истисне живот из себе. Да поломи крхко тијело, измучено бригом.
“Опет исто.” – рече – “Сам је у оној шуми. Пред капијом од крошњи, одакле се тама излила и оживјела. Израсла је у огромну фигуру, попут људске, а како му је прилазила, попримила је обличје вука, чија га је смрдљива и црна чељуст гризла и гутала.”
“Шта доктор каже? Је ли терапија узрок сновима?”
“Могуће. А можда организам на тај начин манифестује болест.” – расплакала се.
Привукао ју је к себи и чврсто загрлио.
“Не могу дочекати понедјељак. Шта ћемо ако се врати?” – грцала је.
Пољубио ју је у косу. На то питање није имао одговор.
“Одвешћу га сутра код мојих. Ужељели су га се. Пријаће му ваздух и сунце. Послије викенда опет најављују снијег. Шта кажеш?”
Климнула је без ријечи, бришући сузе.
***
Пут је скренуо ка бијелом кућерку у коме се родио и одрастао. Пред распуклим старим храстом стоје његови отац и мајка. Ишчекују. Онако погурени налик су једно другом, као сви људи који цијели живот проведу заједно.
“Ђе си, ђедово?” – викао је дјед раздрагано кад је угледао унука. У грлу га је пекла суза.
“Што си ублиједио? Је л’ те ови твоји не `ране? Ено баба напекла уштипака, богами нећеш кући док све не поједеш.”
Баба трипут гласно цмокну дјечака у образ и уведе га у кућу.
Дједу осмијех ишчили кад се врата затворише.
“Шта каже доктор?” – упита сина.
“У понедјељак вади крв. Надамо се најбољем, али… опет има грознице и крвари из носа.”
“Нек’ си га довео. Нека га овдје до недјеље. Даће Бог, биће све добро.”
„Не знам Неђо…”
Отац га стисну за мишицу.
“Нећемо кукати. Мене нису тако учили. Ако се добро сјећам, ни ја тебе.”
“Ако се шта деси, одмах зови.”
“Знам, нисам дијете. ”
Њих двојица се загрлише. Како одавно нису.
Возило се удаљавало истим оним каљавим путем. Дјечак му је махао, носа приљубљеног на окно. Дјед отхукну муку из прса и уђе у кућу. Он се и баба ћутке згледаше. Дјед опет врати осмијех на лице кад уђе у собицу. Тамо је сад дјечак сједио пред телевизором и жвакао уштипак.
“Види га. Дошао у природу, а опет испред тог чуда. Сутра ја тебе прика мој водим у лов.”
“Какав лов, шта причаш?” – гунђала је из кухиње баба.
“У лов, прави. На вука.” – намигивао је дјед осмјехујући се.
На помен вука дјечак преблиједи, али се затим и он насмија.
Заспао је са сумраком између њих двоје на каучу, уморан од јурцања и игре. Није се пробудио ни кад га је дјед пренио у кревет.
Сутрадан предвече и поред упорног жениног приговарања, дјед одлучи да га поведе у прије неколико дана договорен лов. Село је већ неко вријеме планирало хајку на вука, па се дјед са још неколико ловаца договорио да тај дан испита терен и трагове.
Пред кућом су их чекала тројица комшија у ловачким одијелима. Мезили су и пили ракију што им је баба изнијела, не сједајући. Дјечак им назва Бога како га је дјед учио. Отпоздравише, љубопитљиво га гледајући. Два пса што их је један од ловаца обуздавао на поводцу, залајаше пискаво на дјечака. Он се сакри иза дједа изазивајући подсмијех ове тројице.
Док су се лагано успињали према шуми, дјечак је ћутећи упијао њихов разговор о разлогу хајке.
У то су се варљиво вријеме, гоњени зимом, вукови све чешће спуштали у село. Клали су овце немилице. Замке, а ни ватре око торова нису помагале. Једна се шапа, што је у земљи за вуковима остајала, истицала међу другима. Била је три пута већа, и више се утискивала у тло од осталих. Ловци су ово препричавали шапатом, као да су били у страху да их неко чује. Свако је од њих, укључујући и дједа, прижељкивао да упуца и кући донесе баш тог капиталца. Хромог. Тако су га, због те шапе, звали.
Након пола часа хода, стигоше до ивице шуме. Тамо је блатњави путељак нестајао у своду од дрвећа. Тамни облаци су се навалили на врх шуме слутећи невријеме.
Пси се одједном узнемирише и почеше да лају на тамни лук што је, уоквирен голим грањем, злослутно зјапио.
“Близу су.” – рече један од ловаца.
Кренуше према шуми. Дјед се окрену дјечаку.
“Сачекај ту, ђедово.” – помилова га по глави храпавом руком.
Дјечак није ни трепнуо, а већ је остао сам на том сјеновитом путељку. Лавеж паса и широка плећа ловаца, замакоше у шуму. Оштре тамне гране огледале су се у локвама. У њима су лелујале и оживљавале, пужући према дјечаковим ногама, као сабласни прсти. Некакав је вјетар, као леден дах, сад нашао пут кроз онај свод. Дјечаку се кожа на врату и низ леђа најежи.Стајао је тако, поцупкујући од студени, што је јачала како је помрчина гутала све око њега.
Није више чуо ништа. Ни повике, ни псе. Био је сам на домаку шуме, која је, како је свјетлост слабила, постајала све злокобнија. Попримала је у том варљивом полусвјетлу, на прагу дана и ноћи, свакојаке облике. Из ње су час свјетлуцале очи, па су јој се крошње шириле и мрачиле, као да су у њој ловци разбудили неког змаја. Поврх свега и неке се птичурине раскукаше у гранама над њим, па се дјечак покаја што је уопште и пошао. Куд би се сакрио ако истјерају вука право пред њега? Да ли би стигао да се попне на дрво, прије него што га звијер из таме растргне? Шта год да излети из те шуме, не би имао куд.
Страх је плео уобразиље у сјенама пред њим. А оне су се, узнемирене, комешале. Наједном, једна сјена међу осталима као да се помјери и израсте. Постајала је са сваким дахом вјетра све већа. Та сјена ускоро зарежа, дуго и дрхтаво. Дјечака ужас прободе кроз тјеме и прикуца га за земљу. Видио је двије упаљене жеравице, како постају све веће.
Та се комешава сјена наједном преобрази у вука. Не неког обичног. Пред дјечаком је стајао онај што је остављао три пута већу шапу пред торовима. Из древног се мрака, узнемирен хајком, пред њим појавио онај, што му је кожу сваки ловац замишљао баш пред својом кућом. Хроми.
Чупава су му леђа додиривала гране. Кезио је на дјечака огромну чељуст. Толику да би волу у само једном угризу главу откинуо.
Није дјечак у том ужасу видио да је вуку једна нога краћа, па ту шапу утискује дубље од других и љуља се у ходу, као да ће се сваки час откотрљати. Да је било више свјетла, видио би дјечак и да је тамно крзно уствари било сиво. Сиједо, као брада какве старине.
Чуо је само гротло под вучјим зубалом и видио два упаљена ока како га бијесно гледају.
Из шуме се тада зачу пуцањ. Сачма фијукну у дрвећу и неколико грана паде на тло. Вук се тргну и погнут хитро умаче у таму шибља. Дјечак је зачуо лавеж и грају. Као да му је неко наједном отпушио уши. Још два хица прочешљаше грање, тик изнад његове главе. Чуо је неког како виче да престану пуцати. Видио је ђеда како трчи према њему.
“Ђедово…” – стискао му је рамена.
Пси су лајали бијесно, отимајући се из руку.
“Био је овдје, видио сам га.” – викну један од ловаца.
“Јесте, јесте.” – грајала су друга двојица.
“Јеси ли видио штогод, мали?”
Дјечак је погледао у страну. Сјена мимо других, стајала је и даље погнута у шибљу, стрељајући га жеравицом.
Одмахнуо је главом.
“Мали лаже. Видио сам га. Велик као бик.”
Дјед плану. Пси су кевтали још љуће, час на дједа, час на шуму.
“Јеси ли видио шта, ђедово?”
Вук је и даље стајао скривен у сјени. Дјечак је у својим грудима осјетио његово устрептало срце. Звијер као да је чекала да покаже прстом на њу, па да се као олуја обруши и доврши што су хици прекинули.
Опет одмахну главом.
Пси су се давили на огрлице промукло лајући на шибље.
“Тамо нешто има.” – рече ловац, уперивши пушку тачно између пламених очију и хроме ноге.
Дјечак тад завришта и паде на земљу.
Гледали су ужаснути како се мало тијело попут црва мигољи у блату, чупајући косу. Чак се и пси препадоше и цвилећи стадоше да умотавају поводце око ногу водича.
Из тмине на небу, у одговор на врисак, прасну гром. Пљусак ускоро покри видокруг као тамна завјеса.
Дјед подиже дјечака са земље. Остали забацише пушке на леђа и кренуше пут села. Спустише се ћутке до њиховог кућерка и ту се исто тако, покисли, без ријечи растадоше.
Бака је кршила руке, запомажући, кад угледа дједа мрког лица, како носи дјечака, пребаченог у наручју као крпу.
„Де жено, не кукај. Свуци му одјећу и стави га да легне.”
Дјечак прогледа, али потом само преврну очима и као да заувијек заспа.
Како је ноћ одмицала дјечака је све више хватала грозница. Узалуд га је бака трљала ракијом и сапуњала му чарапе. Горио је све већом ватром. Губио се, јечећи и уздишући. Од кише што је све јаче одзвањала о лим, нису чули како у том бунилу тихо дозива вукове. Громови су пуцали, блиско, страшно.
Бака му је знојаво лице брисала влажном крпом.
“Неђо, зови их. Мора код доктора.”
Дјед на врх носа натаче наочале и дебелим кажипрстом стаде набадати бројеве на телефону.
Усходао се по кући, дижући, па спуштајући мобилни, тражећи макар једну спасоносну црту.
“Мајку му. Нема сигнала.”
Приђе прозору, али у том тренутку гром пуче близу куће и све прогута мрак.
Тражећи лампу, дјед је псовао и ствари које обично не псује. Бака је запалила славску свијећу и ставила је крај дјечаковог узглавља. Од пламена му је сјена пузала по лицу и на њему играла као грч.
Дјед уђе у собу, огрнут у дебелу кабаницу.
“Идем на Главицу по сигнал. Позваћу их, нека одмах крену.”
Жена је са прага гледала како свјетлост лампе хитро нестаје у пљуску и помрчини.
У неко доба ноћи, неки је туп удар прену из сна. Прошло је већ два сата откако је дјед отишао. Дјечак је крај ње лежао блијед, склопљених очију. Није више бунцао. Тешко је дисао. Устаде да накваси крпу којом му је брисала чело. Туп се удар поново зачу. Ноге јој се одсјекоше. Неко је лупао на врата. Пришла им је лагано, пазећи да не зашкрипи подом. Прислонила је ухо на тврдо дрво, дрхтавом руком држећи старинску резу.
“Неђо…” – прошапта.
У одговор неко залупа јаче. Жена устукну.
“Добри домаћине, знам да је недоба, али требам помоћ.” – кроз кишу је чула дубок мушки глас.
Ћутала је.
” Чобан сам, немам гдје да се склоним. Пусти ме бар док киша прође.”
Узмицала је од врата.
“Тако ти Бога домаћине, не одбиј гостопримство. Изгубих стадо. Дај ми да се склоним. Само гуњ да осушим. Могу и у шталу ако треба.”
Јадиковка је ова поколеба, па жена опет приђе уз врата. Чула је неког како кашље.
“Имај душе.”
Лагано отвори тешка врата. Пред њима је у сјени стајала погурена прилика, ослањајући се на велик и квргав штап.
Позва тад госта да уђе. Како ступи унутра, повијени се сиромашак усправи, главом готово додирујући таваницу. Лице му је било суво и страшно, умотано у сиједу браду што је у вунастим праменовима досезала до појаса. Умотан није био у гуњ, већ у некакву мантију, грубу и тешку, што га је затварала као мртвог покров. Очи му од свега бијаху најстрашније. Црне као ноћ без звијезда, упаљене ватром бездана.
Гледала је жена престрављена у овог мрачног странца, који јој се у глуво доба ноћи појавио на прагу. Узмицала је пред њим у кућу, а он ју је храмљући пратио.
При том је окретао главу час на једну, час на другу страну, као да њушкајући нешто тражи.
Угледа тад дјечака на кревету. Некаква му љутња пови обрве. Вијорећи покровом, он се и поред хроме ноге у два корака нађе над креветом. Жена покуша да га заустави. Он јој спусти руку на раме и она тихо јекну и клону у столици. Гледала је немоћно како он сад ту чворновату руку спушта на врело и знојно дјечаково чело. Другом руком поче да обрће штап. Није могла да му види очи, што их покрише вјеђе. Није му видјела ни усне, са којих су древне ријечи као слап потекле на блиједе дјечакове руке, немирна прса и лице.
***
Дјечак је стајао испред лука од крошања одакле га је посматрао исти онај вук. Жуте су га очи из таме сад посматрале благо. Гледао је дјечак огромно длакаво тијело што је иступило из сјене. Леђима је сад додиривало небеса.
Вук му приђе и клекну пред њега.
“Попни се.” – рече му људским, старачким гласом. Личио је на ђедов.
“Како ћу? Не могу те дохватити.”
Вук га ухвати чељустима, благо, као властито штене, и набаци га на себе.
“Држи се чврсто.”
Дјечак се ухвати за два бича длаке што су штрчала из плећки. Оно што је из даљине изгледало као грубо крзно, била је најмекша вуна.
Скочио је тада вук, али више није додирнуо земљу. Полетио је изнад дрвећа и планинских врхова, уздижући се све даље у плаветнило прогрушано облацима, који су се смањивали под дјечаковим босим стопалима.
Држао се дјечак чврсто за густо вучје крзно. Око њих сад нестаде осунчаног неба. Безбројни су свици горјели блиједим ватрама по тамној чоји вјечности. Вук се као стријела уздизао све више, у та далека свјетла, па се обрушавао и вијугао у пламене поноре.
Пут их је водио далеко, покрај небула, што као разнобојна паучина хватају паперјасте мушице од звијезда.
“Видиш ли?” – питао га је вук.
У одговор га је дјечак још чвршће грлио. У његовим широм отвореним очима ружичасте магле шириле су се и скупљале. Као милиони вучјих срца што пумпају крв Васељене.
“Гледај и памти.”
Гледао је дјечак у пулсаре што као неуморни дервиши око себе размотавају магличасто ткање свог некадашњег тијела.
Вук је урлао, смијао се и плакао. И дјечак заједно с њим.
Летјели су све даље, у румене сумраке и чивитне зоре.
Водио га је Хроми својој браћи и сестрама. Давали су им хљеб и со, и за њима просипали сламу.
Међу звјезданим јатима су се, као спирале, уздизали и понирали. Вук и његов јахач. Као бесконачне плиме и осеке што запљускују свемир.
***
Дјед је зором гоњен, журио стрмом страном. Цијелу је ноћ ходао и киснуо Главицом, али сигнал није ухватио. Надао се путем да ће га дјечак дочекати будан и насмијан. Препријечио је шумарком да прије стигне. Слаба киша је сипила из сивих крпа што су јездиле ведром зором.
Кућерак је био у мраку. Крену да отвори врата, кад пред њега испаде висока прилика огрнута у мантију. Стајао је гледајући у то чудно, у браду оквирено лице, строгих црних очију. Није знао зашто, али осјети стид пред тим високим незнанцем. Као да му овај дугим, чворноватим прстима раскопава душу и у њој налази и оно што је сакрио и од самог себе. Странац га је гледао неко вријеме, а затим само фркну и одлепрша остављајући га у чуду. Гледао је како прилика одмиче путељком навише. И поред хроме ноге, ходао је брзо, ослањајући се на квргав штап, све док потпуно не ишчезну у прамену магле, што се од влаге из тла издизала и обавијала пут.
Тек тада дође себи и намах му некаква слутња стегну срце. Уђе у кућу. У тамном је собичку, бака јецала над креветом.
“Ђедово…” – успио је да изусти прије него што му се грло скупило. Као притиснуто неком великом шаком, што му се сад спуштала на прса.
“Ђе… Ђедово…” – гушио се.
Бака закука гласно.
Тек кад приђе кревету, угледа дах како помјера дјечакова прса. У лице му се вратила боја и спокој. Дјечак отвори очи и осмјехну се.
“Ђеде…”
Док је грлио дјечака, сузе су му као бујица олакшања текле низ образе. Стезао га је уз срце што је лупало као лудо.
Истрча тада из куће, да стигне оног незнанца, да му се захвали. Нешто му дошапну да је то његово дјело.
Поглед му пред кућом паде на онај распукли суви храст. Из њега је изникло неколико зелених младица. Клекну пред њим и прекрсти се сузних очију.
Из таме су га шумарка повиш куће, посматрале двије жеравице.
***
Дјечак се врпољио на клупи. Мајка је покушавала да га смири, иако је и сама била нестрпљива да доктор изађе и каже резултате. Он се након пола сата појавио на вратима ординације. Дао је папире сестри. Након њених ријечи, погледа их озбиљно. Забринуто. Срце им се обома стегло. Није добро.
Дјечак није марио ни за доктора, ни за њихову бригу. Пратио је склад којим су црвени и плави орнаменти пузали по поду.
Сестра их прозва. Пут до врата ординације трајао је вјечност. Са сваким су кораком хтјели да одгоде вијест. Да се болест вратила. Оклијевали су да се ухвате за кваку. Кад изађу одатле поново им слиједи дуга и мучна битка, која се не може добити. Нове терапије, мучнине и опала коса. Непроспаване ноћи и бригом испуњени дани, у којима гледаш како ти дијете копни и нестаје. А ти не можеш ништа да урадиш. Осим да се надаш. И понављаш како ће бити боље. Надали су се и сад корачајући лагано према вратима, што су топло жута штрчала у тмурној чекаоници.
Сјели су преко пута доктора који није гледао у њих. Читао је налазе, минут, колико је избројао отац, прије него што их је непромијењено озбиљан погледао.
“Не знам одакле да почнем…”
Не околишај, мислила је мајка. Према докторовом изразу није очекивала добре вијести, али их је хтјела одмах. Трудила се да не заплаче пред дјечаком. Тако се са мужем договорила прије поласка. Плакаћемо касније. Вечерас. Кад не будемо ником на очима.
“Не бих да вас замарам непотребним информацијама. Знам да сте нестрпљиви да чујете резултате.”
Кршили су прсте и гризли усне.
Дјечак је и даље гледао у под. Пратио је склад беж и смеђих квадрата на поду.
“Углавном, добри су.”
Кад је видио како га нијемо гледају, доктор им понови како тако здраву крв у својој пракси није видио. Болести као да није ни било. Назвао је то чудом.
Ћутали су и даље, а потом праснуше у смијех. Обоје. Мајка је грлила дјечака.
“Чујеш ли, мили? Здрав си.”
Он је шкиљио на свјетлост што је кроз завјесу у тракама падала у ординацију. Кроз њу је гледао насмијана лица својих родитеља. И доктор се смијао.
“Терапија је очигледно била успјешна, али неко ћемо вријеме без ње.”
Потписао је налаз и заказао контролу за шест мјесеци.
Напољу их је дочекало сунце. Од тог се дана зима више није враћала.
А дјечак је и даље сањао вукове. Они га у сну више нису гризли и прождирали. С њима је сада летио. Као бескрајна јата су се дизали у непролазан бескрај, тамо гдје завршава и почиње све. Међу блиједим су свицима на тамној чоји вјечности горјели као најсјајније звијезде.
Нинослав Митровић, етнолог и информатичар, рођен је 1976. године у Добоју. 2012. године објавио збирку прича страве и ужаса ,,Глуво доба” за коју је надахнуће пронашао у српским народним предањима и митологији. Живи и ради у Бањој Луци.