Послије промоција у Београду, Новом Саду и Сремским Карловцима, четврто допуњено издање пјесничког првенца Ненада Грујичића “Матерњи језик” биће представљено у Републици Српској, у Приједору, Новом Граду, Хашанима и Власеници.
Овај чувени пјеснички првенац, о којем се неуобичајено много писало још у оној Југославији па све до данашњих дана, штампан је прије четрдесет година у познатој едицији “Пегаз” Књижевне омладине Србије.
На представљању “Матерњег језика” у Републици Српској наступиће: Мирко Вуковић, Милан Милошевић, Јована Матијаш, Енес Кишевић, Срећко Марчета и Аћим Тодоровић. Промоције ће бити одржане у Галерији “Сретен Стојановић” у Приједору, 26. јула, потом на пјесничкој манифестацији “Ријека мисли” у Центру за културу у Новом Граду, 27. јула, те у библиотеци спомен-школе “Бранко Ћопић” у Хашанима, 28. јула, и у Народној библиотеци у Власеници, 3. августа.
“‘Матерњи језик’ је изашао у време моје ране младости. Био сам тада, студент друге године југословенске и опште књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду у који сам дошао из аркадијског Приједора. Уписао сам књижевност из велике потребе и љубави да, после две године проведене на студију машинства, препливам са једне на другу обалу искуства савладавајући животне препреке и знање које ми је, уз таленат, било неопходно за озбиљан приступ поезији и књижевности. Певао сам о песми самој, о стваралачком чину, о надахнућу, о позицији поезије и песника у свету и времену, била је то и остала песма о песми, поезија о поезији надвременог гласа. Како рече један песник-критичар у то време, писао сам као млади старац на заласку каријере, са чудесним капацитетом невидљивог искуства. Сада говорим и пишем екавски, али моје прве две књиге исписане су ијекавским изговором српскога језика. Тако је, дабоме, и сада штампано ново издање ‘Матерњег језика’. А како би другачије”, казао је Ненад Грујичић чија је прва књига далеке 1978. године примљена на анонимном конкурсу Књижевне омладине Србије, гдје је пристигло укупно 274 рукописа, са шифром, а “Матерњи језик” је био једна од осам штампаних књига.
На челу жирија био је Раша Ливада, а остали чланови: Адам Пуслојић, Ђорђије Вуковић, Владислава Рибникар Перишић, Милисав Савић, Драган Драгојловић и Радован Бели Марковић. Рукопис под шифром “Арс поетика” највише се допао Раши Ливади који је жирију поставио услов да он као предсједник одабаре само један, тај рукопис, а остали чланови жирија нека бирају друге, преосталих седам. И тако је “Матерњи језик” угледао свијет и увео Ненада Грујичића на велика врата у српску књижевност.
“На личном искуству открио сам да инспирација постоји и да је она сам Бог. Аутори-аматери и неки преучени теоретичари, у исти мах, јавно говоре да инспирација не постоји. Одмах треба да се оставе писања поезије и књижевности саме. Не знају шта говоре. Такве изјаве су демонске природе и нису комплементарне са вековним искуствима песника у свим језицима света. Оне су штетне и не припадају радости у стваралачком чину, радости која се зове lucida intervalla (светли тренуци). Права поезија носи епифанијску снагу Творца, она је објава животворне првине у матерњем језику, светлосне силе у жилици матерње мелодије која одликује сваки па и српски језик. Без инспирације нема песме ни живота”, каже Грујичић који додаје да се као дивно чудо у свијету поезије, догодило да озбиљни текстови о његовом пјесничком првенцу излазе у неуобичајено великом броју листова и часописа у Београду, Новом Саду, Сплиту, Сарајеву, Нишу, Сомбору, Приједору, Скопју и другим градовима Југославије.
Били су то, наставља пјесник, најугледнији часописи и листови: Књижевна реч, Летопис Матице српске, Књижевне новине, Дело Багдала, Одјек, Политика, Дневник, Недељна Далмација, Нин, Ослобођење, Лица, Наши дани, Глас омладине, Студент, Младост, Омладинске новине, Видици, Козарски вјесник, Разгледи, Современост, Збивања, Домети и други.
О књизи “Матерњи језик” досад је писало преко четрдесет критичара и пејсника: Славко Гордић, Јован Делић, Драшко Ређеп, Михајло Пантић, Миливој Ненин, Адам Пуслојић, Момчило Попадић, Војислав Деспотов, Хамдија Демировић, Владимир Копицл, Жељко Иванковић, Рефик Личина, Душан М. Кнежевић, Иван Негришорац, Миодраг Перишић, Душица Потић, Зоран Ђерић, Ласло Блашковић, Павле Поповић, Ранко Рисојевић, Ненад Шапоња, Мирослав Егерић, Милан Живановић, Милош Петровић, Зоран М. Мандић, Желидраг Никчевић, Саша Радојчић, Милица Јефтимијевић Лилић, Дамир Малешев, Милутин Ђуричковић, Зоран Богнар, Слађана Миленковић, Срђан Орсић, Растко Лончар, Мина Ђурић, Иван Деспотовић, Ирена Плаовић, Душан Захаријевић и други.
“О моме ‘Матерњем језику’ и мени студенту-песнику писали су значајне аналитичке текстове моји професори са Филозофског факултета, код којих још нисам био положио испите. То је било несвакидашње искуство. Било је и негативних искустава са неким надменим књижевним редакцијама које су водили непесници, па тиме имали велике комплексе и фрустрације наиласком даровитог младог песика из тамо неке, по њима, недођије. Међутим, остало је за сећање једно прелепо искуство. Дао сам професору Петру Милосављевићу, тада уреднику ‘Летописа Матице српске’ десет песaма да одабере једну или две. Међутим, он је објавио свих десет песама! Била је то невиђена подршка младом песнику тик уз појаву ‘Матерњег језика’.
Исти професор је предложио мој есеј-семинарски рад о Милану Дединцу за Бранкову награду Матице српске. Било је то прво велико признање, тада веома важно мени младом и недовољно искусном с обзиром да је друга екипа тзв. песника и уредника све учинила да мој ‘Матерњи језик’ не добије Бранкову награду ДКВ. Но убрзо сам добио „Печат вароши сремскокарловачке”, што је можда био знак неба да ћу доћи да радим у Бранково коло. Божји путеви су чудни и непредвидиви, често засновани на парадоксалном земном привиду који рађа потпуно други, неочекивани плод за земаљске очи. Опасно је спречавати младе таленте да напредују”, истиче Грујичић.
У четвртом допуњеном издању “Матерњег језика” налазе се, читаоцима на дохват руке, текстови поменутих критичара и пјесника:
“Сасвим се издвајајући, Грујичић у генерацији наших песника има властити знак“ (Драшко Ређеп), “У Грујичићевом схватању песништва, задивљује кристална и дефинитивна јасноћа става и искуства“ (Славко Гордић), “Грујичић је нов по једној менталној драми која се налази у жижи ове поезије“ (Јован Делић). “То је књига са јајима, са срцем, и с памећу” (Момчило Попадић), “Стражиловска линија креће од Бранка, преко Лазе и Црњанског, па онда Десанка, Дединац, Раичковић, Лалић… њој припада и Грујичић” (Милош Петровић), “Матерњи језик Ненада Грујичића представља једну од најбољих првих књига новије српске поезије” (Михајло Пантић), “Можемо рећи, како се то некад говорило, Грујичић је Мајстор -певач” (Ласло Блашковић), “Тврдим, млади Грујичић је пјесник-старац” (Душан Кнежевић), “Грујичић је Матерњим језиком привукао пажњу критике и публике, његов глас је самосвојан и свеж” (Владимир Копицл), “Прва књига Ненада Грујичића наговестила је долазећи постмодернизам” (Душица Потић).
У четвртом издању ове посве несвакидашње књиге налази се и шест, од иначе четрнаест раних интервјуа са Ненадом Грујичићем објављених у периоду 1978-1981. Разговоре са младим пјесником у београдској “Младости”, новосадском ”Гласу омладине”, сарајевском ”Ослобођењу”, новосадском “Дневнику” и београдским ”Новостима” водили су прије четири деценије Радмила Гикић, Раде Томић, Мирјана Божин, Химзо Скорупан, Милан Живановић и М. Диздар.
У једном од тих првих интервјуа млади Грујичић говори истинољубиво и без длаке на језику, а што ће остати његова полемичка одлика током цијеле досадашње каријере. На питање новинара-пјесника Милана Живановића из новосадског “Дневника“ – шта су проблеми са којима се сваки млад писац сусреће – Грујичић прије четири деценије каже:
“Имао сам изванредне прилике да сусретнем најразличитије књижевне нарцисе, каријеристе и мутиводе, који своје личне комплексе и недосегнуте стваралачке висине лече надувавањем млађаних главица о својој несвакидашњој вредности, европском значају и слави. Њима нико не ваља, за њих су сви лоши писци, само они знају шта је литература и само су они велики. Чаршијски тзв. бардови никад нису задовољни ефектом постигнутигх смицалица, болесних трачева и опањкавања, те се репертоар њихових злоћудних зачкољица креће у недоглед. У томе им помажу њихови ошамућени сателити и трабанти”.
У ново издање “Матерњег језика” ушло је још шест тематско-мотивски, формом и атмосфером сродних пјесама насталих и објављених у листовима и часописима (“Студент”, “Глас омладине” и “То јест”) неколико мјесеци прије појаве првог издања “Матерњег језика” који је, иначе, био састављен од двадесет девет пјесама.
“Био сам веома срећан пред излазак четвртог издања ‘Матерњег језика’ што сам нашао нових-старих шест песама. Пре четири деценије сам их, неоправдано, изоставио из неких мојих младалачких ирационалних разлога, и из неискуства на књижевној сцени, иако су биле објављене у озбиљним листовима. Сада књига делује још темељније, поготово са стихом: ‘У разроокости мога језика / већи је угао гледања'”, тврди Грујичић.
Опсежан и надахнут поговор четвртом издању његовог “Матерњег језика” написао је млади пјесник, критичар и историчар књижевности Растко Лончар.
“Матерњи језик Ненада Грујичића стоји као доказ о зрелости уметничке свести српске књижевности, као поезија која има свест о језику, те о литерарној прошлости и емпиријској стварности и која, у додиру ова три фактора са специфичном унутрашњом енергијом песника и комплексном емотивно-психолошком структуром његовог лирског двојника, представља пример сазрелог, песничког гласа који без муцања, лутања и било каквих несигурности – а са опчињавајућом увереношћу у оно што пева – јасно слика изражајну снагу једне литературе и једне јединке у њој Матерњи језик није поезија која сазрева годинама, већ поезија која сазрева године. Матерњи језик није био-библиографска чињеница, већ манифест савремене поезије. И поезије – уопште”, пише, између осталог, Лончар.
Пјесма Ненада Грујичића из књиге “Матерњи језик”, која се ових дана појавила у Јеревану на јерменском језику у преводу Бабкена Симоњана, а коју је, иначе, прије четири деценије компоновала наша позната кантауторка Љиљана Петровић и потом редовно пјевала на својим чувеним програмима “Пјевам пјеснике”:
МОЋ КОЈА НИЈЕ
Исто је писати о ружама
прије
или послије кише.
Пишем о свему
не бих ли освојио
голема пространства.
Има ствари
и појава
о којима нико никад не пјева
а оне су такође пјесме
јер саме себе пјевају
не чекајући мене
и мени сличне.
Чланак преузет са сајта www.nezavisne.com